Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Srpski general Tolimir osuđen za genocid

„Patnje kroz koje su ti ljudi prošli u trenucima koji su prethodili njihovoj smrti morale su biti nepodnošljive“, kazao je sudija.
By Rachel Irwin
  • Zdravko Tolimir, convicted of genocide for his role in the 1995 Srebrenica massacre. (Photo: ICTY)
    Zdravko Tolimir, convicted of genocide for his role in the 1995 Srebrenica massacre. (Photo: ICTY)

Piše: Rachel Irwin iz Haga (TU br. 769, 13. decembar 2012.)

Sudije Haškog tribunala osudile su ove sedmice ratnog generala bosanskih Srba, Zdravka Tolimira, za genocid zbog učešća u srebreničkom masakru 1995. godine, i izrekle mu kaznu doživotne robije.

Kao pomoćnik komandanta za obaveštajne poslove i bezbednost u vojsci bosanskih Srba (Vojska Republike Srpske, VRS), Tolimir je proglašen krivim za zaveru sa ciljem činjenja genocida, istrebljenje, ubijanje, progon i nehumano postupanje koje je dovelo do prisilnog raseljavanja. Oslobođen je optužbi za deportaciju.

Kada mu je predsedavajući sudija Krištof Flige (Christoph Flugge) rekao da ustane kako bi mu bila saopštena presuda, šezdesetčetvorogodišnji optuženik se nekoliko puta prekrstio i skinuo naočare, ali nije pokazao nikakve emocije.

Tolimirova supruga, koja je sedela u prvom redu galerije za publiku, glasno je zaplakala. A grupa preživelih, koja se nalazila nekoliko redova iza nje, odgovorila joj je povicima: „Zašto nisi onda plakala? Naša deca nemaju očeve.“

Srebrenički masakr smatra se najtežim zločinom koji je na evropskom tlu počinjen nakon Drugog Svetskog rata.

Sudije u slučaju Tolimir zaključile su da je najmanje 4,970 bosansko-muslimanskih muškaraca i dečaka bilo ubijeno u danima nakon pada tog grada u julu 1995. godine, ali su naglasile da je ukupan njihov broj „najmanje oko 6,000“. Prema drugim procenama, broj mrtvih se kreće oko 8,000.

„Veće je zaključilo da su patnje kroz koje su ti ljudi prošli u trenucima koji su prethodili njihovoj smrti morale biti nepodnošljive“, kazao je sudija Flige, čitajući presudu. „Mnogo puta su oni koji su čekali na streljanje videli kako pre njih drugi bivaju pogubljeni. Nekolicina preživelih koji su svedočili . . . dali su jezive iskaze o onome što su morali da pretrpe.“

Tolimir je bio direktno potčinjen komandantu VRS-a, Ratku Mladiću, kome se trenutno takođe sudi pred Tribunalom.

Sudija Flige se pozvao na iskaz svedoka u kojem je Tolimir bio opisan kao Mladićeva „desna ruka“, kao njegove „oči i uši“, te kao neko ko mu je „pre bio ravan, nego potčinjen“.

Sudija je rekao da je, s obzirom na visoku poziciju koju je zauzimao, Tolimir „imao zakonsku obavezu da štiti ratne zarobljenike“.

„Uprkos tome što je to mogao da učini, on nije tako postupio“, nastavio je sudija. „Nakon što su snage bosanskih Srba, uključujući i njegove potčinjene, počinile zločine, on protiv njih nije preduzeo ništa, nije se distancirao od njihovih zlodela, već je umesto toga pomagao pri prikrivanju više hiljada ubistava koje su one počinile.“

Dvojica Tolimirovih potčinjenih, oficiri VRS-a Vujadin Popović i Ljubiša Beara, proglašeni su u junu 2010. krivima za izvršenje genocida u Srebrenici, te osuđeni na doživotnu robiju. Ostaloj petorici optuženika su na tom suđenju bile izrečene niže kazne, koje su se ticale istog masakra. Trenutno je u toku žalbeni postupak. (O tome vidi tekst „Osuđujuće presude protiv srebreničke sedmorke“.)

Znatan deo vremena sudija Flige je posvetio opisivanju onih događaja koji su 11. jula 1995. doveli do pada srebreničke enklave – koja je prethodno bila proglašena „bezbednom zonom“ Ujedinjenih nacija.

Četiri meseca pre toga, u martu 1995., predsednik bosanskih Srba, Radovan Karadžić – kome se takođe sudi pred Tribunalom – sačinio je i potpisao nacrt dokumenta pod nazivom „Direktiva 7“.

„Ovom direktivom . . . bilo je predviđeno stvaranje ’nepodnošljive situacije potpune nesigurnosti i beznađa kada su u pitanju dalji opstanak ili život stanovnika Srebrenice ili Žepe’, što je trebalo da bude ostvareno ’planiranim i osmišljenim borbenim operacijama“, kazao je sudija Flige.

U sastavljanju tog dokumenta pomagali su „različiti sektori iz Glavnog štaba VRS-a. Među njima je i Sektor za obaveštajno-bezbednosne poslove, na čijem je čelu bio okrivljeni“, nastavio je sudija.

Srpske snage su Srebrenicu zauzele 11. jula, i to „bez otpora“. Sudija Flige se pozvao na danas zloglasni video-snimak na kojem se vidi kako Ratko Mladić „trijumfalno ulazi u grad“ i proglašava „da je došlo vreme da se osvetimo Turcima u ovom krajevima“.

Potom su 11. i 12. jula bila održana tri sastanka u hotelu Fontana u Bratuncu, kojima su prisustvovali: komandant Holandskog bataljona mirovnih trupa UN-a, Tomas Karemans (Thomas Karremans); jedan muslimanski učitelj, kao odabrani predstavnik civilnog stanovništva; te visoki oficiri VRS-a, uključujući i Mladića.

Sudije su zaključile da su vojni oficiri bosanskih Srba stvorili „preteću i zastrašujuću atmosferu“ i da je Mladić muslimanskom predstavniku rekao da lokalno stanovništvo može „opstati ili nestati“.

Mada Tolimir nije prisustvovao tim sastancima, jedan od njegovih obaveštajnih oficira jeste, i veće je zaključilo da je on „bio obavešten i da je znao za razgovore koji su vođeni na tim sastancima“.

Do večernjih sati 12. jula, oko 30,000 civila je došlo u logor UN-a, koji se nalazio u obližnjim Potočarima. Snage bosanskih Srba su zauzele taj logor, razoružale pripadnike holandskog bataljona i „psovali, ismevali i maltretirali bosansko-muslimanske civile“, kazao je sudija Flige.

„Nekima su bili deljeni hleb i voda dok ih je snimala ekipa srpskih snimatelja. U trenutku kada je ekipa prestala da snima, snage su prestale da dele hleb, pa su čak i oduzele jedan deo“, nastavio je on.

Hiljade bosansko-muslimanskih žena i dece bili su ukrcani u autobuse koje je dovezla vojska bosanskih Srba. Muški članovi njihovih porodica bili su pritvoreni na više lokacija u blizini logora – kazao je sudija.

„Većina je zaključila da je do kraja 12. jula 9,000 bosanskih Muslimana bilo prisilno odvezeno autobusima iz Potočara u Kladanj. Oni koji su ostali, čekali su da sutradan budu prisilno odvezeni, pri čemu su te noći doživeli nešto što su opisali kao pakao; jauci i vriska su odjekivali u masi“, kazao je sudija Flige.

Uslovi su bili toliko loši, rekao je sudija, da su „neki bosansko-muslimanski civili izvršili samoubistvo ili pokušali da ga izvrše“.

Do jutra 13. jula, nastavio je on, „svi su očajnički želeli da napuste Potočare . . . Većina [u sudskom veću Tribunala] je zaključila . . . da pod tim užasnim okolnostima, bosansko-muslimansko stanovništvo okupljeno u Potočarima nije imalo nikakvog izbora, izuzev da ode.“

Hiljadu muškaraca i dečaka, koji su od svojih porodica bili odvojeni u Potočarima, držani su u „stravičnim uslovima“ pre no što su autobusom bili odvezeni u Bratunac, gde su im se pridružile još hiljade bosansko-muslimanskih muškaraca koji su bili zarobljeni ili su se predali prilikom pokušaja da pobegnu sa teritorije VRS-a.

Muškarci i dečaci su potom bili autobusima odvezeni na različite lokacije, gde su pobijeni – rekao je sudija Flige.

U jednom slučaju, od 13. jula uveče do narednog jutra, stotine bosanskih Muslimana bile su „nakrcane“ u skladište u Kravici pokraj Bratunca, gde su ih pripadnici VRS-a streljali „koristeći mitraljeze, kao i ručne i raketne granate.“

„Pucali su satima, pri čemu se u povremenim zatišjima čulo kako ranjeni zapomažu i izvikuju imena“, kazao je sudija Flige.

Po njegovim rečima, Ljubiša Beara je, kao Tolimirov neposredni potčinjeni, bio „direktno umešan u operaciju ukopa između 600 i 1,000 bosansko-muslimanskih muškaraca, za koje je veće zaključilo da su ubijeni u skladišu između 13. i 14. jula 1995.“

Veće je zaključilo da je otprilike u isto vreme više stotina bosansko-muslimanskih muškaraca bilo odvedeno u školu nadomak Orahovca i odatle odvezeno na različite lokacije, gde su ubijeni.

„U jednoj od grupa zarobljenika bio je i jedan dečak, star pet ili šest godina, koji je nakon pucnjave ustao iznad gomile leševa i počeo da doziva svog oca“, rekao je sudija Flige.

Većina veća je zaključila i da je 4,400 bosansko-muslimanskih žena, dece i staraca bilo „prisilno raseljeno“ iz obližnje enklave Žepa u periodu od 25. do 27. jula 1995. To je učinjeno „pod direktnom odgovornošću okrivljenog, koji je bio prisutan u enklavi tokom čitave operacije“.

Nekoliko dana pre toga, 13. jula, Tolimir je na jednom sastanku u blizini Žepe vojnim oficirima rekao da je „Srebrenica pala i sada je red na Žepu“, kazao je sudija Flige.

Tolimir je navodno dodao i da jedinu alternativu „evakuaciji“ stanovništva predstavlja „upotreba vojne sile“.

Veće je zatim zaključilo da je u Žepi počinjen genocid.

„Većina je zaključila da je, u slučaju Žepe, raseljavanje bosansko-muslimanskog civilnog stanovništva, uništavanje njihovih domova i njihove džamije, te ubijanje trojice njihovih najistaknutijih lidera, bilo izvršeno sa ciljem da se obezbedi to da bosansko-muslimansko stanovništvo te enklave ne bude u stanju da se vrati“, rekao je sudija Flige.

Na kraju, veće je zaključilo da je Tolimir sudelovao u zajedničkom zločinačkom poduhvatu (ZZP), čiji je cilj bilo to da se „počev od marta 1995. prisilno raseli bosansko-muslimansko stanovništvo iz enklava“; te da je „postao učesnik [drugog] ZZP-a ubijanja vojno sposobnih muškaraca iz Srebrenice“.

„[Tolimir] je bio u potpunosti upoznat sa prezira dostojnim zločinačkim operacijama koje su podrazumevala ova dva poduhvata, i delio je nameru da se ostvare njihovi ciljevi“, rekao je sudija Flige.

Presuda, međutim, nije bila jednoglasna. Kao jedan od članova veća, sutkinja Priska Matimba Nijambe (Prisca Matimba Nyambe), iznela je na 36 stranica svog izdvojenog mišljenja stav da je Tolimira trebalo osloboditi svih optužbi.

Ona tvrdi da su dokazi „potpuno posredni, zasnovani na pretpostavkama, nagađanjima, i da je [Tolimirova] profesionalna povezanost sa onima koji su počinili zločine predmet ove optužnice“.

Ne postoji ništa „što ga povezuje sa zločinima koje su počinili njegovi potčinjeni, niti dokazi sugerišu da je on znao da se ti zločini čine“, saopštila je sutkinja Nijambe.

U nastavku je dovela u pitanje i činjenice koje je ustanovila većina.

Na primer, dok su ostale sudije zaključile da su pripadnici vojske bosanskih Srba maltretirali i „terorisali“ civile okupljene u logoru UN-a u Potočarima, sutkinja Nijambe je rekla da su krici i zapomaganja koji su se čuli iz gomile mogli biti posledica „meteža koji nastaje u tako velikoj masi ljudi“.

Sutkinja Nijambe se zatim nije složila sa većinom ni oko „zastrašujuće i dominantne“ atmosfere koju su Mladić i ostali oficiri stvorili na sastancima koji su u hotelu Fontana održani pre masakra. Postoje video-zapisi tih sastanaka, koji su na suđenju uvršteni u dokazni materijal.

„U stvari“, tvrdi sutkinja, „Mladić pozdravlja prisutne, nudi im posluženje – poput cigareta, piva i sendviča za ručak.“

Rachel Irwin izveštava za IWPR-a iz Haga.