Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Stanovnici Žepe su „mogli da ostanu ili odu“

Svedok se seća pregovora o sudbini enklave koji su vođeni sa bosanskim Srbima.
By Velma Šarić

Piše: Velma Šarić iz Sarajeva (TU br. 659, 3. septembar 2010.)

Jedan ratni opštinski funkcioner iz istočnobosanskog grada Žepe izjavio je ove sedmice kako je general bosanskih Srba, Zdravko Tolimir, meštanima – pre no što su njihov grad u julu 1995. zauzeli bosanski Srbi – ponudio da biraju između ostanka i odlaska.

Kao bivši pomoćnik komandanta za obaveštajni rad i bezbednost pri generalštabu vojske bosanskih Srba, Tolimir se tereti po osam tačaka – uključujući genocid, zaveru sa ciljem činjenja genocida, istrebljenje, ubijanje, progon, prisilno razmeštanje stanovništva i deportaciju bosanskih Muslimana iz Srebrenice i Žepe tokom jula 1995.

Na suđenju je ove sedmice svedok tužilaštva Hamdija Torlak bio podvrgnut unakrsnom ispitivanju od strane samog Tolimira. Torlak je bosanski Musliman koji je svojevremeno predsedavao opštinskim izvršnim odborom u Žepi (istočna Bosna), a bio je i član ratnog predsedništva.

Žepa je 1995. godine – uz Srebrenicu na severu i, nešto dalje uzvodno, Goražda – postala jedna od tri istočnobosanske enklave koje su u dolini reke Drine opkolile snage bosanskih Srba.

Pojavljujući se pred Tribunalom, Torlak je ispravio iskaz koji je prethodnog dana dao u vezi sa pregovorima koje je sa optuženim generalom 13. jula 1995. vodio na kontrolnom punktu Ujedinjenih nacija koji se nalazio na području Žepe.

Torlak je potvrdio kako Tolimir civilima u Žepi ipak nije uputio ultimatum da odu, već da im je ponudio da biraju između ostanka i odlaska.

Torlak se saglasio sa time da je taj predlog predstavljao „ponudu“ stanovnicima enklave, uključujući i vojno sposobne muškarce, da slobodno odluče da li žele da ostanu ili odu, te da to nije bio ultimatum celokupnom stanovništvu da se iseli sa opkoljenog područja pre no što ga okupiraju srpske snage.

Torlak je izjavio kako je samom sebi razjasnio prirodu tog predloga tako što je pogledao dokumentaciju koju mu je okrivljeni predočio, uključujući i izveštaj koji je Tolimir uputio središnjoj komandi Drinskog korpusa vojske bosanskih Srba (Vojska Republike Srpske, VRS), o pregovorima koji su 13. jula 1995. vođeni sa predstavnicima Žepe.

Čitajući pred sudom taj dokument, Tolimir je – nastavljajući da se brani samostalno – rekao kako je „13. jula 1995. u podne uspostavljen kontakt sa Hamdijom Torlakom, predstavnikom izvršnog odbora, i Mujom Omanovićem, članom ratnog opštinskog predsedništva, u vezi sa demilitarizacijom enklave i omogućavanjem slobodnog kretanja civilnog stanovništva, a u skladu sa Ženevskom konvencijom“.

Tolimir je potom svedoka upitao da li se seća da su Srbi „eksplicitno zahtevali da vojno sposobni muškarci predaju oružje i da se zona demilitarizuje“, te da li su predstavnici Žepe inisistirali na tome da im najveći problem predstavlja upravo taj zahtev za demilitarizaciju.

Svedok je odgovorio kako taj zahtev zbilja jeste bio glavni problem, premda se prisetio „da je, nakon što je bilo postavljeno pitanje da li će svima, uključujući čak i tridesetpetogodišnjake, biti dopušteno da odu iz enklave, [Tolimir] odgovorio sa ’naravno’“.

Tolimir je potom nastavio da – pasus po pasus – čita pomenuti dokument.

„Mi smo vam zapravo ponudili opciju u kojoj su čak i vojnici mogli da napuste enklavu – da li je to istina?“, upitao je Tolimir.

„Da, tako je; još uvek se toga dosta dobro sećam“, odgovorio je svedok.

Tolimir je nastavio da čita kako su „muslimanski predstavnici ukazali na to da imaju ovlašćenja da reše problem Žepe uz izvesne garancije“. Prema dokumentu, to je podrazumevalo i omogućavanje rukovodstvu Žepe da održi konsultacije sa stanovnicima tog grada, kao i sa sarajevskim liderima, te da se evakuacija civila i vojno sposobnih muškaraca izvede uz garancije kancelarije Visokog komesara UN-a za izbeglice i međunarodnih vojnih posmatrača.

„Sećate li se da ste raspravljali o mogućnosti da se svakome ko želi da ostane u enklavi dozvoli da ostane?“, upitao je Tolimir.

„Verovatno da jesmo; ne sećam se tačno“, odgovorio je Torlak, „ali je vrlo moguće da je i to bila tema o kojoj se raspravljalo.“

Svedok je više puta ponovio kako se – iako nije u stanju da se seti svih detalja u vezi sa bošnjačkim zahtevima koji se navode u Tolimirovom izveštaju – ipak načelno seća onoga što je okrivljeni pomenuo.

Ratno predsedništvo Žepe je 14. jula donelo odluku da neće nastaviti da sudeluje u pregovorima.

Na Tolimirovo pitanje o tome da li je ta odluka doneta na osnovu sugestija sarajevskih vlasti, Torlak je odgovorio da se toga ne seća. Međutim, prisetio se kako mu je iz Sarajeva stigla beleška o tome kako „ne sme biti pregovora s agresorom“, pošto se očekivalo da će bosanski Srbi naposletku zahtevati predaju grada.

Tolimir je rekao da je svoje vojne starešine izvestio o pregovorima, te da su oni odbili da podrže konsultacije sa Sarajevom. Rok koji je dat za donošenje oduke je isticao istog dana, „nakon čega je trebalo da počne evakuacija, ili vojna operacija“, kazao je on.

Okrivljeni je dodao i da je vojska bosanskih Srba „garantovala evakuaciju svih civila i vojnika koji polože oružje, te da je garantovala bezbednost civilima koji odluče da prihvate vlasti Republike Srpske i ostanu na toj teritoriji“.

„Potvrđuje li to ono o čemu smo pregovarali na sastanku održanom 13. jula?“, upitao je Tolimir.

„Potvrđuje“, kazao je svedok, „premda se ne sećam da ste Vi na samom sastanku insistirali na bilo kojoj od tih tačaka.“

Slobodan prolaz vojnog osoblja bio je uslovljen njihovom razmenom sa zarobljenicima VRS-a iz zatvora bosanske vojske. Torlak je rekao kako je to „bilo formulisano tako da je posle svega . . . najpre jednostavno bilo rečeno da svako može da ode, ali da je potom slobodan prolaz bio uslovljen oslobađanjem pripadnika VRS-a koje su pritvorile bosanske vlasti“.

Torlak je rekao kako ne zna da li je ikada dobio bilo kakve instrukcije od bosanskih vlasti iz Sarajeva u vezi sa time šta da se radi sa Žepom i njenim žiteljima ukoliko njihova odbrana od srpskih snaga postane nemoguća.

Na Tolimirovo pitanje o tome da li su „oni koji su naredili da se Žepa brani obećali bilo kakvu pomoć“, Torlak je odgovorio da ne zna, ali da ne isključuje mogućnost da su neka obećanja u tom smislu bila pružena Avdi Paliću, komandantu koji je bio nadležan za odbranu enklave.

Palić je nestao 27. jula, nakon što je sudelovao u pregovorima o predaji Žepe sa generalom Ratkom Mladićem, kojima su prisustvovale i mirovne trupe UN-a. Njegovi ostaci su 2001. godine pronađeni u jednoj masovnoj grobnici kraj Žepe.

Navodno su i Tolimir i haški optuženik Mladić – koji je još uvek na slobodi – odgovorni za prisilno izmeštanje bošnjačkog stanovništva iz Žepe, koje je usledilo nakon zauzeća obližnje Srebrenice.

Sudija Antoan Kesia-Mbe Mindua (Antoine Kesia-Mbe Mindua) ukazao je na to da je Tolimirov izveštaj o pregovorima „očito bio veoma važan, jer je u njemu pokrenuto pitanje razmeštanja stanovništva“.

On je primetio da se tim dokumentom „muslimanskim stanovnicima otvara mogućnost odlučivanja o tome da li žele da ostanu u Žepi ili ne“, te da je Torlak prilikom svedočenja u jednom trenutku spomenuo da je bilo oko desetak muslimanskih porodica koje su u prvi mah želele da ostanu na tom području.

„Dozvolite mi da pokušam da shvatim: da li su ti ljudi bili prisiljeni da odu, ili su se naposletku samostalno opredelili za odlazak?“, upitao je sudija Mindua.

Svedok je odgovorio da se dotični dokument odnosi na prvi niz razgovora, koji su održani13. jula, dok se o porodicama koje su želele da ostanu raspravljalo tek 19. jula, na sastanku u vezi sa kojim je Torlak rekao kako veruje da je o toj ideji sa Mladićem raspravljao jedan drugi rukovodilac iz Žepe – Benjamin Kulovac.

„Stoga se ova ponuda o ostanku samo iskristalisala na tom sastanku“, rekao je on. „Ali je, na osnovu kasnijeg toka događaja, jasno da to nije bilo moguće, te da su svi napustili enklavu Žepa.“

„Jeste li Vi, ili bilo ko drugi iz ratnog predsedništva, održavali kontakte sa civilnim stanovništvom u vezi sa time da li žele da ostanu ili odu?“, pitao je sudija Mindua.

Torlak je odgovorio da je on bio „neka vrsta stranca u gradu“, te da nije imao nikakav tešnji kontakt sa lokalnim stanovništvom.

„O tim uslovima je u tom obliku komunikacija tekla preko mog kolege koga sam upravo spomenuo – Benjamina Kulovca, koji je bio odande. Ali je atmosfera bila veoma specifična, svako je razmišljao o svojim sopstvenim problemima, tako da se ne sećam nikakve naročite aktivnosti ratnog predsedništva.“

Prva optužnica protiv Tolimira objavljena je u februaru 2005., a on je uhapšen u maju 2007. godine. U decembru 2009. izjasnio se kao nevin po svim tačkama.

Suđenje se nastavlja iduće sedmice.

Velma Šarić je obučena novinarka IWPR-a iz Sarajeva.