Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Veštak govori o pritvaranjima u Srebrenici

Američki analitičar opisuje planove bosanskih Srba o pritvaranju Bošnjaka nakon pada enklave.
By Velma Šarić
  • Richard Butler, an American military analyst appeared as a prosecution witness. (Photo: ICTY)
    Richard Butler, an American military analyst appeared as a prosecution witness. (Photo: ICTY)

Piše: Velma Šarić iz Sarajeva (TU br. 701, 15. jul 2011.)

Suđenje bivšem generalu bosanskih Srba, Zdravku Tolimiru, nastavljeno je ove sedmice u Haškom tribunalu pojavljivanjem američkog vojnog analitičara, Ričarda Batlera (Richard Butler), koji je izjavio da je okrivljeni bio „dobro upoznat“ sa operacijom pritvaranja Bošnjaka nakon pada Srebrenice u julu 1995.

Tolimir je bivši zamenik komandanta za obaveštajni rad i bezbednost u glavnom štabu vojske bosanskih Srba (Vojska Republike Srpske, VRS). Bio je direktno potčinjen nedavno uhapšenom komandantu VRS-a, Ratku Mladiću.

Tereti se po osam tačaka – uključujući genocid, istrebljenje, ubijanje, prisilno razmeštanje i deportaciju Bošnjaka iz enklava Srebrenica i Žepa tokom jula 1995. Reč je o događajima čija je godišnjica upravo ove sedmice obeleženi u Bosni.

Kao obaveštajni oficir Službe za nacionalnu bezbednost Sjedinjenih Država, koji je svoj iskaz dao u svojstvu svedoka optužbe, Batler raspolaže velikim iskustvom kada su u pitanju srebrenički masakr i svedočenje pred Tribunalom.

Za kancelariju tužilaštva sačinio je dva izveštaja koji su se ticali vojne strukture, organizacije i funkcionisanja snaga VRS-a, i u kojima je pokazano da su organizacioni ustroj, lanac komandovanja i ostali procesi unutar VRS-a proistekli iz bivše Jugoslovenske Narodne Armije (JNA).

Njegov prvi izveštaj bio je pripremljen 2000. godine, za suđenje Radislavu Krstiću, da bi kasnije bio dopunjen za potrebe suđenja Vidoju Blagojeviću i Draganu Jokiću. Drugi izveštaj je pripremljen 2007. za suđenje Popoviću i ostalima, a odnosio se prevashodno na ulogu i odgovornost oficira iz strukture VRS-a.

Batler kaže da je do svojih zaključaka došao zahvaljujući „istragama u bivšoj Jugoslaviji, kao član istražnog tima tužilaštva do novembra 2003.“.

Takođe je rekao da je ažurirao „sadržaj svog poslednjeg izveštaja i dopunio ga novim informacijama koje je pribavio u međuvremenu“. Na pitanje o kakvim se novim informacijama radi, Batler je izjavio da su u pitanju „otkrića u vezi sa bošnjačkim zatvorenicima koji su bili lečeni u bolnici u Milićima, potom prebačeni u Zvornik, da bi onda nestali“.

Na temelju svoje analize pravila VRS-a i zakona koje je usvojila Republika Srpska (RS), Batler je ukazao na to da je poštovanje Ženevske konvencije i zakona i običaja ratovanja bilo deo vojnog pravnog sistema i da je ta akta stoga trebalo sprovoditi.

Jednim dokumentom iz oktobra 1992. godine, pod nazivom Uputstva Glavnog štaba VRS-a – na koji se Batler pozvao – bila je propisana „smrtna kazna za zločine protiv čovečnosti i međunarodnog prava“. Osim toga, Batler je rekao da je „posebna odgovornost komandnog kadra bila da spreči zločine“, što se svakako odnosi i na Tolimira, „pošto je njemu bio potčinjen celokupan obaveštajni i bezbednosni kadar“.

Na pitanje tužioca kako je u odnosu na to izgledala stvarnost, Batler je rekao da je „VRS činila minimalan napor u rasvetljavanju . . . počinjenih zločina“, dodajući da je u prvoj istrazi zločina u Srebrenici i okolini policija RS-a zaključila da su se „žrtve same ubile, dok se druga, koju je povela VRS, okončala bez ikakvog rezultata“. Batler je potom ukazao i na to da je drugu istragu vodio Ljubiša Beara, koji je za zločine u Srebrenici osuđen na doživotnu robiju.

Što se tiče Tolimirove uloge, Batler je rekao da su njegove osnovne obaveze, s obzirom na komandnu dužnost koju je vršio, „obuhvatale i odgovornost za bošnjačke ratne zarobljenike“.

Batler se osvrnuo na dopis koji je Tolimir 12. jula 1995. poslao svojim potčinjenima. U njemu se od njih zahteva da „što više pripadnika razbijenih muslimanskih grupa koje beže iz Srebrenice bude uhapšeno, da oni koji pružaju otpor budu likvidirani, a da oni koji su vojno sposobni i evakuisani iz baze UN-a budu popisani“.

„Tolimir je bio dobro upoznat, do u najsitnije detalje, sa operacijom pritvaranja Bošnjaka nakon pada Srebrenice u julu 1995.“, objasnio je veštak tužilaštva.

U nastojanju da potkrepi tu tvrdnju, tužilaštvo je predočilo niz dokumenata, uključujuči i nalog koji je Tolimir 29. jula 1995. uputio Drinskom korpusu, tražeći da „dok se ne potpiše primirje, ne prave spiskove ratnih zarobljenika, niti ih prijavljuju bilo kojoj međunarodnoj organizaciji“.

U tom dokumentu se navodi i da su „zarobljenici bili čuvani za slučaj razmene“, što je po Batleru „nelogično i kontradiktorno, jer bi razmena bila nemoguća bez prethodne registracije kod neke međunarodne organizacije, kakva je Crveni krst“.

U svom svedočenju, Batler je rekao kako je vojna operacija u Srebrenici i Žepi „prvobitno pokrenuta sa vojno legitimnim ciljem razdvajanja dve enklave“, pošto su bošnjačke snage pomenute enklave, uprkos tome što su one imale status zaštićenih zona Ujedinjenih nacija, koristile kao baze za izvođenje napada na snage VRS-a. Komandant Drinskog korpusa je 2. jula 1995. izdao naređenje „da se enklava suzi na gradsko područje Srebrenice“ što je po svedoku „podrazumevalo da oko 30,000 ljudi koji su boravili u enklavi budu strpani na malo gradsko područje i da se tako izazove humanitarna kriza“.

„Ideja je bila da se stvori takva situacija u kojoj bi sam [UN] evakuisao enklave, a međunarodna zajednica ne bi mogla da optuži VRS za etničko čišćenje“, pojasnio je Batler.

Međutim, Tolimir je 9. jula 1995. poslao informaciju tadašnjem predsedniku bosanskih Srba, Radovanu Karadžiću, da su „snage VRS-a sada u poziciji da preuzmu srebreničku enklavu“, predlažući mu da plan bude izmenjen.

„Ohrabren činjenicom da [UN] nije energično branio enklavu i da 28. divizija bosanske vojske nije pružila veliki otpor, Karadžić je – kao vrhovni komandant – naposletku odlučio da enklavu treba zauzeti. Ovo je klasičan primer strateškog komandovanja i upravljanja oružanim snagama“, objasnio je svedok.

Batler se osvrnuo i na Operativnu direktivu br. 7 – dokument koji je Karadžić izdao 8. marta 1995., i koji se odnosi na „planirane i veoma promišljene operacije sa ciljem stvaranja nepodnošljive situacije potpune nesigurnosti i beznađa kada su u pitanju dalji opstanak ili život stanovnika Srebrenice ili Žepe“. Problem sa tom direktivom je bio taj da su njome, osim legitimnih vojnih meta, „uvedeni civili kao meta vojnih operacija“, čime je VRS „prešao crtu“.

Ekspert tvrdi da je Tolimir „morao znati za te ciljeve i akcije kojima VRS namerava da ih ostvari“, pošto su specifični zadaci koji se tiču vojne implementacije Operativne direktive br. 7 umnogome bili „namenjeni odeljenju glavnog štaba na čijem je čelu on bio“.

Tolimir je uhapšen u maju 2007., a u decembru 2009. se izjasnio kao nevin po svim tačkama optužnice.

Suđenje se nastavlja iduće sedmice.

Velma Šarić je obučena novinarka IWPR-a iz Sarajeva.