Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Završne reči na suđenju Stanišiću i Župljaninu

Tužilaštvo traži doživotnu robiju za obojicu nekadašnjih policijskih zvaničnika bosanskih Srba.
By Velma Šarić

Piše: Velma Šarić iz Sarajeva (TU br. 744, 1. jun 2012.)

Prilikom ovosedmičnog iznošenja završnih reči na suđenju dvojici bivših visokih zvaničnika policije bosanskih Srba, Mići Stanišiću i Stojanu Župljaninu, tužioci su zatražili da obojica okrivljenih budu osuđena na doživotnu robiju zbog zločina koje su tokom 1992. navodno počinili nad ne-Srbima.

Stanišićevi i Župljaninovi branioci zatražili su da njihovi klijenti budu oslobođeni svih optužbi.

Kao nekadašnji čelnik regionalnog Centra službi bezbednosti (CSB) u Banja Luci, Župljanin se tereti za istrebljenje, ubijanje, progon i deportaciju ne-Srba u severozapadnoj Bosni.

Župljanin je, pak, za vreme rata bio ministar unutrašnjih poslova Republike Srpske (RS), a optužen je za ubijanje, mučenje i okrutno postupanje nad nesrpskim civilima, kao i za to da nije sprečio niti kaznio zločine koje su počinili njegovi potčinjeni.

Stanišić i Župljanin su navodno sudelovali u zajedničkom zločinačkom poduhvatu, čiji je cilj bilo trajno raseljavanje ne-Srba sa teritorije koja je trebalo da bude obuhvaćena srpskom državom. Terete se za zločine koji su u 20 opština širom Bosne počinjeni u periodu od 1. aprila do 31. decembra 1992.

Optuženi su po deset tačaka za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti.

Njihove su optužnice spojene u septembru 2008. godine, pri čemu su se obojica izjasnila kao nevini po svim tačkama.

U svojoj završnoj reči, tužilac Aleks Demirjan (Alex Demirjan) je rekao da su svi zločini iz optužnice bili potkrepljeni uverljivim dokazima.

Prema navodima tužilaštva, ti zločini su bili „posledica aktivnosti [članova srpskog rukovodstva] koji su shvatili da ciljevi za koje su se zalagali moraju biti ostvareni silom, pošto njihova politička nastojanja da se odupru stvaranju Bosne i Hercegovine kao nezavisne države nisu bila uspešna“.

Demirjan je rekao da je policija bosanskih Srba presudno doprinela činjenju krivičnih dela, koja su se odigrala „prema isplaniranom obrascu“.

Njen metod bilo je i zauzimanje policijskih stanica i „njihova transformacija u srpske policijske stanice“, rekao je on, konstatujući kako se to dešavalo na područjima koja nisu isključivo ili većinski naseljena srpskim stanovništvom.

„Veliki broj osoba bošnjačke i hrvatske nacionalnosti uhapsila je policija Republike Srpske, koja ih je pritvarala u razne vrste objekata“, kazao je Demirjan.

Ti objekti su se kretali u rasponu od ćelija u policijskim stanicama do pritvorskih centara, pri čemu su u većini njih zatočenici – po rečima tužioca – bili držani pod „nehumanim uslovima“.

Demirjan je rekao i da tokom većeg dela suđenja odbrana nije negirala da su se zločini dogodili, „nego je pokušavala da dokaže kako [Stanišić i Župljanin] nisu znali za te zločine i . . . nisu mogli da kazne one koji su ih počinili“.

Potom je tužiteljka Džoana Korner (Joanna Korner) iznela argumente koji su se ticali funkcija okrivljenih i njihove navodne odgovornosti.

Kornerova je pred sudom rekla da je Župljanin „uporno tvrdio da je njegova aktivnost tokom rata bila ograničena na striktno administrativan policijski posao, dok je policija na terenu bila potčinjena vojsci bosanskih Srba (Vojska Republike Srpske, VRS), usled čega on nije imao ništa sa njima.“

No, Kornerova je kazala kako nema smisla da Župljanin odbacuje odgovornost za jedinicu za specijalne operacije iz banjalučkog policijskog centra, kada su identifikacione kartice i administrativna dokumenta bila potpisivana „njegovim imenom, potpisom i funkcijom“.

Ona je navela da je Stanišić, kao ministar unutrašnjih poslova RS-a, „učinio sve što je mogao kako bi ostvario ciljeve šireg projekta koji je bio u toku, odnosno zajedničkog zločinačkog poduhvata“.

„U stvari, Stanišićev doprinos tom projektu bio je očito veoma visoko ocenjen od strane rukovodstva bosanskih Srba“, dodala je ona.

Ona je Stanišića optužila i za to da nije učinio ništa kako bi „kaznio bilo kog počinitelja koji je bio u sastavu policijskih snaga“.

Stanišićev branilac Slobodan Zečević zatražio je da njegov klijent bude oslobođen svih optužbi. Konstatovao je i da je tužilaštvo pogrešno razumelo neke pojedinosti u samom slučaju.

Zečević je tako rekao da tužilaštvo „uopšte nije razumelo čitav kontekst unutar kojeg je moj klijent delovao, niti je prodrlo ispod jednolične površine događaja“,

On je kazao da njegov klijent nije znao za zajednički poduhvat, niti je u bilo kakvom poduhvatu sudelovao, „a kamoli zločinačkom“. Čak i da je takav poduhvat postojao, Stanišićevi postupci – po rečima njegovog advokata – jasno pokazuju nameru da se spreče zločinačke aktivnosti.

„Stanišić i vlada RS-a su, kao što je dokazano, u više navrata upozoravali . . . vojsku i opštinske vlasti na to da svi zakoni i procedure kojima je regulisan rad policije moraju biti poštovani i da autoritet ministra unutrašnjih poslova mora ostati neokrnjen“, kazao je Zečević.

Međutim, on je rekao i da je lanac komandovanja mogao biti poremećen. Bilo je gotovo nemoguće, po njegovim rečima, da ministar zna ko je od „policije na terenu poslušan i da li ministarstvo [unutrašnjih poslova] uopšte ima bilo kakvu vlast nad njima“.

Stanišić nije bio ni na koji način upoznat sa prekršajima koje je policija počinila na terenu, rekao je Zečević.

Župljaninov branilac Igor Pantelić opisao je svog klijenta kao običnog policajca, „pukog činovnika“, koji nije imao nikakvu moć da spreči zločine.

„Vreme je bilo takvo da čak ni nekakav superheroj, a kamoli običan administrator, nije bio u stanju da izmeni nešto na terenu“, kazao je Pantelić.

Stanišić se predao u martu 2005., dok su Župljanina srpske vlasti uhapsile u junu 2008., nakon što je 13 godina proveo u bekstvu.

Obojici okrivljenih sudi se od 2009.

Velma Šarić je obučena novinarka IWPR-a iz Sarajeva.