ANALIZA: Ukinuto pet presuda u slucaju Ahmici
Za Tribunal, usvojena zalba na presudu u slucaju Ahmici, mozda i nece predstavljati neuspeh
ANALIZA: Ukinuto pet presuda u slucaju Ahmici
Za Tribunal, usvojena zalba na presudu u slucaju Ahmici, mozda i nece predstavljati neuspeh
Odlukom bez presedana, zalbeno vece u Hagu je po prvi put ukinulo presude koje je izrekao Tribunal.
U ostro srocenoj odluci, kojom su oslobodjena trojica bosanskih Hrvata optuzena za napad na Ahmice (centralna Bosna) tokom 1993. godine, presude protiv optuzenih nazvane su "podbacajem pravde". Preostaloj dvojici optuzenika ranije izrecene kazne su umanjene.
Pisuci jednoglasnu odluku za petoclano zalbeno vece, sudija Patrisa Vold kritikovala je sudsko vece sto nije uspelo "neverovatne dogadjaje utvrditi uverljivim dokaznim materijalom".
Odluka zalbenog veca predstavlja udarac za kancelariju tuzioca, cije je izvodjenje dokaza pocivalo na svedocima koji se nisu pojavili i takozvanim okolnosnim dokazima za koje je zalbeno vece zakljucilo da nisu na odgovarajuci nacin potkrepljeni drugim dokazima.
Ovo prvo ukidanje tribunalove presude dogodilo se u predmetu kojim je predsedavao nekadasnji predsednik Tribunala Antonio Kaseze. i sudija Ricard Mej, koji trenutno predsedava u postupku protiv bivseg jugoslovenskog predsednika Slobodana Milosevica, ucestvovao je kao jedan od sudija u ovom slucaju.
Pa ipak, ova vrsta neuspeha dvojice kljucnih oslonaca Tribunala dozivljava se kao vrlo pozitivan razvoj dogadjaja kada je rec o radu Tribunala u celini. Protivnici suda nasiroko su dovodili u sumnju njegove garancije o postenom sudjenju, narocito zbog postojanja odredbe kojom je sudijama dozvoljeno da iz sudskih veca odlaze u zalbeno da saslusavaju onu slucajeve u kojima sami nisu ucestvovali.
Nakon objavljivanja zalbene presude, Jadranka Slokovic Glumac je, kako advokat koji je zastupao jednog od oslobodjenih optuzenika, sa vidnim zadovoljstvom izjavila: "Sud je konacno saslusao argumente koje smo iznosili tokom prethodne cetiri godine". Drugi branilac u ovom slucaju rekao je: "Sada najzad mogu da kazem da imam poverenje u ovaj Tribunal."
Cak je i predstavnik kancelarije tuzilastva izjavio da pozdravlja presudu kao cin koji ce doprineti jacanju poverenja u Tribunal i njegovu sposobnost da preispita vlastite presude. "To pokazuje da je Tribunal spreman da dokazima pristupi kriticki", izjavio je zamenik glavnog tuzioca Grejem Bjuit.
Petorica optuzenih - braca Zoran i Mirjan Kupreskic, njihov rodjak Vlatko Kupreskic, Drago Josipovic i Vlado Santic - proglaseni su krivima u januaru 2000. za ucesce u masakru koji se dogodio aprila 1993, a za koji je je sudsko vece reklo da ce "ostati zabelezen u istoriji kao jedna od najuzasnijih ilustracija necovecnog postupanja coveka prema coveku".
Sud je zakljucio da su ubistva delo vojne policije Hrvatskog vijeca obrane (HVO), i zakljucio da su u njima, kao lokalni pripadnici HVO, ucestvovali i svi optuzeni. Zoran i Mirjan Kupreskic dobili su 10, odnosno 8 godina zatvora, dok je njihov rodjak Vlatko osudjen na 6 godina. Josipovic je osudjen na 15, a Santic, kao komandant specijalne jedinice umesane u napad, na 25 godina.
Cetvorica optuzenih tvrdili su da su ih svedoci pogresno identifikovali kao ucesnike u masakru. Santic je jedini priznao da je ucestvovao u napadu, ali nije priznao i ubistvo.
Zalbeno vece je oborilo presude braci Kupreskic buduci da je u njihovom slucaju osuda umnogome pocivala na svedocenju jednog svedoka, zene koja ih je prepoznala kao napadace na sopstvenu kucu.
Ono je sugerisalo da su dvojica brace verovatno identifikovani kao izvrsioci tek nekoliko meseci nakon napada, a u sklopu opste spekulacije medju stanovnicima sela Ahmici o tome koji je od njihovih suseda bio umesan u pomenuta dogadjanja.
Zalbeno vece zakljucilo je i da je osuda Vlatka Kupresica jos manje zasnovana. Njegova navodna uloga u pomaganju i podsticanju napada pocivala je na tvrdnjama optuzbe da je on bio policajac, te da ga je jedan od svedoka video kako ispred njegove kuce istovaruje oruzje.
Zalbene sudije zakljucile su da ne postoje dokazi koji bi potkrepili kljucne tvrdnje optuzbe, pa je u skladu s tim odbacilo osudu i naredilo oslobadjanje Vlatka Kupreskica.
Optuznica protiv Josipovica bila je podjednako manjkava, buduci da - kako se tvrdi - u optuznicu nisu uneseni pojedinacnI napadi koji bi, kako je tvrdila optuzba, predstavljali dela progona.
Medjutim, Josipoviceva osuda nije oborena zbog toga sto su ostali prilozeni dokazi naveli sudsko vece da prihvati kredibilitet svedoka koji ga je identifikovao kao prisutnog u napadu. Pomenuti svedok je i Santica identifikovao kao nekoga ko je prilikom istog napada bio prisutan. Santicevo priznanje da je prisustvovao zlocinu ojacalo je i kredibilitet svedoka. Ali, Josipovic je oslobodjen po pojedinacnim i manje vaznim tackama optuznice, usled cega je njegova kazna svedena na 12 godina.
Santic je priznao da je bio pripadnik vojne policije HVO, a prilikom proslogodisnjeg svedocenja iza zatvorenih vrata u procesu protiv regionalnog lidera bosanskih Hrvata Darija Kordica priznao je i ucesce u operaciji Ahmici. Zbog izrazenog pokajanja i saradnje s tuzilastvom, Santicu je kazna smanjena na 18 godina.
Sudsko vece tribunala vec je tokom sudjenja prepoznalo slabost dela tuziocevih dokaza. Sudije su odbacile svedocenje jednog od kljucnih svedoka optuzbe, koji je pred sudom svedocio o ubistvu citave svoje porodice, ukljucujuci sina, snahu i dvoje unuka.
Da su njegove tvrdnje kako su taj zlocin pocinila braca Kupreskic bile prihvacene, njih dvojica bi verovatno bili osudjeni na dugu robiju. Ali zbog ociglednog emotivnog stresa u kojem se taj svedok nalazio, kao i nekonzistentnih izjava o identitetu ubica, njegovo je svedocenje odbaceno.
Sudije su, medjutim, tada prihvatile svedocenje drugog svedoka, mada je rec o osobi koja je u vreme izvrsenja zlocina imala trinaest godina, a odbacile zahtev odbrane da se saslusa dodatno svedocenje jos jednog bosnjackog svedoka kojim bi se osporile neke od tvrdnji prethodnog svedoka.
Tuzilastvo je, sa svoje strane, tvrdilo da je imalo jak slucaj u vreme kada ga je pokrenulo, ali da se svedoci koji su mogli potkrepiti optuzbe nisu pojavili pred sudom. Cak je i zamenik tuzioca Grejm Bjuit primetio da bi dokazi optuzbe bili snazniji da su svi oni koji su svedocili u istrazi protiv optuzenih pristali da se pojave i na klupi za svedoke. Nejasno je zbog cega to nisu ucinili.
Nakon obaranja triju presuda, postavlja se pitanje zasto - kao sto je primetio jedan od pravnih komentatora - optuzba nije "imala petlje da obustavi postupak" pred sudom, buduci da je slabost dokaza protiv optuzenih bila tako ocigledna. Dvojica optuzenih cak nisu ni optuzeni za ubistvo. Brojne optuznice, ukljucujuci i neke koje su se ticale zlocina u dolini reke Lasve, kancelarija tuzioca povukla je tokom 1998. godine zbog nedostatka dokaza. U ovom slucaju tuzitelji su, ocigledno, ipak, verovali da raspolazu dokazima koji im obezbedjuju donosenje osudjujuce presude.
Buduci da je vise sudskih procesa za zlocine pocinjene u dolini Lasve vodjeno u priblizno isto vreme, ukljucijuci i slucaj Tihomira Blaskica, postalo je ocigledno da su glavni pocinioci ubistava i spaljivanja u Ahmicima bili pripadnici vojne policije HVO. Vec je, u rezimeu prvostepene presude, sudija Kaseze zakljucio kako "uz moguci izuzetak jednog od optuzenih [Santic], ovo sudsko vece nije sudilo glavnim vinovnicima".
I dok su dokazi ukazivali na to da je u napadu na Ahmice ucestvovalo oko 70 pripadnika vojne policije, ostaje pitanje zbog cega su jedine optuzbe protiv zapovednika vojne policije bile one koje je tuzilac podneo protiv Santica. Ovaj propust je tek nedavno otklonjen, objavljivanjem doskora zapecacene optuznice za zlocine u Ahmicima protiv komandanta vojne policije Paska Ljubicica. Uprkos zastojima i neuspesima u ovom predmetu, zalbeno vece je na kraju snazno demonstriralo sposobnost Tribunala da ispravi vlastite greske, te da uveri optuzene - kao i same zrtve - da je u Hagu moguce ostvariti pravdu.
Vjera Bogati je specijalni dopisnik IWPR iz Haga i novinar novinske agencije SENSE.
