Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

ZAHTEVI ZA ISTRAGOM O SRBIJANSKIM ZATVORIMA

Nevladina organizacija tvrdi da je tokom devedesetih više stotina Hrvata mučeno i ubijeno po vojnim pritvorskim centrima u Srbiji.
By Aleksandar Roknić
Jedna hrvatska nevladina organizacija zatražila je od srbijanskih i hrvatskih tužilaca za ratne zločine da istraže navode o zlostavljanjima u logorima koje je tokom devedesetih u Srbiji držala jugoslovenska vojska.



Organizacija „Vukovar 1991“ tvrdi da je priložila dosije sa dokazima kako bi potkrepila navode o tome da je na hiljade hrvatskih civila bilo ubijeno, mučeno i pretučeno u logorima u Sremskoj Mitrovici, Stajićima, Begejcima, Nišu, kao i u jednom vojnom zatvoru u Beogradu.



Pomenuta organizacija je od srbijanskog tužioca za ratne zločine, Vladimira Vukčevića, zatražila da tim povodom pokrene istragu. Zahtev za istragu će biti upućen i hrvatskom državnom tužiocu, Mladenu Bajiću, od koga će se tražiti i da prosledi sve dokaze do kojih ne može da dođe njegov kolega iz Srbije.



Nevladina organizacija tvrdi da je – nakon što je Jugoslovenska Narodna Armija (JNA) u novembru 1991. okupirala istočnohrvatski grad Vukovar – oko 8,000 civilnih zarobljenika bilo prebačeno u vojne logore u Srbiji.



Prema navodima „Vukovara 1991“, u periodu od oktobra 1991. do avgusta 1992. godine, u tim pritvorskim centrima ubijeno je oko 300 zarobljenika.



Čelnik te nevladine organizacije, Zoran Sangut, potvrdio je da mu se čini kako postoji otpor prema bilo kakvoj istrazi.



„I u Srbiji i u Hrvatskoj postoje snage koje ne žele da sude za zločine“, rekao je on na konferenciji koja je u Beogradu održana 22. maja.



Sangut je preko četiri meseca proveo u tri logora, pri čemu je – kako je rekao – doslovce svakodnevno bio tučen.



Tokom konferencije, Sangut je opisao kako je video da su u Sremskoj Mitrovici vojnici ubili zarobljenika Đuru Tvoreka.



„Osuđujem sve koncentracione logore. Posetio sam italijanski logor na Molatu, Jasenovac u Hrvatskoj i nemački [logor] u Mathauzenu. Nadam se da se u svetskoj istoriji više nikada neće ponoviti koncentracioni logori“, rekao je Sangut. Na pomenutim mestima su se tokom Drugog Svetskog rata nalazili koncentracioni logori italijanskih fašista, hrvatskih ustaša i nemačkih nacista.



Portparol kancelarije srbijanskog tužioca za ratne zločine, Bruno Vekarić, izjavio je za IWPR da je njegova kancelarija već pokrenula dve preliminarne krivične istrage o navodima koji se tiču pritvorskih centara u Srbiji.



„Tokom 2006. i 2007., kada su u pitanju zatvorski logori u Srbiji, pokrenuli smo dva procesa, a intenzivirali smo i saradnju sa kancelarijom hrvatskog tužioca“, rekao je on.



„Postupićemo po zahtevu za istragom koji nam je stigao od organizacije ’Vukovar 1991’. Imamo osnova za sumnju da su zatvorski logori u Srbiji zaista postojali. Naš cilj je da otkrijemo istinu, jer je to jedini put ka pomirenju dva naroda“, kazao je Vekarić.



Sangut je rekao da dosije koji je sačinila njegova organizacija sadrži imena zatvorenika koji su boravili po logorima u Srbiji, kao i imena i nadimke onih koji su ih zlostavljali.



Uprkos svemu, on je pohvalio one stražare i komandante koji su – kako je rekao – zarobljenicima pomogli da prežive.



„Aleksandar Jeftić iz logora u Stajićevu spasao je 200 vukovarskih zarobljenika, i mi smo predložili da ga hrvatski predsednik Stjepan Mesić odlikuje ordenom. Nije stigao odgovor na naš predlog“, kazao je on.



„Vukovar 1991“ je saopštio da je u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, u periodu od 18. novembra 1991. do 13. avgusta 1992., boravilo između 3,500 i 4,000 ljudi. Policija, vojska i zatvorski stražari su ih pri dolasku tukli palicama i rukama, a sva lična imovina im je oduzeta i nikada im – kako navodi ta nevladina organizacija – nije vraćena.



U Stajićevu su zarobljenici bili svakodnevno saslušavani i premlaćivani, hrana je bila loša, a život i rad su se prinudno odvijali po štalama. Ista situacija je – kako je rečeno – bila i u Begejcima.



Nakon što bi im „kazne“ bile okončane, zarobljenicima je davana pismena potvrda da su izvesno vreme proveli u logoru.



Na konferenciji je predočena i kopija jednog takvog dokumenta, iz kojeg se vidi da je osoba po imenu Dalibor Baranj, iz Vukovara, u logoru Livadice boravila od 19. novembra do 2. decembra 1991. Vidi se i potpis komandanta logora, majora Zorana Ranđelovića.



Kao izvršna direktorica Fonda za humanitarno pravo – srbijanske nevladine organizcije koja je organizovala pomenutu konferenciju – Nataša Kandić je rekla kako raspolaže podacima po kojima je u Stajićevu bilo preko 1,300, u Begejcima oko 600, a u vojnom zatvoru u Nišu oko 500 ratnih zarobljenika.



„Posedujemo mnoštvo dokaza da su u Srbiji tokom devedesetih postojali zatvorski logori za Hrvate. Tražimo da bude pokrenut krivični postupak protiv svih onih koji su umešani u to ozbiljno kršenje ljudskih prava“, rekla je na konferenciji Kandićeva.



„Logore je 1991. otvorila JNA i za to su znali i najviši oficiri. Ali Srbija još uvek poriče da su ti logori postojali.“



Iako Kandićeva tvrdi da su beogradski tužioci za ratne zločine nezavisni i da profesionalno rade svoj posao, ona ih je kritikovala zbog toga što ne pokreću istrage protiv starešina najvišeg ranga koji se sumnjiče za ratne zločine.



„Jeste, optužili su pukovnike i niže oficire, ali neki od najviših vojnih oficira nisu obuhvaćeni krivičnim postupcima i nikada nisu optuženi.“



Zvaničnici srbijanske vojske iz Ministarstva odbrane odbili su da komentarišu te navode.



Zamenica Kandićeve, Sandra Orlović, izjavila je da se najstravičniji navodi tiču onih logora u kojima su boravila i deca.



„Dva deteta, stara pet i sedam godina, boravila su sa svojom majkom u logoru Stajićevo. Spavala su – kako kažu – na podu štale, „kao sardine“. Jednog je dana jedan vojnik jedno od njih odveo i rekao da će ga smestiti u vlastitu kuću ukoliko se bude svidelo njegovoj kćeri, ali ga je uskoro vratio“, kazala je Orlovićeva.



Aleksandar Roknić je obučeni izveštač IWPR-a iz Beograda.