Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Svedočenje o osnivanju policije bosanskih Srba

Sudski veštak iznosi detalje planova o stvaranju zasebnog ministarstva unutrašnjih poslova.
By Velma Šarić

Piše: Velma Šarić iz Sarajeva (TU br. 700, 8. jul 2011.)

Suđenje bivšem lideru bosanskih Srba, Radovanu Karadžiću, nastavljeno je ove sedmice pred Haškim tribunalom iskazom Kristijana Nilsena (Christian Nielsen), veštaka tužilaštva koji je svedočio o tome kako se srpska policija izdvojila iz predratnog bosanskog Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP).

Kao bivši predsednik Republike Srpske (RS), Karadžić se tereti po jedanaest tačaka optužnice za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, uključujući i genocid u Srebrenici koji je počinjen u julu 1995., kao i snajperske i artiljerijske napade na bosansku prestonicu Sarajevo, koji su trajali 44 meseca.

Nilsenovo svedočenje je počelo 5. jula, s tim da se on već pojavljivao pred Tribunalom, jer je svedočio i na suđenjima drugim visokim zvaničnicima bosanskih Srba – Mići Stanišiću, Stojanu Župljaninu, kao i Momčilu Krajišniku.

Nilsen je za potrebe Tribunala proveo istraživanje o stvaranju i funkcionisanju MUP-a bosanskih Srba.

Dajući iskaz, svedok je rekao da je Karadžić – zajedno sa Vitomirom Žepinićem, takođe bosanskim Srbinom, koji je 1991. obavljao dužnost zamenika ministra – lično sudelovao u „podeli vlasti u [predratnom] zajedničkom ministarstvu policije“ nakon prvih višestranačkih izbora održanih u Bosni 1990. godine.

Nilsen tvrdi da su Karadžić i Žepinić bili u stalnom kontaktu, mada je Karadžić postajao „sve nezadovoljniji načinom na koji je Žepinić branio srpske interese“. Stoga je odlučio da za zamenika ministra unutrašnjih poslova postavi Momčila Mandića, koga je žalbeno veće bosanskog suda pre nekoliko godina oslobodilo optužbi za ratne zločine.

„Zajedno, Karadžić i Mandić predstavljali su mikro-upravu [Srpske demokratske stranke, SDS] u procesu kandidovanja Srba na visoke položaje u objedinjenom ministarstvu unutrašnjih poslova“, kazao je svedok.

Po Nilsenovim rečima, Karadžićeva i Mandićeva nastojanja da se zaštite srpski interesi „nisu dovela do željenog ishoda, tako da su u avgustu 1991. Srbi razmatrali alternativne mere“.

Te mere su podrazumevale niz opcija koje su se ticale „decentralizacije“, kojom je bilo obuhvaćeno „stvaranje zasebnog srpskog ministarstva“.

I sam Karadžić je svoju privrženost tome pokazao na nekoliko sastanaka, održanih „11. februara 1992. u Banja Luci, ili 20. februara, kada je Skupština srpskog naroda usvojila Zakon o stvaranju srpskog MUP-a“ – kazao je svedok.

Nilsen je potom citirao Karadžića, koji je na pomenutom skupštinskom zasedanju rekao da će „uskoro uslediti događaji u kojima će policija morati da ima glavnu ulogu“, pri čemu nije naveo koji će to događaji biti.

„Momčilo Mandić je 31. marta 1992. poslao izveštaj SDS-u, u kojem je rekao da će srpski MUP početi da funkcioniše sutradan“, nastavio je svedok, opisujući taj dokument kao „svedočanstvo o nastanku srpskog MUP-a“.

Svedok je rekao da je srpski karakter novoosnovane institucije bio veoma jasan, pošto je „do leta 1992. ostalo zaposleno svega šestoro ne-Srba“.

„Pridev ’srpska’ je naprosto bio dodat mnogim postojećim policijskim stanicama“, objasnio je Nilsen. „Srpski MUP je od samog početka igrao ključnu ulogu u zauzimanju ’okupirane’ i zaštiti ’slobodne’ teritorije.“

„Uprkos uveravanjima vlasti da će svi građani biti bezbedni, možemo jasno da vidimo da Muslimanima i Hrvatima nije pružana jednaka bezbednost, niti su zločini protiv njih pri policijskim istragama ikada bili tretirani kao prioritet“, izjavio je on, dodajući da pritvorski centri u Omarskoj, koji su bili u nadležnosti policije, ili zločini nad oko 200 civila u Korićanskim Stijenama, ilustruju odsustvo takve zaštite.

Suđenje se nastavlja naredne sedmice, kada će svedoka unakrsno ispitati okrivljeni Karadžić.

Karadžić je uhapšen 2008. u Beogradu, nakon što se godinama skrivao pod lažnim imenom u Srbiji.

Velma Šarić je obučena novinarka IWPR-a iz Sarajeva.