Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Srbija treba da se suoci sa svojom prosloscu

Da li je novo srpsko rukovodstvo spremno da se suoci sa zlocinima koje su pocinle oruzane snage?
By Dragana Nikolic

Kada je bataljon jugoslovenske vojske pod komandom kapetana prve klase Petrovica stigao u kosovsko selo Gornja Susica krajem marta 1999. godine, on je naredio da svi Albanci napuste selo. Feriz Krasniqi i njegova paralizovana zena Rukije nisu ga poslusali. To ih je kostalo zivota.


Razjaren Ferizovim molbama da ga pusti da ostane, da on nema gde da ide jer ne moze da ostavi nepokretnu zenu iza sebe, Petrovic je naredio rezervistima Nenadu Stamenkovicu i Tomici Jovicu da ih ubiju. Specijalna jedinica Vojske Jugoslavije koja je imala osnovni zadatak da spaljuje i uklanja tela kasnije je uklonila njihove leseve.


Sudbina Feriza i Rukije Krasniqi i uzasna svirepost kojom su ubijeni sigurno bi ostala pohranjena zajedno sa njihovim spaljenim ostacima da nije bilo jednog savesnog jugoslovenskog oficira. Potpukovnik Ljubisa Micic, koji je bio stacioniran u blizini, cuo je vest o ubistvima i otisao u Gornju Susicu gde je prikupio dokaze usred NATO bombardovanja.


Vojni sud u Nisu je 20. decembra osudio Stamenkovica i Jovica na cetiri i po godine zatvora za ubistvo. Petrovic je kaznjen sa cetiri godine i deset meseci zbog podstrekivanja na ubistvo.


Ovo sudjenje je bez presedana. Nikada se do sada u Srbiji nije sudilo vojnicima za ubistvo albanskih civila. Iako ce se pamtiti po blagim kaznama, neka kljucna pitanja postavljena su tokom ovog sudjenja.


Fond za humanitarno prava iz Beograda kaze da se po prvi put spomenulo pitanje “[etnickog] ciscenja” tokom sudjenja u Srbiji.


Presedavajuci sudija pukovnik Radenko Miladinovic upitao je svedoka, rezervistu Nebojsu Dimitrijevica, da objasni znacenje reci u njegovom dnevniku “ocisceno dvoje ljudi”. Dimitrijevic je rekao da se ove reci odnose na spaljivanje leseva.


Tokom ovog sudjenja desilo se da sud iz Srbije po prvi put saradjuje sa UN misijom na Kosovu, radi prikupljanja dokaza. Ovo bi bilo nezamislivo da je Milosevic ostao na vlasti.


Medjutim, vojni tuzilac nije podigao optuznicu za ratne zlocine protiv civilnog stanovnistva, po clanu 142. jugoslovenskog Krivicnog zakona, uprkos cinjenici da su svi dokazi upucivali na to. Nije se ni spomenulo krsenje Cetvrte Zenevske Konvencije (1949) koja trazi zastitu civila tokom ratnih dejstava.


Sudjenjem u Nisu pravda je zadovoljena delimicno.


Za razliku od ovog, sudjenje Nebojsi Ranisavljevicu u Bjelom Polju, gradicu na severu Crne Gore, koje je pocelo maja 1998. godine puno je prepreka.


Ranisavljevic je optuzen za ratne zlocine protiv civilnog stanovnistva. Terete ga za mucenje, pljackanje i ubistvo bar 19 Muslimana koji su kidnapovani u vozu na pruzi Beograd-Bar, u zeleznickoj stanici Strpci, Republika Srpska, 27. februara, 1993. godine.


Vlasti RS blokiraju i otezavaju rad crnogorskih istraznih organa, sto najbolje ilustruje zasto bi se ratnim zlocinima moralo suditi u Hagu, kako tvrdi Medjunarodni krivicni sud za bivsu Jugoslaviju.


Florence Hartmann, portparol glavnog haskog tuzioca Carle del Ponte, izjavila je za IWPR da je organizovanje sudjenja za ratne zlocine u zemljama bivse Jugoslavije narocito iskomplikovano cinjenicom da svaka od ovih zasebnih drzava ima sopstvene politicke i sudske osobnosti.


Pitanje sudjenja i isporuke ratnih zlocinaca progoni nove jugoslovenske vlasti od trenutka kada su dosle na vlast. Otkako se predsednik Vojislav Kostunica prvi put pojavio na novooslobodjenoj srpskoj televiziji, njegov stav ostao je isti: on je protiv izrucenja Milosevica jer sumnja u motive i legitimitet Medjunarodnog suda.


Ovo misljenje je Kostunica ponovio u decembru kada je u intervjuu za francuski “Le Figaro”izjavio da nije siguran da je Haski tribunal najbolje mesto za sudjenje ratnim zlocinima koji pocinjeni na tlu bivse Jugoslavije. “Verujem da postoji potreba da sve zemlje regiona same rukovode sudskim procesom”, rekao je on.


Kostunica se posebno osvrnuo na rad komisije za istinu i pomirenje u Juznoj Africi koja je formirana da ispita zlocine aparthejda. Novi jugoslovenski predsednik je takodje pohvalio Chile sto je smogao hrabrosti da se suoci sa svojom prosloscu i zapocne sudski proces protiv nekadasnjeg diktatora Augusto Pinochet.


Nema dokaza koji bi naveli da srpske vlasti na bilo koji nacin zele da negiraju zlocine pocinjene na tlu bivse Jugoslavije ili cinjenicu da se krivci moraju kazniti. Ubrzo posle njihovog dolaska na vlast, drzavna televizija pocela je sa emitovanjem snimaka ratnih zlocina koje su pocinili Srbi.


Medjutim, ono sto se dovodi u pitanje jeste ko ima sudsku nadleznost da presedava ovim sudskim procesima. Beograd bi radije da se ratni zlocincima sudi u Srbiji, kada dodje do reforme sudstva, “gde ce pitanje odgovornosti za ratne zlocine biti jednako vazno kao pitanje licne bezbednosti i prava gradjana”, rekao je IWPR jedan zvanicni izvor blizak novom jugoslovenskom predsedniku.


Pa ipak, nema odgovora na dva kljucna pitanja. Kako ce sudstvo koje je do sada sluzilo svojim politickim gospodarima uspostaviti sopstveni nezavisni glas? Koliko ce dugo trajati taj proces?


Ljiljana Bogdanovic, savetnik u Fondu za humanitarno pravo iz Beograda naglasava da je Medjunarodni sud stvoren u trenutku kada nije bilo uslova da se u zemlji sudi za ratne zlocine bilo u Hrvatskoj, Bosni i, narocito Srbiji, zbog toga sto su nacionalisti bili na vlasti.


Bogdanovic kaze da u sudstvu jos nema uslova da se sudi za ratne zlocine. Medjutim, ona tvrdi da Srbija mora preuzeti inicijativu i suditi pojedinim ratnim zlocincima, a ne uvek cekati na Hag.


Ona je rekla: “Srpski narod ce se osloboditi kolektivne krivice sudjenjem pojedincima koji su pocinili ratne zlocine”. Dodala je da je funkcija sudjenja za ratne zlocine da se iskristalise osecaj kod ljudi da se za svaki zlocin i ubistvo odgovara i u ratu i u miru.


Jugoslovenski ministar spoljnih poslova, Goran Svilanovic posetio je 4. januara Washington, sto je prva poseta jugoslovenskog zvanicnika nakon sto je okoncano NATO bombardovanje 1999. godine.


U toku njegove posete, za koju je americki drzavni sekretar Madeleine Allbright rekla da “je pre samo sest meseci bila nezamisliva”, dominiralo je pitanje izrucenja ratnih zlocinaca Haskom tribunalu.


Svilanovic je ponovio nameru jugoslovenskih vlasti da saradjuju sa Tribunalom i “sude svim optuzenim osobama u kooperaciji sa Medjunarodnim sudom [dok god sudjenje bude odrzano] na teritoriji Savezne Republike Jugoslavije”.


On je dodao da se raduje susretu sa glavnim tuziocem u Beogradu gde se nastaviti diskusiju o daljoj saradnji Jugoslavije i Tribunala.


Odgovor iz Haga je ubrzo stigao. “Tribunal ne treba da saradjuje sa Jugoslavijom, nego obrnuto”, izjavila je Hartmannova. “Nemoguce je suditi u Beogradu jer mesto nije neutralno. Tesko se moze zamisliti da ce zrtve zlocina iz susednih drzava doci u Srbiju da svedoce”.


Vidjenje Beograda da je Tribunal jos jedna americka poluga za “blacenje imena srpske nacije” i bezbrojne teorijske diskusije novih vlasti o legitimnosti Medjunarodnog suda, mogu spreciti Srbiju da se suoci sa svojom prosloscu.


Prhvatanje da je ubistvo Feriza i Rukije Krasniqi ratni zlocin na osnovu jugoslovenskog zakona i medjunarodnog humanitarnog prava mora biti deo tog procesa. Bez toga, Kostunicin argument da je Beograd dovoljno odgovoran da se sprovodi svoju pravdu zvuci prazno.


Dragana Nikolic je redovni dopisnik IWPR.