Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

ZENE SA OBE STRANE ETNICKE GRANICE NEZADOVOLJNE SVOJIM STATUSOM

I srpske i albanske zene pocinju da se opiru ideji da im je sudbinom predodredjeno da budu domacice.
By Ardita Behluli

Rive Azizi, etnicka Albanka i zubar u Presevu, kaze da su zene koje zive u ovoj ruralnoj oblasti na juznoj granici Srbije i dalje u velikoj meri gradjani drugog reda.


Shvatanje da su obespravljene jedna je od retkih stvari koja povezuje Albanke i Srpkinje u ovom inace podeljenom drustvu. “Zene ovde obicno nemaju nikakvog izbora”, kaze Azizi.


Rodjena u Peci, na Kosovu, ona je bila jedna od prvih zena koje su diplomirale stomatologiju na Univerzitetu u Pristini. Ali, kada su se ona i njen suprug prijavili za zaposlenje u domu zdravlja u Presevu, posao je dobio njen suprug.


Zvanicnici iz doma zdravlja su joj rekli da ne zele zenu za taj posao, jer moze zatrudneti i otici na porodiljsko odsustvo.


Rive Azizi nije prihvatila odbijanje, pa je posle razgovora sa muzem i upravom doma zdravlja uspela da ih ubedi da njoj daju posao koji je bio ponudjen njenom muzu.


“Zene sada rade u mnogim razlicitim oblastima, narocito u obrazovanju i zdravstvu”, izjavila je, “ali ne u dovoljnom broju, i njihov glas se cesto ne cuje. Veoma retko ucestvuju u donosenju odluka, bilo na poslu ili kod kuce.”


Mada u pogledu zaposljavanja imaju nesto bolji polozaj, srpske zene u Presevskoj dolini takodje se osecaju obespravljenim.


”Mlade zene u selima ne vide nikakvu buducnost za sebe zbog ovdasnjeg mentaliteta”, izjavila je Suzana Stojkovic, srpska direktorka fabrike duvana DIV u Presevu i politicki aktivista Stranke demokratske alternative. “Brak je jedini izlaz.”


Ali, mada srpske i albanske zene na jugu Srbije istorijski posmatraju brak kao jedinu opciju u zivotu, ima znakova da i to pocinje da se menja.


Neke zene postaju odlucnije, veruje Suzana Stojkovic, i pocinju da zahtevaju da udju u profesije “samo za muskarce”.


Na primer, Ferdane Mehmeti, koja je izazivala cudjenje kada je pocela da radi kao instruktor voznje. “Bila sam prva zena u ovoj profesiji u regionu”, kaze ponosno, “ali naisla sam na dobrodoslicu, narocito kod zena.”


Mehmeti je dosla na ideju da postane instruktor voznje dok je radila u lokalnoj fabrici cipela.


Vecina zaposlenih bile su zene koje su imale problem sa dolazenjem u fabriku koja se nalazi na obodu grada. Naucila je da vozi i dok je prevozila svoje koleginice s posla shvatila je da su zenama potrebne vozacke dozvole da bi mogle same da se voze na posao.


Havce Hasani, profesorka istorije, predstavlja jos jedan lokalni primer zene koja nije dozvolila da je odbije cinjenica da mali broj albanskih zena iz Preseva stice visoko obrazovanje.


“Posto je samo mali broj zena pohadjao univerzitet, mnogi su me podozrivo gledali”, seca se Havce Hasani. “Ali, radila sam naporno i dokazala da i zene mogu da diplomiraju kao i oni.”


Ona je, takodje, prva Albanka koja je aktivno ucestvovala u lokalnoj politici, nakon sto je usla u Stranku demokratske akcije.


“Uvek sam mislila da jedna zemlja ne moze da se razvija ako zene nisu slobodne, nezavisne i emancipovane”, dodala je. “Ali da bi se to dogodilo, i muskarci se moraju emancipovati i pomoci zenama da se potpunije angazuju na svim poljima drustva.”


Mada su zene iz Preseva sada odlucnije nego pre nekoliko godina, a i zene i muskarci su shvatili da zene mogu i treba da cine vise za drustvo, teski ekonomski problemi u regionu blokiraju znacajniji napredak.


Lokalne zene cesto ne mogu priustiti sebi visoko obrazovanje koje je nekada bilo besplatno za sve. U komunisticko vreme, studenti oba pola mogli su studirati o trosku drzave. Sada se stipendije tesko dobijaju.


Druga prepreka je hronicni nedostatak zaposlenja za zene koje uloze napor da diplomiraju.


Aferdita Ismaili, majka dvoje dece, kaze da zene u Presevu obicno zavrse vodeci racuna o kuci i deci.


Ona bi volela da izadje iz kuce, samo kad bi bilo raspolozivih radnh mesta. Placeni posao bi pomogao porodicnim finansijama i u isto vreme bi joj dao vise nezavisnosti, izjavila je.


”Nema mnogo sektora u kojima zene sa zavrsenom gimnazijom mogu da rade,” dodaje Ismaili.


Kada su u pitanju razlike izmedju srpskih i albanskih zena, one prve su sigurno u boljem polozaju. Albanke se i dalje suocavaju sa vise priholoskih barijera kada je u pitanju borba za njihova prava.


Tako se bar cini Mioni Markovic, iz Preseva. “Srpske zene su u nesto boljem polozaju, mada su i srpski muskarci ovde pravi Balkanci”, kaze ona.


“Mi bar mozemo da izlazimo sa prijateljima. Albanske devojke su u mnogo tezem polozaju – mogu da izlaze samo posle veridbe, sa svojim verenikom.”


U obe zajednice, borba za jednakost tek pocinje.


Ardita Behluli i Ivica Stepanovic rade za RTV Presevo.


Ovaj clanak je deo specijalnog izdanja novinara iz juzne Srbije koji su pohadjali intenzivnu dvodnevnu radionicu u Nisu, koju je organizovao IWPR u oktobru 2004. godine uz finansijsku podrsku britanske ambasade u Beograde. Kurs je sastavni deo Medjuetnickog medijskog programa obuke za Srbiju ciji je cilj da se okupe lokalni srpski i albanski novinari. Ovaj paket clanaka ima za cilj da baci svetlo na konkretne probleme ove zanemarene regije.