Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Svedok opisuje susrete sa Stanišićem i Simatovićem u Krajini

Bivši oficir jugoslovenske vojske je pred sudom izjavio da se sa obojicom sreo u Kninu, potkraj 1991. godine.
By Velma Šarić

Piše: Velma Šarić (TU br. 660, 13. septembar 2010.)

Penzionisani pukovnik Jugoslovenske Narodne Armije (JNA) izjavio je ove sedmice na suđenju Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću da se sa obojicom okrivljenih tokom 1991. sreo u Kninu (na području Krajine, u Hrvatskoj).

Stanišić i Simatović se terete za učešće u zajedničkom zločinačkom poduhvatu, čiji je cilj bilo prisilno i trajno raseljavanje ne-Srba iz mnogih delova Hrvatske i Bosne i Hercegovine – progonom, ubijanjem i deportacijom hrvatskog, kao i bosansko-muslimanskog i bosansko-hrvatskog stanovništva.

Terete se i da su formirali i podržavali jedinice u Krajini slanjem policijskih i paravojnih snaga iz Srbije, koje su sudelovale u zločinima koji su u tom delu Hrvatske počinjeni nad ne-Srbima.

U vreme pomenutih dešavanja iz 1991., Stanišić je bio na dužnosti šefa srbijanske službe Državne bezbednosti (DB) u sklopu srbijanskog Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP), dok je Simatović bio komandant Jedinice za specijalne operacije (JSO), formirane pri DB-u.

Svedok optužbe Radoslav Maksić opisao je kako je prihvatio zahtev tadašnjeg predsednika Krajine, Milana Babića, da iz Beograda dođe u Knin – kao prestonicu Krajine, koja je u to vreme bila pod kontrolom Srba – kako bi pomogao u osnivanju snaga Teritorijalne odbrane (TO). Stigao je potkraj septembra, postao načelnk štaba krajiškog TO-a i ostao tamo do decembra 1991.

Po rečima samog Maksića – koji je u februaru 2006. svedočio i na suđenju drugom krajiškom predsedniku, Milanu Martiću – vojska i policija Krajine su u početku potpuno zavisile od pomoći koju su im pružale vlasti iz Srbije.

„Štab TO-a je u potpunosti zavisio od podrške i pomoći Ministarstva odbrane Srbije – u kadrovskom, finansijskom i logističkom smislu“, kazao je on. „Isto bi se moglo reći i za krajiški MUP. On je uživao punu podršku Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije, što je podrazumevalo podršku u opremi, uključujući i radio-uređaje.

„Krajiške vlasti su oskudevale u ljudstvu, imale su manjak opreme i nedovoljno novca za osnivanje TO-a. Iako su te jedinice teorijski bile [potčinjene] štabu TO-a Srpske Autonomne Oblasti (SAO) Krajine, faktički su bile podređene jedinicama JNA lociranim na tom području“, dodao je svedok.

Tužilac Travis Far (Travis Farr) je pitao odakle je stizala donirana oprema.

„Beogradski korpus je imao veliko skladište u Bubanj Potoku, nadomak Beograda“, kazao je svedok, koji je bio oficir u tom korpusu.

„Da li je Beogradskom korpusu ikada bilo naređeno da nekome prosledi opremu ili naoružanje?“, pitao je Far.

„Generalštab, tačnije njegov tehnički odsek, izdao je naređenje da se izvesnim osobama prosledi deo opreme i naoružanja“, odgovorio je Maksić.

„A ko su bile te ’izvesne osobe’“, pitao je tužilac.

„Uglavnom komandanti ili organizatori dobrovoljačkih jedinica“, odgovorio je svedok. „Njih su uglavnom organizovale političke partije, poput Srpske radikalne stranke (SRTS) Vojislava Šešelja [kome se u Hagu trenutno sudi za ratne zločine] i Srpskog pokreta obnove (SPO) Vuka Draškovića.“

Na putovanju u Knin, svedoku se pridružio „izvesni Kuzmanović, koji je bio pomoćnik srbijanskog ministra odbrane“, kazao je on.

„Nakon nekoliko dana provedenih u vojnim kasarnama, nas četvorica oficira smo se naposletku smestili u dve hotelske sobe . . . a naš štab smo smestili u četiri kancelarije u zgradi kninske opštine.“

Nakon dolaska u Krajinu, Maksić je u Kninu bio pozvan na sastanak sa Martićem i osobom za koju mu je rečeno da je „izvesni Frenki“.

Kasnije je shvatio da je Frenki zapravo Simatović, sa kojim se tokom svog boravka na tom području ponovo sreo u kninskom hotelu Korenica. Maksić je rekao i da je na oba mesta video i Stanišića, premda nije precizirao da li ga je video u navedenim, ili nekim drugim prilikama.

„Sastanak je bio održan na utvrdi – u pitanju je uzvisina iznad Knina, i jedna tipična tvrđava“, kazao je svedok, objasnivši kako, iako je malo toga znao o Simatoviću, nije bio iznenađen time što u Kninu vidi Stanišića.

„Mnogi istaknuti ljudi su došli u Knin, i bilo mi je normalno što ga vidim tamo, pošto je on bio zapovednik DB-a“, dodao je svedok.

Osim Stanišića i Simatovića, svedok je – kako je izjavio – video i Šešelja, koji je bio odeven u vojnu uniformu i „izgledao kao cirkuzant“.

Po svedokovim rečima, Šešelj je stigao nenajavljen, u želji da se sretne s Babićem.

„Dobrovoljci iz Srpske radikalne stranke bili su ubačeni u Deveti korpus JNA, i naređenja su im stizala prema ustanovljenom lancu komandovanja“, dodao je.

Maksić je kazao da je u istočnoj Slavoniji tokom 1991. video i paravojne formacije kojima je komandovao Željko Ražnatović, poznatiji kao Arkan. Kada je vojnog komandanta srbijanskog Novosadskog korpusa, Andriju Biorčevića, pitao ko su ti ljudi, bilo mu je rečeno da „postavlja previše pitanja“.

U optužnici se navodi da su Stanišić i Simatović osnivali, organizovali i finansirali centre za obuku srpskih snaga u cilju vojnog delovanja na teritoriji Hrvatske i Bosne. Kaže se i da su Stanišić i Simatović te snage slali u Hrvatsku i Bosnu, gde bi one činile zločine i preuzimale kontrolu nad gradovima i selima na hrvatskim i bosanskim područjima koje su kontrolisali Srbi, prisiljavajući ne-Srbe da napuste te teritorije.

„Jedan deo paravojnih jedinica sudelovao je u napadima na Pakrac [grad u zapadnoj Hrvatskoj]: Arkanovi momci, formacije Kapetana Dragana – ne mogu da se setim svih imena“, kazao je svedok.

Dragan Vasiljković, poznatiji kao Kapetan Dragan, bio je na čelu paravojne jedinice pod nazivom Knindže.

Svedok je naglasio da je mislio kako te paravojne formacije nisu bile potčinjene JNA, „nego da deluju sa zajedničkim ciljem, nezavisno jedni od drugih“.

Far je potom svedoka pitao da li je za Vasiljkovića čuo pre no što je otišao u Krajinu.

„Da, čuo sam za to ime, iz štampe i televizije u Srbiji“, odgovorio je Maksić. „Kada sam došao u Knin, od lokalnih oficira sam saznao da su on i njegove jedinice koristile objekte u kninskoj tvrđavi.“

Svedok je objasnio i to kako se sa Vasiljkovićem sreo kasnije, tokom jeseni 1991.

„U hotelu, došao sam u sobu da spavam, a sa desne strane se nalazila TV sala i unutra je bila jedna osoba u uniformi“, prisetio se on. „Bio je to Dragan. Ispred hotela je bilo parkirano borbeno vozilo i ja sam ga pitao zbog čega se, zaboga, naokolo vozi u borbenom vozilu. On mi je rekao da mu je to vozilo i dozvolu da ga koristi dao Martić.“

Stanišića i Simatovića su srbijanske vlasti uhapsile 13. juna 2003. Obojica su se izjasnila kao nevini.

Suđenje se nastavlja naredne sedmice.

Velma Šarić je obučena novinarka IWPR-a iz Sarajeva.