Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Svedočenje bivšeg Stanišićevog savetnika

Tužilac nastoji da pokaže uticaj bivšeg zvaničnika srbijanske obaveštajne službe.
By Velma Šarić
  • Vlado Dragicevic, defence witness at the trial of Jovica Stanisic and Franko Simatovic. (Photo: ICTY)
    Vlado Dragicevic, defence witness at the trial of Jovica Stanisic and Franko Simatovic. (Photo: ICTY)

Piše: Velma Šarić iz Sarajeva (TU br. 717, 11. novembar 2011.)

Bivši visoki zvaničnik srbijanske službe Državne bezbednosti (DB) svedočio je ove sedmice na suđenju Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću.

Njih dvojica se terete za učešće u zajedničkom zločinačkom poduhvatu čiji je cilj bilo nasilno i trajno raseljavanje ne-Srba iz mnogih delova Hrvatske i Bosne – progonom, ubijanjem i deportacijom hrvatskog, kao i bosansko-muslimanskog i bosansko-hrvatskog stanovništva.

Stanišić je u periodu od aprila 1991. do decembra 1995. bio na čelu DB-a, dok je Simatović bio osnivač i prvi komandant Jedinice za specijalne operacije (JSO), formirane pri DB-u i poznatije pod nazivom Crvene beretke.

U optužnici se navodi da je Stanišić, u vreme dok je bio na čelu DB-a, zajedno sa Simatovićem pomagao osnivanje, naoružavanje i finansiranje paravojnih grupa koje su delovale u koordinaciji sa Jugoslovenskom Narodnom Armijom (JNA) i srpskom Teritorijalnom odbranom (TO), napadajući gradove i sela širom Hrvatske i Bosne, te vršeći ubistva, silovanja i mučenja.

Svedok Vlado Dragićević je svojevremeno obavljao dužnost načelnika DB-ovog resora za međunarodne odnose. Po njegovim rečima, on je bio Stanišićev savetnik za međunarodna pitanja i odnose sa inostranstvom.

U iskazu koji je dao kao Stanišićev svedok odbrane, Dragićević je rekao da je pokojni srbijanski predsednik Slobodan Milošević redovno bio obaveštavan o najvažnijim pojedinostima koje su se ticale kontakata dotičnog resora sa strancima, „ali ne o tehničkim detaljima, stvarima koje nisu bile značajne za šefa države“.

U jednom od tih slučajeva, Dragićevićevom resoru DB-a se 1992. obratila CIA – „i mi smo na neobičan način pristali na to da pošalju svog čoveka u ambasadu u Beogradu“.

A kada je od njega zatraženo da opiše o kakvom se „neobičnom načinu“ radilo, svedok je dodao da je „njihovo [CIA-ino] prisustvo bilo ugovoreno bez ikakvog pisanog dokumenta, usmenim sporazumom; mi smo pristali da oni pošalju svog čoveka u ambasadu, i očekivali smo da pošalju jednog našeg u ambasadu u Vašingtonu. Pisani protokol smo potpisali tek 1996.“, nastavio je on.

„Oni [CIA] su želeli da im pomognemo da budu prisutni u Republici Srpskoj (RS), što smo mi i učinili. Želeli su da dobijaju podatke sa terena, iz Hrvatske, Bosne; želeli su da znaju šta predsednik [Milošević] misli o izvesnim pitanjima. I mi smo se pobrinuli da im to objasnimo, u meri u kojoj je to bilo dozvoljeno“, dodao je on.

Na pitanje o odnosu između Stanišića i CIA-ine veze u Beogradu, svedok je rekao da je „Stanišić za njih bio čovek od poštovanja i poverenja, i svi kontakti su išli preko njega, [što se] pogotovo intenziviralo nakon 1995., kada je Srbija postala garant mira u Bosni nakon potpisivanja Dejtonskog [mirovnog sporazuma].

„Uopšte, oni su imali dobro mišljenje o nama, i zvanično su rekli da smo bili uspešni u borbi sa [desnim] radikalima u tadašnjoj Jugoslaviji“, dodao je on.

Deo svog svedočenja Dragićević je posvetio i Stanišićevoj ulozi u oslobađanju preko 450 pripadnika mirovnih trupa Ujedinjenih nacija (UN) u Bosni, koji su u maju 1995. postali srpski taoci.

On je rekao da je za uzimanje talaca bio odgovoran vojni komandant bosanskih Srba, Ratko Mladić, te da se mnogi pripadnici srpskog rukovodstva nisu slagali oko toga šta treba učiniti. Stanišić je zauzeo stav da taoce treba osloboditi. „Ako mene pitate, to je bio dokaz Stanišićevog državničkog držanja; on je pokrenuo inicijativu za oslobađanje talaca“, kazao je svedok.

Svedok je primetio i da Mladić nije bio ubeđen u ispravnost Stanišićevog stava.

„Stanišić je od njega zatražio dozvolu; on je rekao da se ne protivi, ali da neće aktivno sudelovati u tome i da misli kako Stanišić ne može učiniti ništa kako bi se taoci oslobodili“, kazao je Dragićević. „Milošević u to vreme nije bio blagonaklon prema rukovodstvu Republike Srpske – oni su bili pod sankcijama.“

No, svedok se prisetio da je čuo kako je Stanišić rekao da su „stvari van kontrole i da ova akcija [uzimanja talaca] šteti interesu svih Srba“.

„Sudelovao sam na prvom sastanku, koji smo održali u Bijeljini“, rekao je svedok, ne pominjući datum kada se to desilo. „Dobro se sećam da je Stanišić pokušavao da uveri predsednika Karadžića do čega će dovesti ta stvar s taocima, pominjući da će NATO možda čak pribeći bombardovanju da bi ih oslobodio.“

„Kasnije smo nastavili da ubeđujemo Mladića da oslobodi taoce, pošto smo znali da su za uzimanje talaca odgovorni Ratko Mladić i VRS [Vojska Republike Srpske]“, nastavio je on, da bi – na pitanje odbrane – dodao da je „političko rukovodstvo RS-a prihvatilo tu akciju“.

Mladićeva reakcija je bila „neprijatna“ – kazao je svedok.

„Mi smo čak imali informaciju da ćemo nas trojica“ – dvojica optuženika i svedok – „uskoro biti ubijeni na spavanju, u Mladićevom štabu u Han Pijesku“, u istočnoj Bosni. Svedok je, međutim, dodao da je „ta informacija bila neproverena i možda su to bile glasine“.

Tužilaštvo se na Stanišićevo učešće u talačkoj krizi pozvalo kao na dokaz da je on imao znatan uticaj na rukovodstvo bosanskih Srba.

Tokom unakrsnog ispitivanja, tužilac Travis Far (Travis Farr) je svedoka pitao da li se slaže sa time da „činjenica da je Stanišića poštovala CIA ne znači i da on nije počinio nikakve ratne zločine“ – na šta je svedok odgovorio potvrdno.

Na pitanje da li zna nešto o „operativnom delovanju“ DB-a u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, svedok je odgovorio da to nije bilo u njegovoj nadležnosti.

Tužilac je potom postavio pitanje koje se ticalo prirode odnosa između DB-a i Dragana Vasiljkovića, poznatijeg kao kapetan Dragan, koji je bio komandant paravojne jedinice Knindže. Tužilaštvo tvrdi da je Vasiljković uživao podršku DB-a i da je vršio obuku jedinica te službe na terenu.

Svedok je rekao da je Vasiljkovića sreo tek 2000. godine, i to u kontekstu koji „nije imao nikakve veze sa DB-om“.

Međutim, tužilac je rekao da se na jednom video-snimku načinjenom 1997. – koji prikazuje kako Stanišić uručuje odlikovanja Jedinici za specijalne operacije DB-a, na čijem je čelu bio Simatović, za akcije izvršene u Hrvatskoj i Bosni – vidi kako okrivljeni „pozdravlja Vasiljkovića na veoma prijateljski način“, te kako tome prisustvuje i svedok.

Videvši sebe na tom video-snimku, Dragićević je sudskom veću rekao kako je naprosto zaboravio da je tamo bio sa Vasiljkovićem, te kako uprkos tome ne veruje „da je postojala saradnja između Stanišića i Vasiljkovića“.

I Stanišić i Simatović su negirali sve optužbe. Srbijanske vlasti su ih uhapsile 13. juna 2003.

Suđenje se nastavlja naredne sedmice.

Velma Šarić je obučena novinarka IWPR-a iz Sarajeva.