Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

ZLOČIN BEZ KAZNE

Piše: Aleksandar Roknić iz Beograda (TU br. 554, 12. jun 2008.)
By Aleksandar Roknić
Ne sećam se nijednog dana bez premlaćivanja i terora. Uslovi su bili nemogući, mučeni smo fizički i mentalno.“



Čelnik nevladine organizacije „Vukovar 1991“, Zoran Sangut, govorio je proteklog meseca o patnjama koje je preživeo u logorima za ratne zarobljenike koje je Jugoslovenska Narodna Armija (JNA) početkom devedesetih osnovala na teritoriji Srbije. Njegovo mučno izlaganje na jednoj konferenciji održanoj u Beogradu navelo me je da se zapitam šta zapravo znam o tim logorima.



A odgovor glasi: ne mnogo. Ovdašnje vlasti postojanje tih pritvorskih centara drže u tajnosti i 17 godina po okončanju krvavog rata između tadašnje Jugoslavije i Hrvatske.



Srbijanska javnost sada po prvi put ima priliku da se suoči sa činjenicom da logori ne samo da su postojali, nego i da su se u njima navodno desile neke stravične stvari.



Prema navodima „Vukovara 1991“, u periodu između oktobra 1991. i 1992. godine u logorima je života lišeno skoro 300 hrvatskih zarobljenika. Tvrdi se i da su česta bila premlaćivanja i mučenja.



Kakve su reakcije na sve to bile u samoj Srbiji? Pa, uz izuzetak kancelarije tužioca za ratne zločine – koja je istragu o tim logorima pokrenula 2006. – niko nije zainteresovan za to, iako je počela da se pomalja jasnija slika o tome koliko je logora zapravo bilo i kakvi su uslovi u njima vladali.



Prema navodima Fonda za humanitarno pravo (FHP), koji je u Beogradu organizovao pomenutu konferenciju na kojoj je govorio i Sangut, JNA je pritvorske centre osnovala nakon što je u jesen 1991. okupirala grad Vukovar (istočna Hrvatska) sa okolinom.



Nakon okončanja borbi, JNA i jedinice srpske Teritorijalne odbrane (TO) su na području Vukovara i čitave Slavonije i Baranje navodno uhapsile oko 8,000 hrvatskih vojnika i civila, koji su poslati u logore.



Navodno je osnovano pet logora: u Sremskoj Mitrovici, Stajićevu, Begejcima, Nišu i Beogradu (gde je bio vojno-istražni zatvor). U izveštajima se navodi da je u Sremskoj Mitrovici bilo zatočeno skoro 4,000, u Stajićevu preko 1,300, u Begejcima gotovo 600, u Nišu 500, a u Beogradu 100 Hrvata.



Zarobljenici su oslobođeni u maju 1992. godine, nakon što se JNA povukla iz Hrvatske.



No, ni danas nema nikakvih informacija o tome gde su sahranjeni oni koji su navodno pobijeni.



Ne radi se o tome da je JNA nastojala da prikrije postojanje samih logora. Pri izlasku iz njih, zarobljenicima je izdavano pismeno uverenje o tome gde su i koliko dugo bili. Na njemu je bio pečat komande logora i potpis majora JNA Zorana Ranđelovića.



Vojska je čak Danici Vučinić, koja je izveštavala za Radio Beograd, dopustila da obiđe logore – verovatno da bi svetskoj javnosti pokazala kako se o zatvorenicima stara u skladu sa međunarodnim konvencijama i standardima.



Osim toga, tokom haškog suđenja pokojnom predsedniku Srbije, Slobodanu Miloševiću, bivši šef kontraobaveštajne službe JNA, Aleksandar Vasiljević, govorio je i o svojoj poseti jednom od logora.



A s obzirom na to da vojska izgleda nije ni pokušavala da prikrije pritvorske centre, da li je moguće da za njih nisu znali političari? Naravno da nije.



JNA te logore ne bi ni osnovala bez njihove dozvole, jer je tadašnji lanac komandovanja bio veoma čvrst.



Kako onda objasniti odsustvo interesovanja javnosti za te logore?



Pa, mediji su u Srbiji tokom rata – uz svega nekoliko izuzetaka – bili prilično nacionalistički, usled čega interesovanje za sudbinu zarobljenih neprijateljskih vojnika i civila nije bilo među njihovim prioritetima.



Poslednjih su godina mediji nešto otvoreniji, ali i dalje izbegavaju temu logora, jer političare brine to što bi se Hrvatska mogla pozvati na te podatke u nastojanju da pred Međunarodnim sudom pravde (MSP) protiv Srbije pokrene postupak po optužbi za genocid.



I dok u Srbiji elektronski i štampani mediji uglavnom ćute o logorima, hrvatski mediji već dugo govore o tome da su ti logori postojali i da su u njima počinjeni zločini.



U Srbiji pak te tvrdnje smatraju hrvatskom propagandom. Veći deo srpskog stanovništva smatrao je i smatra da su Srbi nepravedno optuženi da su počinili najviše ratnih zločina u bivšoj Jugoslaviji. Neki analitičari negiraju učešće Srbije u ratu. Stoga za hrvatske priče o logorima nema dovoljno sluha.



Postoji mogućnost da se javnost zainteresuje za pritvorske centre ukoliko tužilac za ratne zločine podigne optužnice za njih – ali jedino ako budu optuženi i oni koji su najodgovorniji za navodna zlodela.



Neki aktivisti iz Srbije tvrde da će se među optuženicima naći samo operativci nižeg ranga, dok će država biti pošteđena. U tom slučaju će javnosti posredstvom medija biti poslata poruka da se u logorima jesu dogodili neki stravični zločini, ali da su oni delo nekolicine nekontrolisanih pojedinaca.



Izgleda da će Srbi pitanje zatvorskih logora shvatiti ozbiljno samo ukoliko budu optuženi najviši zvaničnici. Najveća odgovornost leži na Miloševiću, zbog njegovog uticaja na JNA. No, krivi su i njegovi politički saradnici.



S tim u vezi, međutim, postoji i jedan problem. Prema zakonima koji važe u Srbiji, ovaj slučaj bi morao biti procesuiran po odredbama jugoslovenskog krivičnog zakonika, pošto je on bio na snazi u vreme kada su se navodno dogodili zločini. A taj zakonik ne poznaje odredbu o komandnoj odgovornosti, tako da je malo verovatno da će političari i vojne starešine najvišeg ranga uopšte biti izvedeni pred sud.



No, u Srbiji je svakome poznato da je odgovornost komandanata koji su izdavali naređenja veća od odgovornosti vojnika koji su ih izvršavali.



Ukoliko Srbija odluči da za navodne zločine počinjene u zatvorskim logorima ne optuži visoke zvaničnike, propustiće još jednu priliku da se suoči s vlastitom nedavnom prošlošću.



A ukoliko stvarni počinitelji ne budu kažnjeni, na Balkanu nikada neće biti zatvoren krug nasilja.



Aleksandar Roknić je obučeni novinar IWPR-a iz Beograda.



Stavovi izneti u ovom članku nisu nužno i stavovi IWPR-a.