Tolimir je bio „blizak i poverljiv“ Mladićev saradnik
Bivši vojni šef UN-a kaže da je u njihovom odnosu bilo primetno to da su „funkcionisali zajednički, a ne po hijerarhiji“.
Tolimir je bio „blizak i poverljiv“ Mladićev saradnik
Bivši vojni šef UN-a kaže da je u njihovom odnosu bilo primetno to da su „funkcionisali zajednički, a ne po hijerarhiji“.
Piše: Velma Šarić iz Sarajeva (TU br. 685, 25. mart 2011.)
Suđenje generalu Vojske Republike Srpske (VRS), Zdravku Tolimiru, nastavljeno je ove sedmice u Haškom tribunalu svedočenjem Ruperta Smita (Rupert Smith), bivšeg komandanta mirovnih snaga Ujedinjenih nacija (UNPROFOR) u Bosni.
Kao ratni komandant za obaveštajni rad i bezbednost pri generalštabu VRS-a, Tolimir je bio direktno potčinjen komandantu VRS-a i haškom beguncu Ratku Mladiću. Tereti se po osam tačaka – uključujući genocid, zaveru sa ciljem činjenja genocida, istrebljenje, ubijanje, progon, prisilno razmeštanje stanovništva i deportaciju bosanskih Muslimana iz Srebrenice i Žepe (istočna Bosna) tokom jula 1995.
Smit je penzionisan 2002., nakon što je 40 godina proveo u britanskoj vojsci, obavljajući funkcije poput zamenika vrhovnog komandanta združenih snaga NATO-a u Evropi prilikom Operacije savezničkih snaga tokom rata na Kosovu 1999.
Kao poslednji komandant UNPROFOR-a, Smit je 1996. istražiteljima Tribunala rekao kako je Mladić Tolimira opisivao kao svoju „desnu ruku“.
Svedok je ove sedmice rekao i da je sam Mladić upotrebio te reči, pošto su one u Smitovoj izjavi napisane „pod znakovima navoda“.
„Stekao sam utisak da je Tolimir bio blizak i poverljiv Mladićev saradnik“, objasnio je Smit, dodajući da je taj utisak nastao na temelju brojnih sastanaka koje je tokom 1995. godine, u svojstvu komandanta UNPROFOR-a, održao sa predstavnicima VRS-a. Potvrdio je i da je Tolimir često prisustvovao tim sastancima.
„Oni su funkcionisali zajednički, a ne po hijerarhiji“, kazao je Smit, dodajući da je to bilo „primetno na temelju njihovog odnosa, govora tela, tona kojim su se jedan drugome obraćali“.
Pre no što je počeo da iznosi dokaze, u zapisnik je uvedeno i Smitovo svedočenje sa suđenja Popoviću i ostalima iz 2007. Od sedmorice okrivljenih iz tog slučaja, trojica su bila potčinjena Tolimiru – Vujadin Popović, Drago Nikolić i Ljubiša Beara.
Smit je u svom svedočenju ukratko ponovio neke elemente iz tog iskaza, kao i iz iskaza koji je na suđenju Karadžiću dao u februaru 2011.
Svedok je pred sudom opisao kako je u julu 1995. sa Tolimirom pregovarao oko evakuacije civilnog stanovništva iz Žepe. Rekao je i kako mu se činilo da je „Tolimir lično bio zadužen za čišćenje te enklave, što znači da je obezbeđivao autobuse i starao se da se civili ukrcaju u njih“.
Smit je dodao kako misli da je Tolimir pre toga sličnu ulogu odigrao i u Srebrenici, premda mu je tužilac Nelson Tejer (Nelson Thayer) rekao da okrivljeni tamo nije bio fizički prisutan.
Tolimirovu funkciju Smit je opisao kao „ključnu unutar lanca komandovanja“, što znači da „sve što se desilo nakon pada Srebrenice spada u Tolimirov domen“.
U nastavku je svedok rekao i to da su početkom 1995. sve strane u sukobu počele da se pripremaju za vojno rešenje rata, ubeđene da će u njemu pobediti. Bosanska vojska je rasla i jačala, dok se VRS spremala da izvrši „pritisak na enklave Srebrenica i Žepa“ kako bi lakše uspostavila kontrolu nad njima – kazao je on.
Ta namera se jasno mogla videti na osnovu „strategije bosanskih Srba da spreče konvoje za snabdevanje da dospeju do enklava“, dodao je Smit.
„Bio je to način da se iscrpi, ne samo stanovništvo, nego i da se oslabe neprijateljske i moje mirovne snage u enklavama“, nastavio je on.
General je rekao i kako smatra da je UNPROFOR na taj način „dospeo u situaciju u kojoj su obe strane pokušavale da ga instrumentalizuju.
„Bosanski Srbi su ga neretko koristili kao taoca, zahvaljujući čemu su mogli da vrše pritisak na međunarodnu zajednicu; dok ga je bosanska vojska koristila kao štit, što je od mirovnih trupa praktično načinilo njihove saveznike, a naposletku je dovelo i do strane intervencije u njihovu korist.“
Smit se ukratko osvrnuo i na vazdušne napade protiv snaga bosanskih Srba, izvršene u vreme dok je on komandovao UNPROFOR-om.
„Mnogo smo u poslednje vreme, povodom Bliskog istoka, slušali o zoni zabrane letenja“, kazao je Tejer, „ali možete li nam, molim Vas, objasniti, šta je to značilo za Bosnu u vreme dok ste Vi bili komandant UNPROFOR-a?“
„Zona zabrane letenja bila je nad Bosnom uspostavljena u prilično ranoj fazi rata – mislim da se radilo o 1993. godini, mada se to može proveriti i u dokumentaciji“, odgovorio je svedok. „Ono što je dovelo do toga jeste odluka Saveta bezbednosti da spreči vazdušne snage bosanskih Srba da granatiraju civile i izbeglice koje su odlazile iz različitih mesta u Bosni.
„Ne mogu da se setim da li se NATO zalagao za njeno uvođenje, ili je od njega zatraženo da je uvede, ali je uspostavljanje zone zabranjenog letenja svakako bilo u nadležnosti NATO-a. A ono što je potom usledilo bila je i podrška bezbednim zonama, ili zoni isključenja u kojoj nije bila dozvoljena upotreba nikakve teške artiljerije.“
Prilikom unakrsnog ispitivanja, Tolimir je insistirao na tome da je razlog za vazdušne udare bilo to što „VRS nije želela da se pokori zahtevima UNPROFOR-a“.
„Bili smo smatrani nekooperativnima, te smo stoga i kažnjeni vazdušnim udarima“, dodao je on.
Smit je pak odgovorio da su vazdušni udari, koji su počeli 30. avgusta 1995. godine, predstavljali „direktnu posledicu i reakciju na napad VRS-a na Markale – pijacu u centru Sarajeva – koji je . . . doveo do pogibije velikog broja civila.“
„Generale Smit, Vi niste balističar, tako da ne možete utvrditi odakle je stigla ta granata“, odgovorio je Tolimir, tvrdeći i da je „na suđenju Radovanu Karadžiću pokazano da je čak i prva granata na Markale bila [u februaru 1994.] bačena sa nekog krova“.
Prva optužnica protiv Tolimira objavljena je 25. februara 2005. Zatim je 31. maja 2007. usledilo hapšenje. A okrivljeni se u decembru 2009. izjasnio kao nevin po svim tačkama optužnice.
Suđenje se nastavlja naredne sedmice.
Velma Šarić je obučena novinarka IWPR-a iz Sarajeva.
