Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Svedok opisuje napad na Ilijaš

U procesu protiv Stanišića i Župljanina održano je saslušanje o uništenju kuća i pritvaranju meštana.
By Velma Šarić

Piše: Velma Šarić iz Sarajeva (TU br. 672, 3. decembar 2010.)

Na suđenju bivšim policijskim zvaničnicima bosanskih Srba, Mići Stanišiću i Stojanu Župljaninu, ove sedmice je bilo reči o napadu na jedno selo u opštini Ilijaš (pokraj Sarajeva), koji se odigrao 1992.

Stanišić i Župljanin se terete za zločine koji su u periodu od 1. aprila do 31. decembra 1992. počinjeni u 20 opština širom Bosne i Hercegovine, uključujući i Ilijaš.

Župljanin je 1994. postao savetnik bivšeg predsednika bosanskih Srba i sadašnjeg haškog optuženika, Radovana Karadžića, a optužen je za istrebljenje, ubijanje, progon i deportaciju ne-Srba u severozapadnoj Bosni, u periodu od aprila do decembra 1992.

Stanišić je optužen za ubistvo, mučenje i okrutno postupanje prema nesrpskim civilima, kao i zbog toga što nije sprečio ili kaznio zločine koje su počinili njegovi potčinjeni. U optužnici protiv Stanišića navodi se da je on u aprilu 1992. bio imenovan za ministra u novoformiranom Ministarstvu unutrašnjih poslova (MUP), te je samim tim ušao i u vladu bosanskih Srba.

Na početku ovosedmičnog zasedanja, tužilac Metju Olmsted (Matthew Olmsted) je pročitao izjavu svedoka optužbe, koji je svoj iskaz dao bez iskrivljenja lika i glasa, iako je predstavljen samo pod pseudonimom ST-004. Izjava se ticala onoga što je svedok doživeo boraveći u pritvoru na više lokacija u Podlugovima i Vogošći (područje Sarajeva).

„Svedok je opisao kako su pripadnici srpskih policijskih, vojnih i paravojnih jedinica u maju 1992. napali njegovo selo Gornja Bioča (opština Ilijaš)“, pročitao je Olmsted.

ST-004 je u svojoj izjavi rekao kako je njegovo selo najpre bilo izloženo artiljerijskom napadu, te kako su potom srpske snage ušle u selo i počele da spaljuju kuće.

„Muslimani su se sakrili u šumi i tamo proveli nekoliko dana bez hrane i vode. Na kraju su bili primorani da se predaju srpskim snagama. Potom su pritvoreni u lokalnoj školi u Gonjoj Bioči, gde ih je policija nekoliko dana ispitivala“, naveo je Olmsted.

„Zatim je svedok, zajedno sa ostalim zatočenicima, prebačen u policijsku stanicu u Ilijašu, gde su tokom noći bili pretučeni i zatvoreni. Sutradan je odveden na železničku stanicu Podlugovi, gde je sa još osamdesetak nesrpskih pritvorenika bio smešten u jedan podrum.

„U svojoj izjavi, on potom opisuje uslove u podrumu, kao i incident u kojem su u tu prostoriju ubačena dva kanistera benzina, pri čemu je poginuo najmanje jedan zatvorenik.

„Nakon što je nekoliko dana proveo u tom podrumu, svedok je prebačen na novu pritvorsku lokaciju. Bilo je to skladište Iskra u selu Podlugovi, gde je oko sedamdeset dana proveo u pritvoru zajedno sa stotinak nesrpskih zatočenika“, nastavlja se u izjavi.

„Na kraju je, polovinom avgusta [1992.], zajedno sa ostalim zatočenicima svedok bio prebačen u Planjinu kuću u Vogošći, gde su bili prisiljeni da cepaju drva, kopaju rovove i služe kao živi štit za vojsku bosanskih Srba. Svedok je 1. oktobra 1992. uspeo da pobegne sa kopanja rovova na planini Žuč, neposredno iznad Vogošće.“

U iskazu je svedok potvrdio da muslimansko stanovništvo tokom napada na selo nije pružalo nikakav otpor.

Na pitanje tužioca da li su meštani imali bilo kakvo naoružanje, svedok je odgovorio: „Imali su lovačke puške, a neki su možda imali i neko drugo sopstveno oružje. Često su Srbi prodavali oružje Muslimanima, a onda bi došli da pokupe oružje i odvedu ih.“

Opisujući uništavanje nesrpske imovine, svedok je rekao: „Najpre je počelo granatiranje, da bismo potom bili u prilici da čujemo paljbu iz teške artiljerije i automatskog naoružanja – od 7.30 uveče do ponoći, kada je prestala. Ispaljena je jedna svetleća raketa i napad je potom prestao. Ponovo su počeli u 5 sati izjutra, i nastavili tokom čitavog narednog dana.“

„Granate su padale na šumu gde su se skrivali Muslimani, dok su neki ostali kod kuće, i sve je to potrajalo naredna dva ili tri dana. Spaljivali su kuće. U centru sela postoji škola, pokraj koje žive meštani srpske nacionalnosti, a iznad njih Muslimani, tako da su počeli od škole naviše. Moja kuća je bila prva za spaljivanje“, nastavio je on, dodajući da su kuće potom redom bile spaljivane uzbrdo, te da je više ljudi koje je poznavao bilo napadnuto i ubijeno.

„Mi smo bili na drugoj strani planine, odakle smo mogli da posmatramo šta se zbiva oko tih kuća.“

Svedok ST-004 je potvrdio da je, nakon što se predao srpskim snagama, bio odveden u policijsku stanicu u Ilijašu, gde je pretučen.

U optužnici protiv Stanišića i Župljanina navodi se da su tokom juna i jula 1992. zatvorenici iz policijske stanice u Ilijašu bili primoravani da legnu potrbuške, da bi ih potom tukli.

Svedok je prepoznao šta se nalazi na fotografiji koju je nedavno načinio opštinski tužilac u Ilijašu: rekao je da se radi o zgradi policijske stanice. Ta fotografija je potom uvedena u dokazni materijal.

„U ranijim ste izjavama rekli da je, uz Vas i izvesnog g. Durmića, tamo bilo zatočeno još petoro ljudi. Koje nacionalnosti su bili?“, pitao je tužilac.

Svedok je odgovorio da su četvorica bili Muslimani, dok je peti bio Srbin koji je rekao da je „vozio prebrzo i da je zatvoren zajedno s nama, ali ja sam mislio da je on bio tu samo da bi slušao šta ćemo reći jedan drugome. Kasnije su njega pustili, dok smo mi ostali tamo“.

Svedok je opisao i svoje zatočeništvo u podrumu železničke stanice u Podlugovima.

U optužnici protiv Stanišića i Župljanina navodi se da zatočenici sa železničke stanice u Podlugovima nisu imali pristup vodi, te da im je zdravlje bilo ugroženo toksičnim napadom.

On je rekao da su stražari u jednoj prilici ubacili dva kanistera nekakvog otrova, od čega je barem jedan zatočenik umro.

„Nešto je bilo ubačeno unutra i ljudi su počeli da viču, neki su mislili da je to gas, a drugi da je otrovna tečnost. To se pojavilo, i pošto sam bio pokraj stepenica, našao sam se u isparenjima i naprosto sam pao. Osećao sam kao da gorim, a posle minut ili dva neko je izgovorio: ’Hajde da gurnemo vrata podruma i probijemo se’“, kazao je svedok.

„Svi su počeli da guraju, a neki su nam govorili da to ne radimo, jer će možda pucati u vrata, ali od bola i isparavanja niko nije obraćao pažnju na opasnost, pa smo probili vrata i izašli ispred železničke stanice, na plato na kojem su srpski vojnici bili postrojeni, sa [kapuljačama] na glavama.“

Svedok je izjavio i da je bio prebačen u skladište Iskra, gde je zajedno sa oko stotinu zarobljenika proveo sedamdesetak dana.

„Šta se dogodilo ostalim ljudima sa železničke stanice, jesu li preživeli?“, pitao je tužilac.

„Ostali nisu [preživeli], pronađeni su 1996. u Radića Potoku, nedaleko od sela Lješeva – tamo postoji jedno polje gde su bili dovedeni i gde su svi pobijeni, a pronađeni su tek posle rata“, odgovorio je svedok.

„Jeste li pomagali pri identifikaciji nekih od tih tela?“, pitao je tužilac.

„Da, zamoljen sam da dođem i pomognem pri identifikaciji, a neke sam i prepoznao“, odgovorio je svedok.

On je rekao da je u skladištu Iskra njemu i ostalim zatvorenicima bilo dozvoljeno da napuste prostoriju samo kada su ih odvodili da čiste toalete.

Iz tog skloništa je, kako je kazao, odveden u Planjinu kuću u Vogošći, gde se nalazila baza za prinudne radnike.

Svedok je rekao da je u oktobru, prilikom kopanja rovova za srpske snage, uspeo da pobegne.

Suđenje se nastavlja naredne sedmice.

Velma Šarić je obučena novinarka IWPR-a iz Sarajeva.