Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Srpsko oceubistvo

Bivsi srpski predsednik Ivan Stambolic kidnapovan je u trenutku kada se spremao za povratak na politicku scenu i predstavljao moguci izazov za bivseg sticenika Slobodana Milosevica.
By Florence Hartmann

Zbog nestanka bivseg srpskog predsednika Ivana Stambolica sve vise se strahuje da je na pomolu jos jedno politicko oceubistvo.


Stambolic je poslednji put vidjen 25. avgusta u parku blizu svog stana dok se pripremao za uobicajeno jutarnje trcanje. U trenutku nestanka, Stambolic je bio tema raznih spekulacija. Uoci septembarskih izbora, pricalo se da bi se nekadasnji mentor Slobodana Milosevica, koga je nekadasnji sticenik bezobzirno isterao sa polozaja pre nesto vise od jedne decenije, mogao vratiti aktivnoj politici kao oponent sadasnjeg predsednika.


Stamoblic je nestao bez traga, a izborna lista predsednickih kandidata zatvara se 4. septembra. Postoje osnovana strahovanja da bi i on mogao biti pronadjen mrtav kao i stotine drugih politicara, biznismena i drugih kljucnih licnosti koje su ubijene u Srbiji u toku poslednje decenije. Govori se o podjednako o njegovom skorasnjem povratku, kao i o smrti.


Poslednji put videla sam se sa Stambolicem jednog prelepog nedeljnog popodneva u Parizu, proslog juna. Procitala sam gotovo sve njegove izjave povodom Milosevicevog puca 24. septembra, 1987.godine, kojim je zapocet srpski nacionalisticki pohod, koji je doveo do raspada Jugoslavije i niza krvavih ratova. Nisam imala priliku da pricam direktno i slobodno sa njim otkako sam isterana iz Beograda u prolece 1994. godine kao regionalni dopisnik Le Monda.


Njegova poseta Francuskoj bila je tajna. Dosao je da se pridruzi Kiri Gligorovu, bivsem predsedniku Makedonije i Azemu Vllasiju, poslednjem lideru Kosova pre nego sto je Milosevic ukinuo autonomiju ove pokrajine sa vecinskim albanskim stanovništvom, 1989.godine.


Ovo je bio prvi put od 1991.godine da je doslo do ponovnog susreta izmedju Stambolica, Srbina i Vllasija, Albanca.


Susret tri nekadasnja komunisticka funkcionera Titove Jugoslavije, koji se u Parizu prisecaju zajednickih dana, predstavljao je neobican prizor. Medjutim, to ne iznenadjuje: oni jesu bili komunisti, ali su sada mnogo vise orijentisani ka Evropi od vecine novih lidera kod kuce. Od pocetka raspada stare Jugoslavije, sva trojica su se usprotivila sopstvenim nacionalistima.


Bivsi predsednik sedeo je sa Vidosavom Stevanovicem, srpskim piscem u egzilu, u predvorju hotela "Meridijan". Isticao se svojom pojavom. Obucen u odelo iz osamdesetih, izgledao je eleganto, pomalo licio na filmsku zvezdu. Kada je bio na vlasti u Beogradu, cesto su ga zvali plejbojem, sto je bio redak opis za komunistickog rukovodioca u tadasnjoj Jugoslaviji.


Stambolic, 64, bio je uvek pun zivota. Ocekivala sam lice ostarelo pod teretom godina i iskustva. Nikada se nije odrekao svoje odgovornosti za nesrecu na Balkanu, javno priznajuci svoju gresku "sto je doveo cudoviste u politicki vrh zemlje". Priznaje da nije ozbiljno shvatio upozorenja najblizih saradnika u vezi sa njegovim sticenikom "malim Slobom".


U posttitovskoj Jugoslaviji, Stambolic je bio jedan od najistaknutijih politicara u federaciji, najjaci politicar u Srbiji koji je uzivao popularnost u sopstvenoj republici, koga se pribojavao komunisticki drzavni vrh koji je gubio podrsku javnosti. Postovale su ga i albanske partijske vodje. Sve do 1987.godine kada je Milosevic izmanipulisao partijski komitet Srbije u Beogradu da bi preuzeo kontrolu partije, isterao Stambolica i reformiste smelim politickim oceubistvom.


Od tada je Stambolic, bivsi rukovodilac i plejboj, postao parija.


Covek je mogao biti unisten, pun srdzbe i mrznje, i zelje za osvetom, narocito zbog nesrece koja je pogodila Srbiju narednih godina. Medjutim, on je izgledao miran, ozbiljan i odmeren. Bio je spreman da govori o svom politickom progonstvu, razlazom sa Milosevicem i Milosevicevoj transformaciji od studenta do politickog manipulatora i zestokog srpskog nacionaliste.


Bio je spreman da govori o ratu i odgovornosti.


"Vecina Srba danas su protiv Milosevica", rekao je on. "Medjutim, oni ne znaju zasto, jer odbijaju da odgovore na vazna pitanja. Mi, Srbi, ne zelimo da se suocimo s realnoscu i spoznamo poraz. Zeleli bismo da od svega sto se dogodilo napravimo apstrakciju, da izbrisemo iz secanja poslednjih trinaest godina uzasa jer je cena koju placamo izuzetno visoka. Morali bismo podeliti odgovornost sa Milosevicem."


Bilo je jasno da Milosevic nece moci da spreci Stambolica da se, pre ili kasnije, ne pojavi na politickoj sceni. Milosevic je pokusao da ga ucutka jos jednom u jesen 1997. godine, preuzimanjem YUBMES banke koju je osnovao Stambolic sa malom grupom deonicara, za promovisanje ekonomske razmene sa susednim zemljama, vecinom republikama iz bivse Jugoslavije.


"U privatnoj drzavi jedne porodice sa drzavnom ekonomijom, iznenadjuje sto su me do sada trpeli", rekao je Stambolic.


Stambolic je uvek bio borac, nikada nije izasao iz igre uprkos trinaestogodisnjem politickom egzilu. Iako se nije oglasavao toliko godina, provodio je svoje vreme u citanju i istrazivanju cinjenica koje bi osvetlile kako je njegova zemlja, kako je njegova Srbija, izabrala takav "antievropski i antimodernisticki nacin". Izgledao je veoma zabrinut sto je Jugoslavija koja je imala veci potencijal za demokratsku promenu od drugih zemalja, skrenula sa smernica istorije i zavrsila u ratu.


Nakon perioda samoispitivanja, koji je preporucivao svim Srbima, on je 1995.godine prekinuo svoje cutanje objavljivanjem knjige "Put u bespuce". U ovoj knjizi izlozio je svoje svedocenje o dogadjajima koji su vodili njegovom uklanjanju sa mesta srpskog rukovodioca, pobede Milosevica i pojave nacionalizma.


B2-92 , nezavisna radio stanica i izdavac, stampao je ovu knjigu i od tog momenta Stambolic se pridruzio prijateljima i aktivistima za odbranu ljudskih prava, razmenjivao misljenja sa ostalim prognanim intelektualcima i poceo ponovo da kontaktira sa obicnim ljudima ohrabrujuci ih da veruju u buducnost. Kasnije je postao blizak pokretu Otpora, nadajuci se da bi njegovo politicko iskustvo moglo biti od koristi omladini.


Po prirodi lojalista, nastavio je da se suprotstavlja nacionalizmu i bori za evropsku orijentaciju. "Srbija ne moze zaploviti bez podrzke Zapada", insistirao je on. "Mora izgraditi svoju buducnost u Evropi".


U nemogucnosti da izgradi realnu alternativu, Srbija je mogla da izvuce korist od Stambolicevih sposobnosti. Privatno on nije iskljucivao mogucnost da se ukljuci u izbornu trku. Jasno je bilo da je bio pod pritiskom da se vrati u ring i u svakom slucaju on se vratio politici.


Stambolic je bio "u punoj politickoj formi", sudeci po recima nekadasnjeg kosovskog rukovodioca Vllasija, koji ga je poznavao dugi niz godina. "On je bio raspolozen da uzme aktivnog ucesca u politici". Da li bi Stambolic ucestvovao u izborima 24. septembra koji su zakazani na trinaestogodisnjicu Milosevicevog puca? To mozda nikada necemo saznati. Medjutim, ovo pitanje je otvoreno i moglo bi biti motiv njegovog nestanka.


Stambolic nije nikada verovao da bi Milosevic mogao predati vlast na miran nacin.


"Razlaz sa Milosevicem bice krvav", govorio je. "Ne moze se iznutra unistiti diktatura osim novom diktaturom." On je bio uveren da ce do promene doci jedino putem ozbiljne pomoci sa Zapada i zalagao se za ukidanje sankcija.


"Milosevic zeli da od Srbije napravi zatvor jer mu je potrebna totalna izolacija da bi opstao na polozaju. Zapad ga mora spreciti da stvori kineski zid", tvrdio je Stambolic.


Medjutim, on je insistirao da bi stvarna promena mogla doci od samih ljudi. Ivan Stambolic bio je jedan od malobrojnih Srba koji su tvrdili da "ljudi moraju razumeti da se nece puno promeniti odlaskom Milosevica ukoliko se istovremeno ne otresu i nacionalizma".


Sada se Srbija njega otresla, politicko oceubistvo se nastavlja.


Florence Hartman, novinar Le Mondea, bila je nekadasnji balkanski dopisnik i autor je knjige "Milosevic: La Diagonale du Fou" (Denoel, 1999).