Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Zvorničke vlasti „nesposobne da se izbore“ sa paravojnim formacijama

Na suđenju Karadžiću rečeno je da su vlasti bosanskih Srba nastojale da obuzdaju paravojne grupe koje su stizale u ovu zemlju.
By Velma Šarić

Piše: Velma Šarić iz Sarajeva (TU br. 705, 19. avgust 2011.)

Nakon letnje pauze, suđenje Radovanu Karadžiću nastavljeno je ove sedmice pojavljivanjem jednog bivšeg zvaničnika bosanskih Srba, koji je opisao ono što se 1992. dešavalo u istočnobosanskom gradu Zvorniku.

Kao ratni predsednik entiteta bosanskih Srba (Republika Srpska, RS), Karadžić se po 11 tačaka tereti za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, uključujući i zločine protiv čovečnosti počinjene u Zvorniku, genocid koji je u Srebrenici počinjen 1995. godine, kao i snajpersku i artiljerijsku kampanju protiv bosanske prestonice Sarajeva, koja je trajala 44 meseca.

Svedok optužbe KDZ 555 je bivši član Srpske demokratske stranke (SDS), koji je svoj iskaz dao uz mere zaštite identiteta – iskrivljenje lika i glasa. Veći deo sudskog zasedanja odigrao se iza zatvorenih vrata.

Na suđenju je rečeno da je tužilaštvo prvobitno želelo da priloži pismenu izjavu svedoka, ali da se svedok tome usprotivio, jer je dokument koji mu je predočen „sadržavao samo ono što je interesovalo tužioca“. Stoga je sudsko veće odlučilo da ga pozove da lično svedoči.

Objašnjavajući zbog čega je želeo da izmeni pojedine segmente originalog iskaza, svedok je precizirao: „Rekao sam neke stvari o Karadžiću ubeđen da on neće biti izveden pred Tribunal, ubeđen u postojanje sporazuma između njega i [pregovarača Sjedinjenih Država, Ričarda] Holbruka (Richard Holbrooke). Mislio sam: pa dobro, to nam može pomoći, a njemu sigurno neće škoditi.“

Svedok je potvrdio da je potkraj decembra 1991. bio lično prisutan kada je u sarajevskom hotelu Holiday Inn glavni odbor SDS-a raspravljao o „ponašanju u kriznim situacijama“. Pri tom je mislio na dokumene koji su poznati kao „Varijanta A“ i „Varijanta B“, o kojima je na suđenju Karadžiću već bilo reči.

„Nekoliko dana kasnije sam u Zvorniku video kopije završnih verzija varijanti A i B, i neke od tih ideja su bile prihvatljive, jer su bile dobre“, kazao je on.

KDZ 555 je rekao kako je napad koji je u aprilu 1992. izveden u Zvorniku naredio Željko Ražnatović, poznatiji kao Arkan – istaknuti paravojni lider koji je u Srbiji ubijen 2000. godine, pre no što je bilo moguće da mu se sudi za ratne zločine u Bosni i Hrvatskoj.

KDZ 555 je dodao da je u tom napadu sudelovalo oko 100 pripadnika različitih srpskih dobrovoljačkih jedinica.

„Nijedna od njih u Zvornik nije došla kao paravojna formacija“, kazao je on. „Bili su to ljudi koje je pozvao, okupio i platio lokalni krizni štab [SDS-a], ali su od njih tek kasnije nastale paravojne formacije, istinska paravojska.“

Opisujući te snage, svedok je rekao: „Oni su bili okupljeni u jedinice poput Žućine grupe, Gogićeve grupe, Belih orlova i Arkanove vlastite formacije, Srpske dobrovoljačke garde, poznate i pod nazivom ’Tigrovi’.“

Kako je rekao KDZ 555, lokalne vlasti koje su formirali bosanski Srbi bile su „nesposobne da se izbore sa pretnjom paravojnih formacija osnovanih tokom 1992.“ u Zvorniku i Bijeljini (susedna opština).

„One su postale tolika pretnja da je u jednom trenutku delovalo da će Zvornik morati da promeni ime u ’Žućin Grad’“, dodao je on.

„Oni su bili toliko moćni da su, sve dok u julu 1992. nisu uhapšeni, u suštini mogli da rade šta god požele. Štaviše, imali su i podršku lokalnih Srba, jer su širili propagandu o tome kako srpske opštinske vlasti kradu od lokalnih Srba i ’prodaju’ Muslimane – dozvoljavajući im slobodan prolazak“, nastavio je on.

Nakon što ga je tužilac Džulijan Nikols (Julian Nicholls) zamolio da objasni pojedinosti vezane za incident koji se dogodio u junu 1992., kada je „Žućina grupa“ pritvorila izvestan broj Muslimana u Čelopeku (zvornička oblast), svedok je rekao kako se „seća da su oni bili opisivani kao ’vrlo grubi’ prema zarobljenicima“, ali da je on to čuo „samo iz posrednih i nezvaničnih izvora“. Prisetio se i da su zatočeni ljudi bili iz muslimanskog sela Divič (okolina Zvornika).

„Koliko god užasno to izgledalo iz ove perspektive, sve što se dogodilo 1992. dogodilo se zbog veoma dubokog straha i mržnje“, zaključio je svedok.

Tokom unakrsnog ispitivanja od strane Karadžića, svedok se saglasio sa optuženikovom tvrdnjom da su se „Srbi plašili zbog svojih istorijskih stradanja, zbog osnivanja Patriotske lige [bosanskih Muslimana], koja je bila naoružana po NATO-standardima i koju je obučavala SDA [Stranka demokratske akcije, glavna politička partija bosanskih Muslimana]“.

Karadžić je izjavio, a svedok se sa time saglasio, i kako su postojali muslimanski planovi „da se dignu u vazduh ležišta toksičnog mulja na području Đulića, kao i hidrocentrala u Zvorniku i nekoliko mostova na reci Drini“, što su Srbi smatrali pretnjom. Takođe, saopštenja HDZ-a (Hrvatska demokratska zajednica), kao glavne partije bosanskih Hrvata, da će „granice Hrvatske biti branjene na reci Drini“, bila su takođe tumačena kao pretnje, s obzirom na iskustvo koje su Srbi imali sa stradanjima u hrvatskoj marionetskoj državi koja je tokom Drugog Svetskog rata bila pod kontrolom nacista.

Karadžić je rekao da su pretnju predstavljale i muslimanske oružane grupe poput „Džamijskih golubova, Kobri i Crnih labudova“, čija je aktivnost, po njegovim rečima, „direktno dovela do sukoba u Zvorniku početkom aprila 1992.“.

Karadžića su, nakon višegodišnjeg skrivanja, srbijanske vlasti uhapsile 2008. u Beogradu, gde je živeo pod lažnim identitetom.

Suđenje se nastavlja naredne sedmice.

Velma Šarić je obučena novinarka IWPR-a iz Sarajeva.