Svedok tvrdi da je srbijanska služba bezbednosti ovlašćeno boravila u Hrvatskoj
Zvaničnik srbijanske tajne službe govori o tome kako je ona bila ustrojena u vreme trajanja sukoba u Hrvatskoj.
Svedok tvrdi da je srbijanska služba bezbednosti ovlašćeno boravila u Hrvatskoj
Zvaničnik srbijanske tajne službe govori o tome kako je ona bila ustrojena u vreme trajanja sukoba u Hrvatskoj.
Piše: Velma Šarić iz Sarajeva (TU br. 740, 11. maj 2012.)
Jedan svedok odbrane izjavio je ove sedmice na suđenju dvojici bivših zvaničnika srbijanske Državne bezbednosti (DB) da je prisustvo te službe u Hrvatskoj na samom početku rata imalo za cilj „zaštitu interesa Srbije“ i bezbednosti Srba na pobunjenom području Krajine.
Kao profesor na srbijanskoj policijskoj akademiji i neko ko je sve do 1996. bio i zvaničnik DB-a, Milan Milošević se pojavio kao veštak na suđenju bivšem šefu DB-a, Jovici Stanišiću, i Franku Simatoviću, koji je komandovao posebnom formacijom DB-a pod nazivom Jedinica za specijalne operacije (JSO) ili Crvene beretke.
U optužnici se navodi da su Stanišić i Simatović u aprilu 1991. osnovali centar za obuku nedaleko od Knina (Hrvatska), posredstvom kojeg su „organizovali, snabdevali i finansirali“ paravojne jedinice i grupe dobrovoljaca iz Srbije, koje su potom zlostavljale i ubijale civile nesrpske nacionalnosti.
Dvojica okrivljenih su navodno osnovali i dodatne centre za obuku, koji su se nalazili na onim područjima u Hrvatskoj i Bosni koja su bila pod srpskom kontrolom, i koji su takođe bili finansirani i podržani od strane srbijanskog DB-a.
Okrivljenici se terete za učešće u zajedničkom zločinačkom poduhvatu čiji je cilj bilo prisilno i trajno raseljavanje ne-Srba sa mnogih područja u Hrvatskoj i Bosni – progonom, ubijanjem i deportacijom.
Za svrhe ovog suđenja, Milan Milošević – koji nije ni u kakvom srodstvu sa bivšim predsednikom Srbije, Slobodanom Miloševićem – pripremio je izveštaj o sistemima državne bezbednosti u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji.
On je pred sudom rekao kako je, budući da je do 1996. bio zvaničnik DB-a, „dobro upoznat sa radom i funkcionisanjem Stanišića i Simatovića“, premda nije bio njihov prijatelj, niti je bilo koga od njih dvojice poznavao.
U to vreme, on se – kako je naveo – više bavio „aktivnostima edukacije i obuke“, nego obaveštajnim radom.
Milošević je pred sudom rekao da je DB bio „dobro integrisani, profesionalni i subordinirani deo MUP-a [tj. Ministarstva unutrašnjih poslova] Srbije, dok je njegov šef bio u potpunosti odgovoran ministru i čitavoj vladi“.
On je izjavio i da je, u skladu sa statutarnim dokumentima i internim smernicama, poput pravilnika iz 1992. godine, DB bio zadužen da se stara o „očuvanju nacionalnog i kulturnog identiteta“ Srba koji žive izvan Srbije.
„Stoga je zadatak DB-a bio da prikuplja podatke u Krajini kako bi zaštitio interese Srbije i bezbednost Srba“, kazao je on.
Nakon što je Simatovićev advokat Mihajlo Bakrač rekao kako je njegov klijent u Krajini boravio „samo da bi izvršio taj zadatak i ni iz kojeg drugog razloga“, svedok je rekao da je „to sasvim verovatno ako se u vidu imaju dokumenta“ koja je analizirao.
Svedok je dodao da je postojao „dovoljan statutarni i ustavni osnov za delovanje DB-a i okrivljenog izvan Srbije“.
Ispitujući svedoka, Stanišićev branilac Vejn Džordaš (Wayne Jordash) konstatovao je kako je DB bio podvrgnut „samo-kontroli, kao i spoljnoj kontroli od strane raznih civilnih vlasti“ – sa čime se i svedok saglasio.
Milošević je rekao kako je postojao plan o osnivanju parlamentarne komisije koja bi nadzirala rad DB-a, ali nije mogao da se seti da li je ta komisija ikada bila oformljena, niti da pruži bilo kakve informacije o njoj.
Džordaš je potom sugerisao kako neke vrste informacija možda „nisu mogle da dopru do šefa [DB-a], jer su ostajale na nižim nivoima ukoliko to nije bilo od važnosti za strateške interese odbrane Srbije – čak i kada su u pitanju podaci o stravičnim ratnim zločinima“.
Svedok je to potvrdio, rekavši kako takvi izveštaji nisu mogli da dođu do upravnika DB-a.
Tokom unakrsnog ispitivanja, tužiteljka Meksin Markus (Maxine Marcus) konstatovala je kako svedok ne poseduje nikakvo naročito znanje o aktivnostima okrivljenog, te kako se oslanja na vlastite zaključke koji počivaju na teorijskoj analizi dokumenata. Svedok je rekao da se „načelno slaže“ sa tom konstatacijom.
Markusova je kazala i da postoje dokumenti koje je potpisao Stanišić i kojima se „Simatović šalje na Kosovo“ u trenutku kada je zapravo boravio u Krajini. To, po njenim rečima, pokazuje da su „njegove aktivnosti bile namerno prikrivane“.
Ona se pozvala na dokument od 16. juna 1991., „kojeg je potpisao Simatović, naredivši transfer oružja iz Srbije u centar za obuku u Golubiću, pokraj Knina“ u Krajini.
Svedok je izjavio kako sumnja u autentičnost tog dokumenta, „pošto se na njemu nalazi potpuno pogrešno zaglavlje“, kao i u to da je u Simatovićevoj „nadležnosti . . . uopšte [bilo] da izdaje takva dokumenta“.
Milošević je rekao da je Simatović „imao samo čin višeg inspektora u Drugoj upravi DB-a“, što je „položaj nižeg ranga“, te da stoga „nije bio u poziciji da donosi bilo kakve odluke sa tako ozbiljnim posledicama“.
Markusova je kazala kako postoje platni spiskovi koji pokazuju da su pripadnici nekih paravojnih jedinica – poput Srpske dobrovoljačke garde Željka Ražnatovića „Arkana“ – bili finansirani iz „budžeta namenjenog Jedinici za specijalne operacije iz sastava DB-a“, tj. formaciji kojom je komandovao Simatović.
Svedok je odgovorio kako ne zna ko je pripadao kojoj jedinici i kako „nije posvećivao previše pažnje tom pitanju“.
„U stvari“, nastavio je on, „interna dokumentacija . . . pokazuje kako je Jedinica za specijalne operacije, kojom je Simatović navodno komandovao, bila osnovana tek 1993. i kako sve do 1996. nije imala zvanično imenovanog komandanta“.
Otuda bi moglo biti sporno i da je „Simatović uopšte bio njen komandant“, rekao je on.
Markusova se tome usprotivila, rekavši da se Simatovićevo ime i njegovi inicijali nalaze na desetinama dokumenata koji se tiču JSO-a, odnosno Crvenih beretki.
Predsedavajući sudija Alfons Ori (Alphons Orie) kazao je kako mu se čini čudnim da ta jedinica nije imala komandanta pune tri godine.
Svedok je odgovorio da „to uopšte nije bilo čudno“, pošto je naprosto značilo da nikakav zapovednik nije bio zvanično imenovan, jer „nije moglo da se nađe personalno rešenje“.
On, međutim, nije mogao da objasni zbog čega se „Simatovićev potpis toliko često pojavljuje na dokumentima kojima se jedinici naređuje ili iz nje izveštava“.
Srbijanske vlasti su Stanišića i Simatovića uhapsile 13. juna 2003. Obojica su se izjasnili kao nevini.
Velma Šarić je obučena novinarka IWPR-a iz Sarajeva.
