Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Zlodela „ignorisana“ uz Karadžićevo odobrenje

Bivši premijer bosanskih Srba kaže da je ostavku podneo nakon što nije odgovoreno na njegova upozorenja.
By Velma Šarić
  • Branko Djeric giving testimony in the ICTY courtroom. (Photo: ICTY)
    Branko Djeric giving testimony in the ICTY courtroom. (Photo: ICTY)

Piše: Velma Šarić iz Sarajeva (TU br. 738, 27. april 2012.)

Haško suđenje bivšem lideru bosanskih Srba, Radovanu Karadžiću, nastavljeno je ove sedmice svedočenjem Branka Đerića, koji je tokom 1992. godine obavljao dužnost premijera samoproglašene državne tvorevine bosanskih Srba, tj. Republike Srpske (RS).

Tužilaštvo tvrdi da je Karadžić, koji je od 1992. do 1996. bio predsednik RS-a, odgovoran za zločine genocida, progona, istrebljenja, ubijanja i prisilnog razmeštanja stanovništva, čime je „doprineo ostvarenju cilja – trajnog uklanjanja bosanskih Muslimana i bosanskih Hrvata sa teritorije na koju su pravo polagali bosanski Srbi“, uključujući i planiranje i nadziranje najvećih zločina, poput srebreničkog masakra, u kojem je 1995. ubijeno oko 8,000 bosansko-muslimanskih muškaraca i dečaka.

Đerić se pred sudom pojavio kao svedok optužbe, a danas inače radi kao profesor ekonomije na univerzitetu u Istočnom Sarajevu (Bosna i Hercegovina).

On je pred Haškim sudom već svedočio u postupku protiv bivšeg predsednika parlamenta bosanskih Srba, Momčila Krajišnika. Đerić je najpre odbio da se pojavi na tom suđenju, nakon čega je protiv njega bila podignuta optužnica za nepoštovanje suda, koja je potom povučena nakon što je on ipak došao.

Središnji argument koji je Đerić izneo na ovosedmičnom svedočenju ticao se toga da Karadžić nije bio zainteresovan da ispita zlodela koja su tokom 1992. počinile srpske snage.

„Kao predsednik vlade, ja sam morao da preuzmem odgovornost za sve ministre“, kazao je Đerić, koji je izjavio da je raspolagao „veoma pouzdanim saznanjima da su Momčilo Mandić [tadašnji ministar pravde] i Mićo Stanišić [tadašnji ministar unutrašnjih poslova] sudelovali u zločinačkim aktivnostima.“

Stanišiću se takođe sudi pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ). Mandić je pak optužen pred bosanskim nacionalnim sudom za ratne zločine.

„Kada sam od predsednika Karadžića zatražio da te ministre smeni sa njihovih funkcija, bio sam javno ponižen“, nastavio je on. „Lično Karadžić je sprečio njihovu smenu.

„Da vas podsetim, cilj naše vlade je od prvog dana bio taj da se obezbedi poštovanje vladavine prava i da se sve radi legalno, ali očito da nije bilo tako“, rekao je Đerić, napominjući da je upravo zbog toga potkraj 1992. i napustio funkciju premijera.

„Jer, mi se nikada nismo ni doživljavali kao prava vlada“, kazao je on, objašnjavajući da je čitava administracija predstavljala puki „tehnički aparat koji je pripadao predsedniku Karadžiću, njegovom kabinetu i partiji.“

„U stvari, Republika Srpska je u početku bila nešto što biste bez ikakve dileme mogli nazvati jednopartijskom državom“, rekao je Đerić. „Kad god bi Mandić i Stanišić nešto poželeli, oni bi otišli direktno kod Karadžića, ignorišući mene i vladu. Na primer, Mandić je potpuno ignorisao moje zahteve da podnese izveštaj o tome šta se dešava sa zarobljenicima, kako se postupa sa civilima – a do mene su preko međunarodne zajednice stizale vesti o zločinima koje su počinili bosanski Srbi.“

„Kao vlada, mi smo naložili da svi nezakoniti pritvorski centri budu raspušteni, ali je ministarstvo pravde naprosto ignorisalo taj zahtev“, dodao je on.

Po njegovim rečima, Karadžić je često činio „premalo“ da bi se suprotstavio uticaju „osoba i događaja“ na koje je Đerić pokušavao da ga upozori.

„Kada sam sa njim razgovarao o tome, Karadžićev odgovor je bio da to ostavimo za kasnije; da nije u pitanju ništa hitno.“

„Pod takvim uslovima je bilo gotovo nemoguće obezbediti vladavinu prava, i ja u tome više nisam mogao da učestvujem“, zaključio je on.

Đerić je rekao da svu odgovornost za ono što se dešavalo na područjima koja su dospela pod kontrolu bosanskih Srba snosi – Karadžić.

Predsednik Karadžić je imao punu odgovornost – nazovite to, ako hoćete, političkom odgovornošću“, rekao je svedok, dodajući da su Stanišić i Mandić „znali da imaju Karadžićevu podršku“ i da su Đeriću čak „javno pretili“ da će ga ubiti.

Prilikom unakrsnog ispitivanja, Karadžić je negirao svedokove navode.

„Đerić nije ni najmanje svestan organizacionih problema koje je Karadžić imao sa [komandantom vojske RS-a, Ratkom] Mladićem i Stanišićem“, kazao je on.

Tvrdeći kako je njegova jedina namera bila da „stvori sistem koji funkcioniše“, Karadžić je rekao: „Možda se jesam opirao naglim promenama u vladi, ali se nisam protivio rekonstrukciji.“

„To nije istina“, uzvratio je Đerić, „jer ste mi eksplicitno rekli da se ne možete odreći njih dvojice, pošto su od presudne važnosti za vladu i njen rad.“

Karadžić je pokušao i da ukaže na to da je „taj sukob bio ličan i ticao se profesionalnih pitanja i argumenata koje su iznosili Đerić i dvojica ministara“. Dodao je i da on sam nije imao vremena da se bavi tim razlikama.

„To je smešno“, odgovorio je Đerić, „a Vi samo pokušavate da nađete opravdanje za to što niste uradili ništa.

„Vidite, gospodine Karadžiću, da ste tada kaznili ono što je trebalo kazniti, mnoge još gore stvari su mogle da budu i bile bi sprečene“, nastavio je on. „Setićete se kako sam pokušavao da Vas ubedim i kako sam Vam govorio o tome, a na kraju sam upravo iz tog razloga i otišao.“

Karadžić na to nije odgovorio.

Okrivljeni je u nastavku tvrdio da su vlasti RS-a imale pozitivan odnos prema pripadnicima ostalih nacionalnosti i da su „činile sve što su mogle kako bi osigurale da se oni osećaju bezbedno“.

„Vidite, na primer, sa Pala su Muslimani otišli kada su želeli i zbog toga što su želeli“, nastavio je on. „Počeli su da se osećaju nelagodno nakon što su videli da pristižu tela mrtvih srpskih vojnika.“

Karadžić je uhapšen u julu 2008., nakon što je 13 godina proveo u bekstvu. Iskazi svedoka optužbe na njegovom suđenju traju od aprila 2010.

Suđenje se nastavlja sledeće sedmice.

Velma Šarić je obučena novinarka IWPR-a iz Sarajeva.