Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Svedok insistira na tome da Stanišić nije bio deo komande VRS-a

Bivši oficir bosanskih Srba tvrdi da je okrivljeni, uprkos visokom rangu, imao ograničen uticaj.
By Velma Šarić
  • Manojlo Milovanovic, defence witnes for Jovica Stanisic. (Photo: ICTY)
    Manojlo Milovanovic, defence witnes for Jovica Stanisic. (Photo: ICTY)

Piše: Velma Šarić iz Sarajeva (TU br. 721, 9. decembar 2011.)

Suđenje dvojici bivših visokih bezbednosnih zvaničnika Srbije, Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću, nastavljeno je ove sedmice pojavljivanjem svedoka odbrane koji je sudu rekao da Stanišić ni na koji način nije bio deo komandnog lanca vojske bosanskih Srba (Vojska Republike Srpske, VRS).

Stanišić i Simatović se terete za učešće u zajedničkom zločinačkom poduhvatu čiji je cilj bilo nasilno i trajno raseljavanje ne-Srba iz mnogih delova Hrvatske i Bosne – progonom, ubijanjem i deportacijom hrvatskog, kao i bosansko-muslimanskog i bosansko-hrvatskog stanovništva.

Svedok Manojlo Milovanović je penzionisani oficir VRS-a. Tokom 1994. i 1995. Milovanović je bio načelnik glavnog štaba VRS-a, na čijem je čelu bio general Ratko Mladić, koji je u maju uhapšen nakon što je 16 godina proveo u bekstvu, i koji trenutno iščekuje početak suđenja pred Tribunalom.

Milovanović je Mladića opisao kao „nekoga koga je, kao kolegu, redovno viđao“, dodajući da su za vreme rata njih dvojica zapravo delila jednu malu kancelariju, sa dve stolice i jednim stolom.

Milovanovićevo ovosedmično pojavljivanje nije njegovo prvo svedočenje pred Haškim tribunalom, pa čak ni na samom suđenju Stanišiću i Simatoviću. On se pred istim većem pojavio i u aprilu 2010., kada je potvrdio autentičnost takozvanih „Mladićevih dnevnika“, koji su u februaru te godine zaplenjeni u beogradskom stanu Mladićeve supruge.

Ratni dnevnici sadrže Mladićeve rukom pisane beleške, koje su nastajale u periodu od juna 1991. do pred kraj 1996. godine, i koje su u nekoliko drugih slučajeva pred Tribunalom već bile korišćene.

Na početku onoga što je nazvano „dopunskim ispitivanjem svedoka“, Stanišićev branilac Vejn Džordaš (Wayne Jordash) je rekao da će se ovo saslušanje prevashodno ticati „onih delova dnevnika koji u vreme svedokovog prvog pojavljivanja nisu bili dostupni ni na jednom drugom jeziku izuzev na srpskom originalu“.

Džordaš je rekao da „odbrana nije posumnjala u svedokov iskaz o autentičnosti dnevnika, niti u samu njihovu autentičnost“, ali da postoje „delovi dnevnika čija je autentičnost očito sporna i koje je odbrana pomno razmotrila“.

Mladića je svedok opisao kao „jugoslovenskog oficira starog kova – koji bi sve što je na nekom sastanku rečeno ukratko pribeležio odmah po okončanju tog sastanka, uključujući i svoja vlastita zapažanja“.

Milovanović je dodao da je „to bila karakteristika najbolje obučenih vojnih profesionalaca, naučena tokom njihove vojne obuke u JNA [Jugoslovenska Narodna Armija]“.

Na pitanje branioca o tome da li zna zbog čega „ne postoje beleške za onaj deo 1995. kada se sa Srebrenicom desilo ono što se desilo“, svedok je rekao da ne zna, i da nikada nije osetio potrebu da „Mladića pita bilo šta što bi se odnosilo na te događaje“.

U srebreničkom masakru, počinjenom u julu 1995. godine, snage bosanskih Srba su ubile oko 8,000 bošnjačkih muškaraca i dečaka.

Milovanović je dodao kako je on lično „u to vreme bio angažovan negde drugde, tako da zna samo ono što znaju i svi ostali, a to nije ništa naročito“.

U optužnici se navodi da su Stanišić i Simatović u periodu od aprila 1991. do decembra 1995. pomagali osnivanje, naoružavanje i finansiranje paravojnih grupa koje su bile u tesnoj koordinaciji sa JNA, srpskom Teritorijalnom odbranom (TO), VRS-om i srpskim snagama u Hrvatskoj (Srpska vojska Krajine, SVK). Reč je o grupama koje su postale poznate po zločinima izvršenim nad nesrpskim civilima.

U vezi sa grupom pod nazivom „Knindže“, kojom je komandovao Dragan Vasiljković, poznatiji kao Kapetan Dragan, Mladić je primetio kako se „jedan policajac požalio da je [ta grupa] podivljala“, nakon čega je – po rečima samog svedoka – Mladić Milovanoviću rekao „da obezbedi da se te stvari više ne dešavaju. Oni moraju ili biti pod našom kontrolom, ili ih treba poslati natrag u Srbiju, odnosno tamo odakle su došli“.

Saoptuženi Simatović je navodno bio prvi komandant Jedinice za Specijalne operacije (JSO), koja je poznatija pod nazivom Crvene beretke. Nju je formirala služba Državne bezbednosti (DB) Srbije, a optužena je za etnička čišćenja u Bosni i Hrvatskoj.

Svedok je rekao da o samoj jedinici malo toga može da kaže, ali da je Simatovića zaista sreo u zapadnoj Bosni, gde mu je okrivljeni „predstavio tu jedinicu“.

„Ali nije delovalo da u vezi sa njima treba reći puno toga – izgledalo je da oni pomažu; da rade ono što jedinice specijalne policije inače rade“, kazao je Milovanović.

Svedok je rekao i kako ne može da se seti sastanka koji je Mladić navodno pribeležio 2. avgusta 1992. godine, i na kojem je ratni predsednik bosanskih Srba, Radovan Karadžić – sudeći po beleškama – zatražio „da Crvene beretke budu stavljene pod kontrolu [VRS-a] prilikom svog delovanja u Republici Srpskoj“.

Milovanović je, međutim, dodao da „ne vidi nijedan razlog zbog kojeg ta konkretna izjava ne bi bila tačna“.

Na Džordaševo pitanje o tome da li mu je poznato kada su se Mladić i okrivljeni Stanišić prvi put sreli, svedok je odgovorio da ne zna i da to ne može ni znati.

Na Džordaševu primedbu da se Stanišićevo ime u Mladićevim beleškama pojavljuje tek povodom sastanka održanog 2. jula 1993., Milovanović je rekao: „Stanišićevo ime sam ja lično čuo i ranije, ali ne od Mladića, niti se o tom imenu ikada raspravljalo na bilo kom sastanku koji smo održali u generalštabu“.

On je rekao da Stanišića doživljava kao važnu ličnost zbog njegovog ranga, ali da ne smatra da je on na bilo koji način sudelovao u lancu komandovanja VRS-a.

Međutim, na Džordaševo pitanje o tome zbog čega se u beleškama sa istog sastanka, održanog 2. jula 1993. godine, pominje i „finansiranje centara za obuku na Palama i u Hercegovini [područjima pod srpskom kontrolom]“, svedok je odgovorio kako „to ima vrlo malo smisla, pošto prvi put da čujem za bilo kakve VRS-ove centre za obuku kako na Palama, tako i u Hercegovini“.

Što se tiče finansiranja, kada je od njega zatraženo da prokomentariše belešku iz Mladićevog dnevnika od 8. jula 1993., u kojoj se navodi da je „Stanišić rekao da će oni [srbijanski DB] preuzeti finansiranje policijskih snaga [Republike Srpske]“, svedok je rekao kako to smatra „nerealnim“.

„Policijske snage, koliko je meni poznato, nisu dobijale nikakva sredstva iz Srbije“, kazao je on. „Vojska jeste dobijala plate za preko 7,000 oficira VRS-a, kao pomoć od VJ-a [tj. Vojske Jugoslavije], ali ne mogu da zamislim da je postojao sličan aranžman za policiju. U stvari, ona je sve vreme trajanja rata bila siromašna i loše opremljena“.

Stanišića i Simatovića su srpske vlasti uhapsile 13. juna 2003.

Suđenje se nastavlja naredne sedmice.

Velma Šarić je obučena novinarka IWPR-a iz Sarajeva.