TUROBNO RASPOLOŽENJE NA GODIŠNJICU SREBRENIČKOG MASAKRA
Bosanski Srbi i Muslimani se još uvek na različite načine sećaju žrtava zločina.
TUROBNO RASPOLOŽENJE NA GODIŠNJICU SREBRENIČKOG MASAKRA
Bosanski Srbi i Muslimani se još uvek na različite načine sećaju žrtava zločina.
Masovnom sahranom u memorijalnom centru Potočari broj tela koja su ovde pokopana se popeo na 3,749 – što je manje od polovine svih bošnjačkih muškaraca i dečaka koje su bosanski Srbi uhvatili i ubili u sedmodnevnoj operaciji likvidacije po istočnobosanskim šumama.
Ostale žrtve se još uvek nalaze u neotkrivenim masovnim grobnicama, ili u sanducima forenzičke laboratorije centra, gde čekaju da budu identifikovane postupkom poređenja njihovog DNK sa uzorcima preživelih rođaka.
„Danas ću sahraniti svog oca, kao i svog jedinog brata, svog ujaka i njegovog sina, koji je imao samo 14 godina“, kaže Fikret Alić iz Srebrenice, stojeći uz kovčeg koji nosi broj 263 i u kojem mu se nalaze očevi ostaci. Svuda oko njega su udovice, sinovi i kćeri koji su doputovali iz svih delova Bosne i iz inostranstva, i koji se stiskaju uz male kutije od iverice u kojima se nalaze samo kosti.
„Moj rođak je bio još dete. Ne postoje reči koje bi izrazile moj bol i ne znam šta da kažem. Trebalo bi da ih je stid zbog onoga što su nam učinili. Nemam više oca, brata, ujaka, i osećam se kao da ih nikada nisam imao.
Alić je 1995. imao samo 11 godina, a danas je jedini preživeli muški član svoje porodice.
Ovaj masakr su i Međunarodni sud pravde (MSP) i Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) proglasili genocidom; radi se o najtežem zločinu koji je u Evropi počinjen nakon Drugog Svetskog rata. U Hagu se očekuje početak suđenja ratnom lideru bosanskih Srba, Radovanu Karadžiću, koji je optužen za planiranje ubistava u cilju „etničkog čišćenja“ Bosne, i koji je deset godina izmicao pravdi. No, njegov se vojni komandant – Ratko Mladić – i dalje nalazi u bekstvu.
Ovaj zločin još uvek opterećuje savest Zapada, koji je za vreme rata (1992-95.) Srebrenicu proglasio „bezbednom zonom“, koju su štitile snage Ujedinjenih nacija. Naoružani lakim naoružanjem, holandski mirovnjaci koji su je čuvali pokazali su se nemoćnima kada su Mladićeve trupe zauzele grad, nakon čega su žene i decu otpremili autobusima, dok su muškarce poveli na putovanje koje se okončalo smrću.
„Iako je godišnjica u prvom redu vreme kada se odaje pošta onima koji su lišeni života i najmilijima, kao i prilika da se potvrdi privrženost kažnjavanju počinilaca, sprečavanju budućih genocida i obezbeđivanju normalnih životnih uslova za ove srebreničke porodice, ona je i još nešto“, kaže Marija Hetman (Maria Hetman), studentkinja poslediplomskih studija sociologije i socijalne antropologije na Centralno-evropskom Univerzitetu (CEU).
„Srebrenica, zbog samih razmera, može biti shvaćena kao veliki simbol bolnog raspada bosanskohercegovačke zajednice tokom devedesetih. Godišnjica treba da nas podseti na rane koje ne postoje samo u Srebrenici, nego su široko rasprostranjene, duboke i daleko od potpunog zalečenja. Snažne emocije koje svake godine osećamo ne bi trebalo da nas učine pasivnima, već da nas podsete zbog čega je neophodno da čitava zemlja svoju energiju usmeri ka aktivnom stvaranju bolje zajedničke budućnosti.“
Komemorativni program započeo je u podne, sa zastavama na pola koplja i pevanjem bosanske nacionalne himne, nakon čega je usledio „Srebrenički inferno“ u izvođenju hora devojaka uz Zenice.
„Srebrenica je trajna ljaga čovečanstva i zbog toga očekujem da će genocid biti nazvan pravim imenom i da više neće biti porican“, kazao je u svom javnom obraćanju predsednik opštine Srebrenica, Osman Suljić.
Ambasador Sjedinjenih Država u Bosni, Čarls Ingliš (Charles English), rekao je: „Ponovo se moramo zapitati kako se ovakav čin, kako se ovaj genocid mogao dogoditi u naše doba, u zemlji koja je nekada bila toliko mirna.
„I dok razmišljamo o ovoj tragediji, o genocidu koji se ovde desio, ponovo moramo priznati da svet nije učinio ništa, da nije sprečio pokolj nevinih.
„Onima koji bi da poreknu ovaj genocid, ili pokušavaju da ga umanje, ili tvrde kako niko nije odgovoran za posledice, želim da poručim: vi produbljujete ovu mrlju, vi uvećavate ovaj zločin, i postajete saučesnici u tom procesu.“
Na svečanosti je govorio i austrijski diplomata Valentin Incko (Valentin Inzko), koji u Bosni obavlja dvostruku funkciju – i Visokog predstavnika, i specijalnog predstavnika Evropske Unije. Kazao je da se u Srebrenici oseća „nemoćnim“, jer nikome ne može vratiti život, niti može osušiti nijednu suzu nijednoj majci.
„Žrtve ne smeju biti zaboravljene jer bismo ih time, na neki način, po drugi put ubili“, kazao je on. „Dok se sećamo žrtava, dok ovde mislimo na naše najmilije i sećamo se svih koji su ubijeni, moramo na umu pre svega imati jednostavnu, ali ponekad tešku istinu, da ka miru vode istina i pravda, a ne osveta. Pravda će zaustaviti mržnju koja je ovde pokazana. Pravda će sprečiti trijumf zla.“
Bošnjački član tripartitnog bosanskog predsedništva, Haris Silajdžić, rekao je da su Ujedinjene nacije „priznale veliku nepravdu koju su učinile Srebrenici“.
„Greške se mogu činiti, ali se ne smeju ponavljati“, kazao je Silajdžić, dodajući kako Bosna želi dobre odnose sa Srbijom, iako „to neće biti moguće sve dok Beograd ne uhapsi Ratka Mladića“.
U januaru je Evropski parlament 11. jul proglasio i zvaničnim danom sećanja, dok su ove sedmice, usvajajući rezolucije, to učinile i Hrvatska i Crna Gora.
Međutim, Bosna i Srbija nisu formalno priznale ovaj datum, a rezoluciju kojom se 11. jul proglašava danom sećanja ove su sedmice u bosanskom parlamentu blokirali srpski poslanici. Odsustvo najviših rukovodilaca bosanskih Srba sa svečanosti u Potočarima samo je potcrtalo duboke podele koje postoje oko toga kako ostvariti napredak.
„Mislim da je čitava svečanost sredstvo koje se koristi u političke svrhe, i neću ići na komemoraciju srebreničkim žrtvama“, rekao je za nacionalnu televiziju 10. jula, veče uoči komemoracije, Nebojša Radmanović, srpski član bosanskog predsedništva. „To je u potpunosti verski skup i ja ne želim da budem deo takve svečanosti.“
Velma Šarić je obučena novinarka IWPR-a iz Sarajeva.