Svedok kaže da Simatović nije komandovao „Crvenim beretkama“
Pred sudom je rečeno da je okrivljeni Hrvatsku posetio samo radi nadziranja.
Svedok kaže da Simatović nije komandovao „Crvenim beretkama“
Pred sudom je rečeno da je okrivljeni Hrvatsku posetio samo radi nadziranja.
Piše: Velma Šarić iz Sarajeva (TU br. 744, 1. jun 2012.)
Bivši kolega nekadašnjeg visokog srbijanskog obaveštajnog zvaničnika, Franka Simatovića, posvedočio je ove sedmice da okrivljeni nije imao nikakvu vlast nad oružanom formacijom kojom je, prema navodima tužilaštva, komandovao.
Tužilaštvo tvrdi da je Simatović bio na čelu Jedinice za specijalne operacije (JSO), koja je delovala u sklopu srbijanske službe Državne bezbednosti (DB). U tom svojstvu, on je bio pod komandom Jovice Stanišića, odnosno svog saoptuženika na ovom suđenju, koji je u periodu od 1991. do 1998. bio na čelu DB-a.
U optužnici se navodi da su Stanišić i Simatović osnivali, organizovali i finansirali paravojne i ostale jedinice iz Srbije, koje su potom bile upućivane u Hrvatsku i Bosnu, gde su činile zločine i prisiljavale nesrpsko stanovništvo da napusti gradove i sela koje su zauzele.
Obojica okrivljenika se terete za učešće u zajedničkom zločinačkom poduhvatu, čiji je cilj bilo nasilno i trajno raseljavanje ne-Srba iz mnogih delova Hrvatske i Bosne – progonom, ubijanjem i deportacijom.
Bivši pripadnik DB-a, Radivoje Mičić – koji samog sebe opisuje kao specijalistu za komunikacije – bio je poslednji svedok Simatovićeve odbrane pred Haškim tribunalom.
On je sudu rekao da Simatovića „veoma dobro“ poznaje, pošto su bili „kolege i imali više zajedničkih poslova“ unutar DB-a počev od 1991.
Kazao je i da niti on niti Simatović nisu imali nikakve veze s JSO-om, odnosno takozvanim Crvenim beretkama. Rekao je i da se jedina veza, koju su Crvene beretke imale sa operacijama, sastojala u tome što je ta formacija bila „ključna za obezbeđivanje“ onih „posmatračkih punktova“ koje je DB postavio izvan Srbije, pogotovo na području Istočne Slavonije (Hrvatska).
„Ali, Simatović kao operativac definitivno nije imao nikakvu komandu nad njima“, kazao je svedok. „U stvari, oni su bili potpuno odvojeni u organizacionom smislu, pa čak i u fizičkom smislu“ – rekao je Mičić, dodajući da su Crvene beretke koristile „sasvim drugi deo zgrade“.
Dodao je i da je viđao „Simatovića prilično redovno u vreme dok je bio na funkciji“, pa čak i onda kada više nisu radili zajedno – ali da je retko viđao ikoga iz Crvenih beretki.
Delovalo je da se Crvene beretke bave legitimnim bezbednosnim aktivnostima, kazao je on.
„Koliko je meni poznato, jedino što su oni radili bilo je to da obezbeđuju tehnologiju i osoblje na terenu“, rekao je on, dodajući kako ne može ni da zamisli da su one sudelovale u bilo kakvim „zločinima ili nedelima“.
Pre toga je svedok ispričao kako je sa Simatovićem prvi put sarađivao onda kada je okrivljeni komandovao operacijom „praćenja osoba koje su mogući agenti ili mete američkih obaveštajnih i kontra-obaveštajnih službi“. Bio je to, po njegovim rečima, „svako ko je putovao u SAD, američki putnici, biznismeni, novinari, naučnici – bezmalo svi oni koji su na bilo koji način povezani sa SAD-om“.
Kada se svedok 1990. priključio toj operaciji, Simatović je – po njegovim rečima – bio već komandant, koji je „važio za dobrog kontra-obaveštajca“.
Ta operacija je unekoliko izgubila na značaju zbog izbijanja rata, ali je, po rečima svedoka, „Simatović ostao njen komandant sve do pred kraj proleća 1992. godine“.
Svedok je rekao da je Simatović potom obavljao „višu funkciju koja nije uvek bila povezana s operativnim radom“, te da se govorilo da je postao Stanišićev viši savetnik.
Među onima koji su tokom pomenute operacije stavljeni pod prismotru bio je i „čovek koji je imao višestruki identitet, ali koji je rođen kao Dragan Vasiljković“, rekao je svedok.
Reč je o hrvatskom Srbinu poznatom kao Danijel Sneden (Daniel Snedden) i „Kapetan Dragan“, koji je tokom suđenja bio više puta spominjan kao neko ko je navodno komandovao jednom paravojnom formacijom. Za njega se tvrdi i da je pomagao u obuci dobrovoljaca u centru za obuku koji se nalazio u Golubiću (Hrvatska), i u čijem je osnivanju navodno sudelovao i Simatović.
Vasiljković trenutno boravi u jednom australijskom zatvoru, gde očekuje da bude izručen Hrvatskoj, koja ga tereti za ratne zločine.
Svedok je rekao da se seća kako je Simatović u proleće 1991. putovao u Knin (grad u Krajini, tj. onom delu Hrvatske koji su kontrolisali Srbi) kako bi pratio Vasiljkovića.
Stanišić i Simatović se terete da su formirali i podržavali jedinice na području Krajine i da su tamo slali policijske i paravojne snage iz Srbije, koje su sudelovale u zločinima počinjenim nad ne-Srbima u tom delu Hrvatske.
U optužnici se navodi da su njih dvojica u aprilu 1991. osnovali centar za obuku nedaleko od Knina, posredstvom kojeg su „organizovali, snabdevali i finansirali“ paravojne jedinice i grupe dobrovoljaca iz Srbije, koje su potom zlostavljale i ubijale civile nesrpske nacionalnosti.
Mičić je rekao da Vasiljkovića nije sreo ni u kojoj ulozi „izuzev kao osobu koja je određena za praćenje“.
On je kazao i da Vasiljković ni na koji način nije mogao biti „zaposlenik ili bilo kako povezan sa DB-om“ – što inače tužioci tvrde.
„On je, ako dobro pamtim, bio australijski državljanin, ali je u to vreme bio aktivan u Sjedinjenim Državama, gde je sarađivao s našom dijasporom, što je bila moguća ozbiljna pretnja bezbednosti Srbije i cele Jugoslavije“, rekao je svedok.
Dodao je i da ne može da se seti zbog čega je Vasiljković putovao u SAD, pa potom u Knin. To je, kako smatra, bilo „zbog nečega što se navodno ticalo podrške srpskoj stvari, ali je možda bilo povezano sa kriminalom i sličnim aktivnostima“.
„Stoga je bio pod neprekidnom pratnjom“, kazao je svedok.
„Smatrali smo da je on zaista opasan tip; opasan u smislu da bi mogao učiniti mnogo toga što bi ugrozilo srbijansku nacionalnu bezbednost“, rekao je svedok. „Tako da ne može biti govora o tome da je DB na bilo koji način koristio njega ili njegove usluge – upravo suprotno.“
Na pitanje branioca Vladimira Petrovića zbog čega prismotra nije mogla biti vršena „na daljinu“, upotrebom tehnoloških sredstava, svedok je odgovorio da je „bilo skoro nemoguće sprovesti prisluškivanje telefona izvan Beograda, a kamoli izvan Srbije. Stoga smo morali lično da ga pratimo tokom njegovog boravka u Kninu.“ Taj boravak je, po njegovim rečima, potrajao nekoliko meseci – sve do potkraj jeseni 1991. godine.
Tada se „Vasiljković vratio u Beograd, tako da smo odlučili da mu prisluškujemo telefon, što je postalo tehnički izvodljivo“, kazao je svedok.
Svedok je rekao i da on lično nije putovao u Knin radi praćenja Vasiljkovića.
Tokom unakrsnog ispitivanja, kada je bio upitan za neke od događaja u kojima je DB navodno sudelovao u Bosni, svedok je rekao kako „ne zna ništa ni o kakvim događajima te vrste“.
Tužilac Trevis Far (Travis Farr) je svedoka pitao otkud zna razlog Simatovićevog boravka u Kninu, izrazivši sumnju da bi svrha njegovog boravka mogla biti puko „praćenje Vasiljkovića“.
Mičić je odgovorio da je tu informaciju dobio „od samog Simatovića, kao i od Simatovićevog pomoćnika, Dragana Filipovića“, koji je svedokov bliski prijatelj.
Stanišića i Simatovića su srbijanske vlasti uhapsile 13. juna 2003. Obojica su izjavila da se ne osećaju krivima.
Velma Šarić je saradnica IWPR-a iz Sarajeva.
