Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Sudsko saslušanje o iskušenjima u teslićkom zatvoru

Hendikepirani svedok opisuje zlostavljanje kojem je navodno bio podvrgnut dok su ga bosanski Srbi držali u pritvoru.
By Velma Šarić

Piše: Velma Šarić iz Sarajeva (TU br. 677, 28. januar 2011.)

Poslednji svedok optužbe na suđenju bivšim policijskim zvaničnicima bosanskih Srba, Mići Stanišiću i Stojanu Župljaninu, opisao je ove sedmice svoj boravak u pritvoru i mučenje u zatvorskoj ćeliji u gradu Tesliću.

Mićo Stanišić i Stojan Župljanin su navodno sudelovali u zajedničkom zločinačkom poduhvatu, čiji je cilj bilo trajno raseljavanje Bošnjaka, bosanskih Hrvata i ostalih ne-Srba sa teritorije koja je trebalo da bude obuhvaćena srpskom državom.

Optuženi su po deset tačaka za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti. Navodno su odgovorni za zločine progona, istrebljenja, ubijanja, mučenja, nehumanog postupanja i deportaciju kao zločine protiv čovečnosti, kao i za ubijanje mučenje i okrutno postupanje kao kršenja zakona i običaja ratovanja.

Župljanin je 1994. postao savetnik tadašnjeg predsednika bosanskih Srba i haškog optuženika Radovana Karadžića, a optužen je za istrebljenje, ubijanje, progon i deportaciju ne-Srba u severozapadnoj Bosni i Hercegovini (BiH) – uključujući i Teslić – u periodu od aprila do decembra 1992.

Stanišić je optužen za ubistvo, mučenje i okrutno postupanje prema nesrpskim civilima, kao i zbog toga što nije sprečio ili kaznio zločine koje su počinili njegovi potčinjeni.

U optužnici protiv Stanišića navodi se da je on u aprilu 1992. bio imenovan za ministra u novoformiranom Ministarstvu unutrašnjih poslova (MUP), te je samim tim ušao i u vladu bosanskih Srba.

Svedok je iskaz dao pod pseudonimom ST-008, uz mere zaštite lika i glasa.

On je rekao da je početkom juna 1992. bio uhapšen i odveden u policijsku stanicu u Tesliću, gde je zateao veliki broj zatočenih civila.

ST-008 je rekao da mu policajci koji su ga odveli od kuće nisu rekli zbog čega su ga uhapsili.

„Uopšte mi nisu rekli zašto ili zbog čega, naprosto su me odveli“, kazao je on. „Kada sam im rekao da su mi potrebne štake, oni su mi kazali ’tamo gde ideš, neće ti biti potrebne’.“

Na pitanje tužioca Aleksisa Demerdjiana (Alexis Demirdjian) o tome šta se desilo kada su stigli do policijske stanice, svedok je odgovorio: „Iznenada su od mene tražili da napustim automobil, a ja sam rekao da ne mogu da izađem, sedeo sam pozadi i mučio sam se da ustanem i napustim automobil – morao sam noge da vadim polako, jednu po jednu.“

Svedok je rekao da mu je, nakon što je napustio automobil, policajac naredio da krene stepenicama ka policijskoj stanici.

„Rekao sam da ne mogu, da nemam štake, da nemam ništa, a on je onda rekao ’uđi brzo’, na šta sam ja odgovorio ’ne mogu, možeš da me ubiješ kad sam bez štaka’, pa je on počeo da mi psuje majku, a ja sam mu rekao ’ubij me, ne mogu’.“

ST-008 je rekao da se, nakon što mu je jedan policajac pomogao da se popne uz stepenice do policijske stanice, sreo sa tržišnim inspektorom iz Teslića, bosanskim Muslimanom koji se zvao Asir Popić. On je sedeo licem prema zidu, raširenih nogu, a ruka mu je bila podignuta u tradicionalni spski pozdrav sa tri prsta.

Svedok je rekao da mu je potom bilo naređeno da ode u drugu zgradu, u policijsku zatvorsku ćeliju gde je „zatekao četvoro ili petoro ljudi koji su već bili tamo“.

U tu prostoriju od „tri puta četiri metra“ policija bi „dolazila, dovodila i odvodila ljude“ – kazao je on, dodajući da su zatvorenici bili premlaćivani.

„Čuli su se urlici, krici i svašta drugo, bilo je jezivo, nadao sam se da niko više neće proći kroz nešto poput toga“, kazao je ST-008.

„Rekli ste da ste videli četvoro ili petoro ljudi u ćeliji. Da li se taj broj menjao?“, pitao je tužilac.

„Svakog dana, svakog sata, svakih pet do deset minuta, ljudi su dovođeni i odvođeni, bilo nas je 40-50 u prostoriji i nismo mogli ni da sednemo, bili smo prisiljeni da stojimo jer nas je bilo 40 ili 50 u toj maloj sobi“, kazao je svedok. „Stajali smo kao kipovi.“

Osim toga, „čitava prostorija je vonjala po amonijaku iz mokraće“, nastavio je on.

„Pošto nije bilo mesta u prostoriji, tako da smo morali da stojimo čak i u obližnjem toaletu, smrdelo je po urinu i izmetu, oči su nam bile pune suza, tako da smo morali da vičemo da bismo bili pušteni ili da bi nam pustili vazduh.“

Budući da je invalid, svedok je morao da leži na podu, dok su ostali zatočenici stajali na njemu.

„Ležao sam, jer više nisam mogao izdržim, a ljudi su me gazili, nije bilo mesta ni za sedenje, a kamoli za spavanje“, kazao je on.

Dali su im da jedu tek posle nekoliko dana – rekao je.

„Bio je Bajram (muslimanski praznik) i dali su nam sendvič i malo vode, tek da ovlažimo usta“, kazao je on, objašnjavajući da je 50 ljudi dobilo kanister od 10 litara. „Što je bilo ništa, s obzirom na to koliko nas je bilo.“

Svedok je rekao i da su bili prisiljeni da pevaju srpske pesme svaki put kada bi ušao neko od policajaca ili pripadnika paravojnih formacija.

ST-008 je potom objasnio da im je posle 12 dana bilo naređeno da se ukrcaju u autobus.

„Nismo imali nikakvu predstavu o tome gde nas odvode, tresli smo se od straha kad su nas strpali u autobus, pitali smo se šta će nam se dogoditi“, kazao je on.

„Vožnja nije dugo trajala, nekih 15-20 minuta, i stigli smo do hangara Teritorijalne odbrane (TO), koji je ranije bio komandni centar TO-a. Dok smo sedeli u autobusu, nije nam bilo dozvoljeno da podignemo glave i pogledamo kroz prozore, svi smo morali da spustimo glave.

„Naređeno nam je da izađemo iz autobusa i postrojimo se ispred hangara. Ušli smo jedan po jedan, video sam da je hangar TO-a bio prepun automobila, vojnih i civilnih vozila.

„Morali smo da prođemo kroz hodnik, a zatim smo ušli u salu, gde je i sa leve i sa desne strane bilo policije.“

Svedok je rekao da su policajci imali pendreke i da su nasumice tukli ljude.

Ljudi u policijskim i vojnim uniformama, dodao je on, nastavili su da u hangar dovode ljude u grupama od četoro ili petoro.

„Dovođeni su i ubacivani, tako da nas je naposletku bilo ukupno 200-250“, kazao je on.

„Koje nacionalnosti su bili ljudi iz hangara“, pitao je Demirdjian.

„Samo bošnjački Muslimani i Hrvati, nijedan Srbin nije bio s nama, pre svega zato što nije bilo ni razloga da Srbin bude tamo“, odgovorio je svedok.

Ljudi u policijskim i vojnim uniformama bi ulazili u hangar i tukli ljude, rekao je svedok i dodao: „Tukli bi nas bez bilo kakvog naređenja, naprosto bi odabrali ljude za premlaćivanje i tukli dok se ne umore.“

Svedok je izjavio da je u zatvoru proveo ukupno 50 dana. Na pitanje o sudbini njegove imovine u Tesliću, on je rekao da je srpskim izbeglicama bilo dozvoljeno da se usele u njegovu kuću, a da je njemu bilo zabranjeno da se vrati u nju, pa „čak i da uzme ortopedske cipele, a kamoli invalidska kolica“.

Stanišić se predao u martu 2005. godine, dok su Župljanina – nakon 13 godina provedenih u bekstvu – srbijanske vlasti uhapsile 10. juna 2008. Optužnice su im spojene u septembru 2008., a obojica su se izjasnili kao nevini po svim tačkama.

Suđenje je počelo u septembru 2009.

Velma Šarić je obučena novinarka IWPR-a iz Sarajeva.