Na obodima sela Zepa, smaragdno zelena polja okruzena su gustom sumom i planinama koje se protezu u nedogled. Ovaj idilican pejzaz i tisinu divlje prirode na julski letnji dan narusavaju samo glasovi ptica i cvrcaka.

Vijugavi put provlaci se kroz sumu i vodi do kuca smestenih u podnozju brda. Ovo bi mogla biti scena iz Austrije ili iz nekog filma, samo da na ulazu u selo ne stoje ostaci konstrukcije neke izgorele kuce. Na prasnjavom parcetu kartona koje pridrzavaju dva kamena ispisano je ime sela.

Kao jedna od sest zasticenih zona koje su UN proglasile za vreme rata u Bosni i Hercegovini 1992-1995, Zepa je pala u ruke bosanskim Srbima 25. jula 1995, samo dve sedmice nakon sto su iste jedinice pregazile Srebrenicu.

Deset godina kasnije, cini se da su i medjunarodne i lokalne vlasti zaboravile na ovo selo i nekolicinu njegovih stanovnika koji su se vratili nakon sto je krvoprolice zavrseno.

Srebrenica, koja se procula kao mesto najveceg masakra u Evropi posle kraja Drugog svetskog rata, bila je prva zrtva u kampanji kojom su bosanski Srbi 1995. godine eliminisali preostale dzepove Bosnjaka u istocnoj Bosni.

Na pocetku 1995. godine bilo je sest takvih enklava. Tri – Zepa, Srebrenica i Gorazde – nalazile su se na obali reke Drine koja deli Bosnu i Srbiju. Osvajanje ovih mesta bilo je glavni strateski cilj rukovodstva bosanskih Srba.

U danima koji su usledili posle pada Srebrenice 11. jula, srpske snage pod komandom generala Ratka Mladica ubile su 8.000 bosnjackih muskaraca i decaka.

Do 14. jula, masakr je bio okoncan i mnoge jedinice bosanskih Srba su posle u pravcu Zepe, gde je napad vec bio zapocet.

General Radislav Krstic, zamenik komandanta drinskog korpusa, koji je pred sudom u Hagu osudjen na 35 godina zatvora zbog genocida, izdao je naredjenje za napad na Zepu 13. jula.

"Odlucio sam da odmah otpocnem napad i slomim neprijatelja u enklavi Zepa u cilju oslobadjanja srpskog Podrinja od muslimanskih snaga i likvidiranja ove enklave", napisao je Krstic u naredjenju izdatom svojim jedinicama, koje je imao prilike da vidi i BCR.

"Posle razbijanja neprijatelja u enklavi Srebrenica, nase snage ce nastaviti da deluju u misiji koja ima za cilj da se neprijatelj u enklavi Zepa slomi i da se stvore uslovi za pokret na Gorazde", kaze se dalje u naredjenju.

Napad iz 1995. godine bio je repriza jednog ranijeg, neuspelog napada. U leto 1992, Mladiceve snage su pokusale da izvedu istu akciju, ali nisu uspele. Bosanske snage su im postavile zasedu u uskom kanjonu i nanele ozbiljne gubitke.

Zepa je opstala jos tri godine, a uz priliv zrtava etnickog ciscenja iz drugih delova Bosne, broj njenih stanovnika popeo se na 17.000.

U maju 1993. godine, odlukom Saveta bezbednosti UN, Zepa i Srebrenica su proglasene za zasticene zone, sto je trebalo da garantuje bezbednost civilnog stanovnistva.

U enklavi je bilo stacionirano 79 ukrajinskih vojnika sa zadatkom da stite ovu oblast i njene stanovnike. Vecina bosnjackih vojnika u enklavi uredno je predala svoje oruzje UN snagama, kao sto je kasnije zahtevano.

Dok su se srpske snage priblizavale Zepi, tadasnji komandant UN snaga u Bosni, general Bernard Janiver, dozvolio je ukrajinskim mirovnim snagama da ostave Zepu bez odbrane i zastite, bas kao sto su i holandski vojnici prepustili Srebrenicu njenoj sudbini.

"Trebalo je da nas zastite Ujedinjene nacije, ali oni to nisu uradili", izjavio je za BCR Mustafa Omanovic, predstavnik povratnika u Zepu.

Broj zrtava u Zepi daleko je manji nego u Srebrenici, ali hiljade njenih stanovnika su izgubili sve sto su imali – etnicki su ocisceni i proterani na teritorije koje danas cine Federaciju.

U kontaktima pre pada enklave, bosanski komandant Avdo Palic je pregovarao sa Mladicem i njegovim pomocnicima, Zdravkom Tolimirom i Rajkom Kusicem, o planu evakuacije.

Mladic je ponudio 50 autobusa za evakuaciju Zepe. U prvi mah, bosanska strana je to odbila, ali kasnije, kako se priseca jedan bosanski zvanicnik, zakljucili su da nemaju izbora. "Bolje da ucestvujemo u etnickom ciscenju nego u etnickom ubijanju", seca se ovaj zvanicnik.

Palic je ostao tu i posle pada da bi nadgledao evakuaciju civila u Kladanj koji su drzali Bosnjaci. Tamo su dve sedmice ranije otisli i autobusi sa zenama iz Srebrenice koja nije imala toliko srece.

Dogovor o evakuaciji obezbedio je da se ne ponovi masakr iz Srebrenice, ali do krvoprolica je ipak doslo. Svedoci se secaju da su Srbi izveli iz autobusa oko 50 muskaraca i decaka na razlicitim kontrolnim punktovima i hladnokrvno ih ubili. Veruje se da je poslednjih dana jula ubijeno ukupno oko 80 ljudi iz Zepe, a mnogi su i pre toga umrli tokom opsade, od granata ili zbog neuhranjenosti.

Palic je takodje nestao. Mladiceve jedinice su ga odvele nakon sto je poslednji autobus napustio Zepu i on nikada vise nije vidjen.

Vecina muskaraca sposobnih za vojsku, buduci da su znali sta se dogodilo u Srebrenici, podelili su se u grupe i sakrili u sume oko enklave. Jedna veca grupa je posla u Kladanj. Druga grupa od oko 800 ljudi presla je preko Drine u Srbiju, gde ih je cekala neizvesna sudbina, vodeci sa sobom zene i decu.

Omanovic je imao 13 godina kada je prebegao u Srbiju. "Zene, deca i starci su evakuisani u Kladanj zahvaljujuci Palicu, dok su muskarci pobegli u sumu," seca se on. "Kada smo stigli tamo, autobusima i kamionima su nas prebacili u logore, gde su nas tukli, zlostavljali i izgladnjivali." Omanovic i vecina ljudi iz njegove grupe ostali su u logorima u Mitrovom Polju i Sljivovici u Srbiji oko sest meseci.

Deset godina kasnije, Pedi Esdaun, Visoki predstavnik medjunarodne zajednice u Bosni, zatrazio je od Republike Srpske, RS, da mu dostavi kompletan izvestaj o Palicevom nestanku. Dana 25.jula ove godine, tacno na desetu godisnjicu pada Zepe, Esdaun je dobio izvestaj iz RS, ali njegov sadrzaj jos nije objavljen.

Na desetu godisnjicu pada, Zepa je mirna, ali u njoj nema posetilaca. Nova dzamija, skola i nekoliko novih kuca svedoce da u Zepi ima zivota, ali montazni krovovi na kucama ukazuju na njegov nizak kvalitet.

Pre rata, selo i okolina imali su ukupno 3.000 stanovnika, a u osnovnu skolu je islo 750 dece. Danas je tu oko 500 povratnika, a samo jedan od njih je i zvanicno zaposlen. Ostali se nekako snalaze, poptuno zaboravljeni od strane vlade RS, koja sada upravlja ovom oblascu.

Srpske vlasti su se pobrinule da obnovljena skola, koja ima samo sestoro ucenika, dobije ime Sveti Sava, po srpskom svecu. Nema ni prodavnice ni poste. "Potpuno smo odseceni od sveta. Ako se neko razboli, mora kod lekara u Sarajevo", kaze Omanovic.

Sve fabrike u kojima je lokalno stanovnistvo radilo sada su zatvorene. "Vlasti Federacije i medjunarodne organizacije su slale pomoc nekoliko puta, ali vlada RS je gluva za nase zahteve", dodaje Omanovic.

Organizovani povratak u ovu oblast poceo je 2000. godine. Oni koji su se vratili kazu da su to uradili ili zato sto nisu mogli da prezive na drugim mestima ili zato sto su verovali da ce neko brinuti o povratnicima.

Omanovic, koji je posle oslobadjanja iz logora u Srbiji dospeo u Ameriku, kaje se zbog odluke da se vrati nazad.

"Bio sam naivan. Mislio sam da stvari ne mogu biti tako lose sada kada se rat zavrsio, ali pogresio sam", kaze on. "Niko ne misli na nas. Samo nas se zene iz Srebrenice ponekad sete."

Pred propalom drvenom kucicom sa celofanom umesto prozorskih stakala, Camiz Basic, star 75 godina, zeli dobrodoslicu posetiocima sa osmehom na licu i ocajanjem u ocima.

Njegovo izborano lice i prljava odeca ukazuju na bedu u kojoj ovde zivi, sam, bez vode, bez struje, bez novca za hranu. "Isto je kao da rat jos traje, samo sto ne pucaju", kaze on.

"Morao sam da se vratim. Hteo sam da poslednje godine zivota provedem na mojoj zemlji, sa mojim ljudima, tamo gde sam rodjen", dodaje Basic, koji se vratio 2002. godine zajedno sa zenom, koja je ubrzo umrla.

"Opstina ne pomaze. Molio sam Federaciju da pomogne, ali nista se ne dogadja. Kad bi samo dali neku malu kucu, da se ne smrzavam zimi."

Pre dve sedmice, stotine diplomata i pripadnika medjunarodne zajednice u Bosni prikljucili su se lokalnim politicarima i hiljadama ozaloscenih da bi obelezili desetu godisnjucu pada Srebrenice.

Dve nedelje kasnije, 25. jula, Camil Basic i ostali preziveli iz Zepe sami su obelezili svoju godisnjicu u ovoj zivopisnoj bivsoj enklavi.

Niko nije dosao da podeli Basiceva secanja na uzas koji je snasao ovo selo pre deset godina ili cuje njegove molitve da ga neko "spase uzasa zivota posle rata".

Nerma Jelacic je direktor BIRN/IWPR za Bosnu i Hercegovinu. Ilda Zornic i Aida Alic su napisale ovaj clanak u okviru novinarske obuke koju organizuje BIRN/IWPR.