Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

SVEDOCI GOVORE O ZLOČINIMA U BRČKOM

Na suđenju Župljaninu i Stanišiću izneti su dokazi o zločinima počinjenim u opštini Brčko.
By Velma Šarić
Na suđenju dvojici bivših šefova policije bosanskih Srba, ove sedmice je pred Haškim tribunalom bilo reči o civilima koje je ubio jedan policajac i o masovnoj grobnici na području Brčkog (severna Bosna).



Stojan Župljanin i Mićo Stanišić, koji su navodno sudelovali u zajedničkom zločinačkom poduhvatu čiji je cilj bilo trajno raseljavanje ne-Srba sa teritorije na kojoj je trebalo da bude stvorena srpska država, terete se za zločine koji su u periodu od 1. aprila do 31. decembra 1992. počinjeni širom Bosne i Hercegovine, uključujući i Brčko.



Župljanin je 1994. postao savetnik predsednika bosanskih Srba i haškog optuženika, Radovana Karadžića, a tereti se za istrebljenje, ubijanje, progon i deportaciju ne-Srba u severozapadnoj Bosni, u periodu od aprila do decembra 1992.



Stanišić se tereti za ubistvo, mučenje i okrutno postupanje prema nesrpskim civilima, kao i zbog toga što nije sprečio niti kaznio zločine koje su počinili njegovi potčinjeni.



Električar Isak Gaši, bosanski Musliman, svedočio je o onome što se tokom 1992. i 1993. dešavalo u Brčkom i okolini. Gaši je već svedočio na tri suđenja pred Haškim tribunalom, uključujući i proces protiv bivšeg srbijanskog predsednika Slobodana Miloševića, a ove sedmice je potvrdio svoj iskaz koji je na jednom ranijem suđenju dao o onome što se dogodilo u maju 1992. u blizini pijace u Brčkom.



„Video sam kako policajac trojici civila puca u glavu. Ruka mu je (policajcu) bila povezana, baš kao na toj fotografiji“, rekao je Gaši, misleći na fotografiju koju je u maju 1992. u Brčkom načinio beogradski fotograf Bojan Stojanović.



Gaši je nastavio: „Od 10. do 27. maja, dok sam radio u elektrodistribuciji, često sam viđao kamion koji je odlazio u fabriku mesnih proizvoda Bimeks. Sećam se da sam dva puta u tom kamionu video jednog čoveka koga sam od pre rata poznavao – on je radio za policiju i zvao se Mika Marinković. Bio je to mali kamion-hladnjača, bele boje, koji je u redovnim prilikama korišćen za meso, a za kojeg pretpostavljam da je prevozio leševe.“



Od 27. maja do 7. juna 1992., Gaši je bio zatočen u zatvorskom logoru Luka. „Uhapsila su me dvojica policajaca, Dragan Pantelić i Stevo Knežević, koji su me odveli u policijsku stanicu. Tamo je izvesni policajac, Branko Pušić, počeo da me ispituje o nekim barikadama. Udarao me je pištoljem iza vrata. Pušić je nosio regularnu policijsku uniformu“, kazao je Gaši.



U optužnici protiv Stanišića i Župljanina se navodi da su u logoru Luka, tokom maja i juna 1992., „pritvorenici redovno bili surovo premlaćivani. U mnogim slučajevima su premlaćivanja bila toliko žestoka da su rezultirala ozbiljnim povredama ili smrću“.



Gaši je rekao da je, kada je ušao u hangar koji je bio u sastavu improvizovanog zatvora, „video veliki broj ljudi koji su ležali na betonu. Istog tog dana, pretučen sam metalnim vatrogasnim ključem“.



Svedok je dodao da su ga sutradan ispitivala trojica policajaca – Petar Kaurović, Zoran Kontić i Pero Zarić. Policajci su u zatvoru Luka, kako je posvedočio, nosili razne uniforme, počev od vojnih maskirnih, pa do standardne plave opreme.



Drugi svedok na ovom suđenju opisao je kako je u masovnim grobnicama u okolini Brčkog video leševe civila.



Reč je o Cvjetku Igniću, Srbinu koji je pred Tribunalom svodečio po prvi put, i koji je rekao da su mu policijske vlasti u Brčkom tokom maja 1992. naredile da ode na groblje i identifikuje žrtve.



Ignić je rekao da su 1. maja popodne izbili oružani sukobi „u istočnom delu grada, koji je bio pretežno naseljen Muslimanima.



„U večernjim satima 1. maja, u Brčkom sam na Srpskom radiju čuo proglas u kojem je rečeno da svi treba da se prijavimo policiji. Kada sam otišao tamo, rečeno mi je da je policijska stanica prethodne noći oslobođena i da je sada postala stanica srpske milicije. Vojska je takođe bila tamo, bilo je maskirnih uniformi i onih starih iz JNA (Jugoslovenska Narodna Armija) . . . Mislim da se radilo o Srbima. I bili su naoružani.“



Atmosfera u policijskoj stanici je bila „mračna i haotična“ – rekao je svedok, koji je potvrdio da su svi policajci iz stanice bili srpske nacionalnosti.



„A kad sam se vratio na posao, kolege su mi ispričale šta se dešava u gradu. Rekli su mi da su mnogi ubijeni. Inspektor koji je radio sa mnom, Dragiša Tešić, kazao je da je u gradu ubijeno četrdesetak ljudi, kao i da se uglavnom radilo o preostalim Muslimanima.



„Policija mi je rekla kako moram da radim na poslovima identifikacije na grobljima. Krećući se putem ka Bijeljini, sa desne strane sam video nekakvu jamu, dubine tri metra i širine pet do šest metara, koja je bila duga desetak do 15 metara. U toj jami sam video izvestan broj leševa. U blizini se nalazila farma koja je pripadala Bimeksu, fabrici za preradu mesa.“



Ignić je zatim rekao: „U postupku identifikacije pomagali su mi radnici javne komunalne službe. Oni su tela odvozili vozilom javne komunalne službe, malim kamionom-hladnjačom. Obično bi ujutro pokupili tela i odvezli ih do mesta za ukop na farmi.“



Svedok je potvrdio da bi mu dežurni policajac rekao kada da ode na mesto ukopa, te da su njegove posete tom mestu bile „tokom maja i juna 1992. redovne, da bi kasnije postale ređe. Pretpostavljam da su tu grobnicu prestali da koriste početkom jula, pošto su nakon toga ljudi bili sahranjivani po grobljima“.



Svedok je dodao i to da su tela koja su početkom juna 1992. bacana u jamu na sebi imala civilnu odeću, da je bilo i žena – kao i da se, osim u slučaju jednog Hrvata, radilo o Muslimanima.



„Nakon što bi tela bila dovezena, dvojica radnika bi ih ukopala – a pošto ja nisam nosio ni masku ni rukavice, zamolio bih ih da tela i džepove pretresu zbog dokumenata, koja bi nam omogućila da utvrdimo identitet, mada je bilo mnogo ljudi koje sam i lično poznavao i koje sam mogao da identifikujem bez dokumenata“, kazao je Ignić. „Mnogi ljudi su bili okrvavljeni, jer su bili ranjeni u grudi ili glavu.“



Dodao je i da su tela bila prekrivena zemljom, kao i da su „trulila i počinjala da smrde“. Ponavljajući da je jama bila zatvorena tokom jula, rekao je i da nema nikakvu predstavu o tome šta se dogodilo sa leševima.



Na pitanje tužioca o tome šta se dogodilo sa dokumentima, Ignić je odgovorio kako su „ona izvesno vreme bila držana u policiji, a potom su počela da smrde. Pitao sam komandanta šta treba da radimo sa njima, a on mi je rekao da ih spalimo.“



Svedok je pojasnio da je postojao „jedinstven spisak ljudi iz grobnice, i meni je bilo naređeno da ga predam jednom od nadređenih oficira – mislim da je u pitanju bio komandant“. A u to vreme je komandant, po njegovim rečima, bio Dragan Veselić.



Ignić je rekao da se u grobnici nalazilo 216 tela. Tužilac je pitao ko je organizovao ukope pre i posle 10. jula. „Pretpostavljam da su to bile vlasti, ali ne znam o kome se tačno radilo“, odgovorio je Ignić.



Velma Šarić je obučena novinarka IWPR-a iz Sarajeva.