Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Svedok govori o „orkestriranom“ zauzimanju Srebrenice

Bivši oficir bosanskih Srba priseća se da su njegove kolege raspravljale o tome na kojoj lokaciji treba ubiti zarobljenike nakon zauzimanja enklave.
By Velma Šarić

Piše: Velma Šarić iz Sarajeva (TU br. 729, 17. februar 2012.)

Bivši oficir vojske bosanskih Srba (Vojska Republike Srpske, VRS) izjavio je ove sedmice na suđenju Radovanu Karadžiću da je zauzimanje Srebrenice u julu 1995. bilo „dobro orkestrirano“, i da mu je unapred bilo jasno da se planira masakr.

Nekadašnji načelnik za bezbednost i obaveštajni rad Bratunačke brigade VRS-a, Momir Nikolić, pojavio se na suđenju Karadžiću kao svedok optužbe.

I samog je Nikolića Haški tribunal optužio za ratne zločine počinjene u Srebrenici. On se 2003. nagodio sa tužilaštvom i priznao krivicu, nakon čega mu je izrečena kazna zatvora u trajanju od 20 godina. Sklapajući taj sporazum, Nikolić je pristao da svedoči u ostalim sudskim postupcima koji se pred Tribunalom vode u vezi sa Srebrenicom.

Tužioci navode da je Karadžić – koji je u periodu od 1992. do 1996. bio predsednik samoproglašene države bosanskih Srba, tj. Republike Srpske (RS) – odgovoran za zločine genocida, progona, istrebljenja, ubijanja i prisilnog raseljavanja, koji su „doprineli ostvarivanju cilja – trajnog raseljavanja bosanskih Muslimana i bosanskih Hrvata sa teritorije na koju su pravo polagali bosanski Srbi“.

Optužen je i za planiranje i nadziranje opsade Sarajeva, koja je trajala 44 meseca i tokom koje je poginulo oko 12,000 ljudi; kao i za masakr koji je nad oko 8,000 muškaraca i dečaka u julu 1995. počinjen u Srebrenici.

Nikolić se trenutno nalazi na odsluženju kazne u Finskoj, a prilikom sporazumnog prihvatanja krivice priznao je da je prisustvovao sastancima na kojima su oficiri VRS-a otvoreno raspravljali o planiranom ubijanju Bošnjaka. Priznao je i da je sudelovao u prisilnom raseljavanju i razmeštanju bošnjačkih civila, te da je bio upoznat sa masovnim ubistvima koja su snage VRS-a počinile nakon pada Srebrenice.

Tokom glavnog dela ispitivanja, tužilac Džulijan Nikols (Julian Nicholls) pokazao je svedoku dokument koji je 4. jula 1994. izdao komandant Bratunačke brigade, Slavko Ognjenović.

U tom dokumentu, Ognjenović jedinicama koje su mu bile potčinjene nalaže da učine „nepodnošljivima uslove života u [Srebrenici], kako bi [tamošnje stanovništvo] što pre masovno napustilo tu enklavu, shvatajući da u njoj neće moći da opstane“.

Nikolić je rekao da dotični dokument smatra u najmanju ruku „problematičnim“.

„Kao vojni oficir, svestan sam toga da bi takav dokument poslužio kao izgovor za nedisciplinu“, kazao je on. „Time bi se dalo zeleno svetlo za nelegalne vojne akcije, poput zaseda, pojačanih snajperskih dejstava, ili diverzija na neprijateljskoj teritoriji.“

Nikolić je dodao da je „znao da ljudi u Srebrenici žive stravičnim životom, da nemaju dovoljno hrane, i da ne raspolažu sa dovoljno sredstava za lečenje bolesnih“.

Po rečima svedoka, ključni trenutak – kada je shvatio šta će se desiti ljudima u Srebrenici – usledio je u jutarnjim satima 12. jula 1995., tokom razgovora koji je vodio sa Vujadinom Popovićem i Svetozarom Kosorićem, bivšim oficirima bezbednosti Drinskog korpusa VRS-a.

„Oni su mi rekli da će . . . žene i deca biti deportovani na teritoriju koja je pod kontrolom Muslimana. Takođe su rekli da će vojno sposobni muškarci biti odvojeni. Sećam se da sam ih pitao šta podrazumevaju pod ’odvojeni’, a da mi je Popović odgovorio ’Šta drugo, [nego da] svi Muslimani treba da budu pobijeni’.“

Nikolić je dodao da mu se, nakon što ga je pogledao, Kosorić „iskezio i dao isti odgovor, koristeći potpuno iste reči“.

Na pitanje tužioca zbog čega nije učinio ništa kako bi to sprečio, ili se makar usprotivio tom planu, Nikolić je rekao da „prosto nije mogao“.

„Nisam se usudio“, nastavio je on. „Imao sam loša iskustva iz ranijeg perioda, i znao sam šta se dešava kada neko pokušava da se usprotivi nečemu poput toga. Ali, znam i da bih sada postupio drugačije. Pokušao bih da učinim nešto kako bih nekako pomogao ljudima koji su bili odvođeni u smrt.“

Svedok je pred sudom rekao i da je nakon pada Srebrenice imao utisak da većina zarobljenih Bošnjaka ni na koji način nije bila povezana sa vojskom bosanske vlade, te da nije imala ništa sa „zločinima koji su po okolnim selima bili počinjeni nad Srbima“.

„Ljudi koji su došli u Potočare bili su oni koji nisu učinili ništa loše i koji su iskreno verovali kako nemaju čega da se plaše“, kazao je Nikolić.

„Samo nekoliko [Bošnjaka] je zapravo imalo sreću da napusti Srebrenicu u prvom konvoju, u pratnji UN-a. Ne mogu da se setim tačnog broja, ali ih je bilo malo“, dodao je on.

Svedok je potom sudijama rekao da mu je 13. jula bilo naređeno da „obezbeđujem put koji povezuje [obližnje gradove] Bratunac i Konjević Polje, pošto je tog dana trebalo da prođe general Mladić, a ja sam bio u njegovoj pratnji“.

Kao tadašnjem glavnokomandujućem VRS-a, Ratku Mladiću će se pred Haškim tribunalom takođe suditi za genocid.

„Mladić se obratio zarobljenicima koji su bili pritvoreni u Konjević Polju. Rekao im je kako nemaju čega da se plaše, kako ne treba da brinu, jer će ubrzo biti razmenjeni“, kazao je Nikolić.

Međutim, svedok je dodao i da je ubrzo shvatio kako Mladić nije previše zainteresovan za sudbinu zarobljenika.

„Pitao sam Mladića, možda naivno, šta će im se zaista dogoditi. On me je pogledao, i umesto da mi odgovori, naprosto odmahnuo rukom – kao da govori ’Koga je briga?’.“

„Nakon što smo stigli na odredište, rečeno mi je da se javim Ljubiši Beari“, dodao je svedok.

Beara je bio načelnik za bezbednost glavnog štaba VRS-a. U junu 2010. Haški tribunal ga je osudio za genocid i izrekao mu doživotnu zatvorsku kaznu.

„Beari sam postavio isto pitanje“, nastavio je svedok. Pogledao me je i rekao da će [bošnjački zarobljenici] biti okupljeni, prevezeni i ubijeni.“

Nikolić je pred sudom rekao da su mnogi oficiri VRS-a, koji su sudelovali u ovom zločinu, bili „ubeđeni da ti [Bošnjaci] moraju da budu ubijeni“.

Jedino neslaganje ticalo se lokacije na kojoj je to trebalo da se dogodi – rekao je on, dodajući: „Sećam se da se Beara svađao sa Miroslavom Deronjićem oko toga gde bi trebalo da se desi pogubljenje.“

Deronjić je u Bratuncu predsedavao lokalnim odborom Karadžićeve Srpske demokratske stranke (SDS). Pred Haškim tribunalom mu je 2004. izrečena desetogodišnja zatvorska kazna, ali je 2007. umro u zatvoru.

„Bila je to neprijatna diskusija“, nastavio je svedok. „U jednom trenutku je Deronjić, koji se ponašao kao domaćin sastanka, izneo bocu rakije i stavio je na sto. Nakon toga je, u prijateljskoj atmosferi, bilo odlučeno da zarobljenike treba prebaciti u [grad] Zvornik.“

Tokom unakrsnog ispitivanja svedoka, Karadžić je – nastavljajući da se brani samostalno – kazao kako želi da „pojasni nekoliko stvari sa šire tačke gledišta, pre nego što započne raspravu o pojedinostima“.

On je svedoku rekao da su svi problemi u VRS-u nastali „1992. godine, sa dolaskom [srpske] paravojske“.

„Među njima je bilo svih vrsta loših ljudi – kriminalaca, psihopata i bolesnih umova, koji su bili u stanju da počine bilo kakvo zlo“, rekao je Karadžić. „To je bio rat narodnih vojski, a ne profesionalnih armija. I zbog toga su se desile sve te stravične stvari.“

Nikolić je pak kazao kako se ne bi upuštao u „takvu spekulaciju“, te kako ono što Karadžić objašnjava „ni na koji način nije povezano sa onim što se dogodilo u Srebrenici i njenoj okolini tokom jula 1995.“.

„Veza postoji“, odgovorio je Karadžić. „Postojala je viševekovna mržnja, koja je poslužila kao pogonsko gorivo za zakone haosa i dovela do onoga što se dogodilo u julu 1995. Bio je to haos . . . a ne nešto što se dogodilo po naređenju ili komandi.“

Nikolić je rekao da se sa time ne slaže.

„Operacije [u Srebrenici] definitivno nisu bile neisplanirane, niti lišene kontrole“, kazao je on. „Postojala je uprava i komanda na licu mesta. Bilo je, naravno, pojedinačnih incidenata . . ., ali je čitava operacija bila dobro orkestrirana.“

Okrivljeni tvrdi i da „nije znao ni za kakvo streljanje zatočenih ljudi iz Srebrenice“.

Međutim, Nikolić je rekao da je čuo Deronjića kako govori o „instrukcijama koje je dobio od Radovana [Karadžića], po kojima zarobljenike nije trebalo ubiti na području njegove opštine [Bratunac], već prebaciti u Zvornik“.

Karadžić je nastojao da pobije i Nikolićeve tvrdnje po kojima ljudi iz enklave, koji su bili pod opsadom, nisu imali dovoljno hrane.

„Na primer, bilo je tvrdnji da se u enklavi nalazi oko 45,000 ljudi, dok je stvarni broj bio puno manji“, kazao je Karadžić.

„Ne slažem se“, uzvratio je Nikolić, „jer je, prema onome što znam, u Srebrenici zaista boravilo 40,000-45,000 ljudi, a količine hrane koje su ulazile u enklavu definitivno nisu bile dovoljne da nahrane sve njih.“

„Možda onda nije trebalo da daju toliko mnogo hrane [bosanskoj] vojsci, jer je [vojska] sve pojela“, rekao je Karadžić. „Umesto čuvanja položaja [oko enklave], trebalo je da se posvete proizvodnji hrane.“

Karadžić je uhapšen u julu 2008. u Beogradu, nakon što je 13 godina proveo u bekstvu.

Suđenje se nastavlja iduće sedmice.

Velma Šarić je obučena novinarka IWPR-a iz Sarajeva.