Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Svedok se seća srpskih napada na Prijedor

Bosanski Hrvat se priseća kako je video spaljivanje muslimanskih sela i čuo priče o ubistvima i pljački.
By Velma Šarić
  • Prosecution witness Ivo Atlija. (Photo: ICTY)
    Prosecution witness Ivo Atlija. (Photo: ICTY)

Piše: Velma Šarić iz Sarajeva (TU br. 666, 22. oktobar 2010.)

Svedočeći na suđenju dvojici visokih policijskih zvaničnika bosanskih Srba, Mići Stanišiću i Stojanu Župljaninu, jedan bosanski Hrvat je ove sedmice opisao napade srpskih snaga na muslimanska i hrvatska sela u opštini Prijedor tokom proleća i leta 1992.

Svedok optužbe Ivo Atlija opisao je i kako je bio prisiljen da potpiše izjavu kojom se „odriče sve svoje pokretne i nepokretne imovine“ pre no što mu je 1992. dozvoljeno da napusti Prijedor.

Župljanin je 1994. postao savetnik bivšeg predsednika bosanskih Srba i sadašnjeg haškog optuženika, Radovana Karadžića, a optužen je za istrebljenje, ubijanje, progon i deportaciju ne-Srba u severozapadnoj Bosni, u periodu od aprila do decembra 1992.

Stanišić je optužen za ubistvo, mučenje i okrutno postupanje prema nesrpskim civilima, kao i zbog toga što nije sprečio ili kaznio zločine koje su počinili njegovi potčinjeni.

Stanišić i Župljanin su navodno sudelovali u zajedničkom zločinačkom poduhvatu, čiji je cilj bilo trajno raseljavanje ne-Srba sa teritorije koja je trebalo da bude obuhvaćena srpskom državom. Optuženi su za zločine koji su u periodu od 1. aprila do 31. decembra 1992. počinjeni na području 20 opština širom Bosne, uključujući i Prijedor.

U optužnici se navodi da su dvojica okrivljenih odgovorni za „nametanje i provođenje restriktivnih mera protiv bosanskih Muslimana i Hrvata“, čime su počinili progon na političkoj, rasnoj i verskoj osnovi – što se karakteriše kao zločin protiv čovečnosti.

Obojica optuženika – čije su optužnice spojene u septembru 2008. – izjavili su da se ne osećaju krivima ni po jednoj tački.

Na početku svog iskaza, Atlija je rekao da je 30. aprila 1992. izjutra krenuo ka prijedorskom rudniku Ljubija, gde je radio kao tehničar, te da je tada prvi put primetio kontrolni punkt „sa pet ili šest vojnika“.

„Na putu ka rudniku, ti kontrolni punktovi su postajali sve češći, pogotovo oko zgrade opštine, policijske stanice i sudnice“, nastavio je on.

Po rečima svedoka, na kontrolnim punktovma su dežurali „srpski vojnici i pripadnici paravojnih jedinica u uniformama bivše JNA (Jugoslovenska Narodna Armija)“.

Istog jutra je tadašnji bošnjački direktor pomenutog rudnika, Ekrem Crnkić, obavestio zaposlene da je Srpska demokratska stranka (SDS), uz podršku vojnih snaga bosanskih Srba, prethodne noći zauzela grad, te naložio zaposlenima da odu kući jer „više nemaju posao“.

Atlija je dodao da se kasnije istog dana sreo sa svojim poznanicima, bosanskim Hrvatima i Muslimanima „koji su radili u opštini i sudnici, i koji su mu rekli da su ih srpske snage sa kontrolnih punktova čak sprečile da dođu na svoja radna mesta“.

Svedok je rekao kako misli da je iznenadna pojava velikog broja srpskih vojnika u gradu imala za cilj da spreči ne-Srbe da dođu do svojih radnih mesta, čime je „omogućeno da Srbi preuzmu sve značajne funkcije u opštini“.

Istog je dana svedok, kako je kazao, otišao u hrvatsko selo Brisevo kraj Prijedora, gde su živeli njegovi roditelji i gde je ostao sve dok nije otišao iz Bosne, 17. novembra 1992.

Na pitanje tužioca da li je upoznat sa time da li su ne-Srbi koji su ostali u Prijedoru imali slobodu kretanja, svedok je odgovorio da im je bila „neophodna specijalna . . . dozvola, koju je izdavao srpski krizni štab.

„Iz razgovora sa ljudima koji su ostali u Prijedoru, saznao sam da nisu imali slobodu kretanja. Čuo sam da su morali da stave bele zastave na prozore svojih kuća i stanova i da su neki kazali kako su čak morali da nose oznake na rukavu kako bi pokazali da nisu Srbi.“

U nastavku suđenja, tužilac Frančesko Rindi (Francesco Rindi) je postavljao pitanja u vezi sa onim što se dogodilo „22. maja 1992. ili oko tog datuma, u Hambarinama“.

„Dvadeset i drugog se u Hambarinama dogodio incident“, odgovorio je Atlija. „Mislim da su četvorica Srba bila u automobilu, pokušavajući da se preko Hambarina dovezu do Ljubije. Međutim, u Hambarinama su kontrolni punkt postavili Muslimani. Oni su pokušali da zaustave srpske vojnike i došlo je do pucnjave, u kojoj je bilo u ranjenih. Doduše, ne mogu da se setim da li je iko poginuo.

„Nakon tog incidenta, srpske vlasti su izdale ultimatum u kojem su zahtevale da se oni koji su odgovorni odmah predaju. Pošto meštani nisu te [ljude] predali srpskim vlastima, usledio je napad srpskih snaga na Hambarine.“

Svedok je rekao da je sa jednog brda u selu svojih roditelja, Brisevu, „relativno dobro“ mogao da vidi napad na Hambarine.

„Šta se dogodilo sa ne-Srbima iz Hambarina nakon tog napada?“, pitao je Rindi.

„Veliki broj žena i dece iz Hambarina je otišao u Brisevo“, odgovorio je svedok. “Oni su naprosto napustili svoje kuće, i od njih smo saznali šta se tamo dešavalo, mada smo to mogli da vidimo i sa brda. Videli smo kuće u plamenu, čuli smo pucnjavu. Žene i deca su bili u panici. Stalno su ponavljali ’ubijaju nas, spaljuju nas, siluju nas, kolju nas’ i slične rečenice.“

Atlija je kazao kako je muslimanska imovina bila „masovno pljačkana . . . najpre bi ispraznili kuću, a onda je spalili“, dodao je.

Svedok je potom govorio i o onome što se desilo 5. maja 1992, u pretežno muslimanskom selu Kozarac, u opštini Prijedor. Svedok je rekao da se „pogotovo po lepom vremenu, iz Briseva lako mogao videti čitav Kozarac.

„Krajem maja 1992., videli smo kako Kozarac gori – kuće su gorele i pojedinačno, i više njih odjednom. To je potrajalo nekoliko dana, i lično sam to video“, objasnio je Atlija.

„Iz priča onih koji su preživeli, čuli smo da su srpske snage napale Kozarac. Priča je bila veoma slična onome što se desilo u Hambarinama. Preživeli su govorili o tome kako su napadnuti, kako su muškarci ubijani i odvođeni u logore, žene silovane, a imovina pljačkana“, nastavio je on.

Prema optužnici protiv Stanišića i Župljanina, napadi na Hambarine i Kozarac pokazuju da su vojne i policijske snage bosanskih Srba koordinisale svoje akcije. Tužilaštvo tvrdi da je barem 800 muslimanskih civila ubijeno u tim napadima, pri čemu je većina uhapšenih ljudi bila ili ubijena, ili odvedena u logore Omarsku i Keraterm.

Rindi je potom svedoka zamolio da opiše ono što se 24. jula 1992. desilo u selu Brisevo.

„Ujutro je, oko 4.30, započeo artiljerijski napad na selo, koji je potrajao do kasno uveče 25. jula“, kazao je svedok. „Kuće u selu su bile sistematski pljačkane, a potom spaljivane. Ukupno je 68 kuća spaljeno i opljačkano, prebrojali smo ih baš sve. Kasnije su došli srpski vojnici u manjim grupama, skidajući krovove, prozore, odnoseći sve što se moglo odneti.

„Odnosili su čak i odeću – zvuči suludo, ali najviše su odnosili čarape i rublje.“

Kada je tužilac upitao Atliju šta se dogodilo sa njegovom imovinom u gradu Prijedoru, on je objasnio da je, nakon što je 30. aprila 1992. otišao iz grada, njegov stan bio zaključan.

„Kasnije sam čuo da se [neki Srbin] uselio u moj stan i da je za mene bolje da se ne pojavljujem tamo, jer ću u protivnom biti ubijen“, dodao je.

Atlija je rekao i kako mu je bila neophodna specijalna dozvola da napusti opštinu Prijedor, te kako je – da bi je u novembru 1992. pribavio – bio prinuđen da u policijskoj stanici potpiše izjavu da se „dobrovoljno odriče svoje pokretne i nepokretne imovine“.

„Ovo ’dobrovoljno’ je značilo da mi, ukoliko ne potpišem, neće biti dozvoljeno da odem i nikada neću moći da napustim taj pakao“, dodao je.

Stanišić se Haškom tribunalu predao u martu 2005. godine. A Župljanin se skrivao sve do juna iste godine, kada je bio uhapšen u gradu Pančevu, pokraj prestonice Beograda.

Suđenje se nastavlja naredne sedmice.

Velma Šarić je obučena novinarka IWPR-a iz Sarajeva.