Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Srbija: Pozivi za Otcepljenje od Crne Gore

Srpsko javno mnjenje se okrece od Crne Gore.
By Daniel Sunter

Ukoliko Crna Gora do proleca 2002. godine ne bude imala jasan odgovor da li ostaje, ili odlazi iz zajednicke jugoslovenske federacije, Srbija bi mogla da istupi iz zajednicke drzave.


To je poruka koja stize iz beogradskih politickih krugova, nakon sastanka 26. oktobra koji je definitivno pokazao da politicke elite dve republike ne mogu da se dogovore o buducnosti Jugoslavije.


Predsednik Jugoslavije, Vojislav Kostunica, potpredsednik savezne vlade Miroljub Labus i srpski premijer Zoran Djindjic saopstili su tog dana da ce referendum morati da se raspise do proleca 2002. godine, te da nece tolerisati dalje odlaganje jasnog dogovora.


To govori da je Srbija izgubila strpljenje cekajuci da se crnogorsko rukovodstvo, koje zastupa ideju o otcepljenju, odluci za raspisivanje dugo najavljivanog referenduma i tako u praksi proveri raspolozenje sopstvenog stanovnistva.


Moze se desiti da taj referendum na kraju raspise Srbija, a takav stav beogradskih politicara podrzava srpsko javno mnjenje, koje je sve do nedavno bilo projugoslovenski orijentisano.


Srbija, u stvari, porucuje da vise nema vremena da ceka, jer su reforme ugrozene, a i donatori oklevaju, jer se ne zna kakav ce biti status zajednicke drzave.


Ovakav stav, potpuno usaglasen na srpskoj strani izmedju ogorcenih rivala, Kostunice i Djindjica, pravi je zaokret u srpkoj politici prema Crnoj Gori. To govori koliko su reforme ugrozene, finansijski problemi nagomilani, a preti i opasnost od socijalnog bunta.


Do sada je uvek izgledalo da je Srbija ta koja ne moze da ispusti iz zagrljaja Crnu Goru, koja bi da pobegne. U vreme Milosevica taj zagrljaj je bio celican, a posle njegovog pada nastavljeno je, mada daleko manje nasilno, na insistiranju na zajednickoj drzavi, sto se tumacilo interesima Vojislava Kostunice, koji bi, ako bi doslo do razlaza Crne Gore i Srbije, ostao bez drzave.


S druge strane, crnogorski predsednik Milo Djukanovic, godinu dana nakon pada Milosevica, nasao se u situaciji - ni tamo - ni ovamo. Za osamostaljenje nema podrsku Zapada, a uglavnom je presusila i finasijska pomoc koja je ranije dobijana. Istovremeno, stanovnistvo je podeljeno pola-pola - na one koji bi da zive u nezavisnoj drzavi i podrzavaju vladajucu strukturu, i one koji bi da ostanu u Jugoslaviji.


On sada niti moze da promeni politicku opciju, jer bi time izgubio vlast u Crnoj Gori, niti moze da raspise referendum, jer nema garancija da ga nece izgubiti. Nova beogradska politika moze pomoci da raspise referendum i savlada otpor projugoslovenskog bloka koji vec dugo najavljuje bojkot. To, medjutim, ne znaci da je referendum i dobijen.


U Srbiji, u medjuvremenu, vec je i tradicionalno procrnogorski raspolozeno stanovnistvo pocelo da se koleba i gubi strpljenje.


Domacica iz Beograda, Vanja Krstic, kaze: "Oni nas samo koce, zato mislim da svako treba da ide na svoju stranu. Svakako da referendum treba da se organizuje i u Srbiji". Njen suprug Dejan smatra da bi Jugoslavija trebalo da opstane, ali i da referendum u Srbiji treba organizovati "kako bi se videlo koliko ljudi je za, a koliko protiv zajednice".


Nereseni status federacije ozbiljno ugrozava srpske inetrese. Beograd je jugoslovensko partnerstvo poceo da oseca kao teret.


To se, pre svega, odnosi na planove za pristupanje Savetu Evrope, NATO programu Partnerstvo za mir, ali i zelju da se u Srbiju privuce sto veci broj stranih investitora i kompanija u stabilnu i definisanu drzavu.


Vecina vladajucih politicara DOS-a smatra da su u vise navrata tokom prosle godine vodece crnogorske partije svojim postupcima ugrozile reforme u Jugoslaviji i reintegraciju u medjunarodne institucije. I to obe struje: one jugoslovenski orijentisane, ali sa promislosevicevskom politikom, kao i one koje su idependisticki orijentisane.


Najupecatljiviji je primer isporuke Milosevica Hagu. Crnogorska partija koja ucestvuje u saveznom parlamentu i Vladi SRJ - Socijalisticka narodna partija (SNP) onemogucila je partnere iz Demokratske opozicije Srbije (DOS) da donesu zakon u saradnji sa Haskim tribunalom, na osnovu koga bi drzavljani SRJ mogli biti isporuceni tom medjunarodnom sudu.


Kada je Djindjiceva vlada isporucila Milosevica, uprkos resenosti SNP da to spreci, ta crnogorska partija napustila je saveznu vladu izazivajuci krizu vlasti na saveznom nivou. Iako se SNP ubrzo vratila u vladu, ta partija i dalje nastavlja sa opstrukcijom donosenja spornog zakona.


Vodeci beogradski mediji intezivno su pisali o tome kako clanovi savezne vlade iz SNP tokom boravka u Beogradu koriste usluge najskupljih hotela, akcentirajuci pri tome cinjenicu da te troskove snose srpski poreski obveznici.


S druge strane, vladajuca crnogorska Demokratska partija socijalista (DPS) uopste ne priznaje saveznu vladu, smatrajuci je produktom zakona i pravila Milosevicevog rezima. Rezultat toga je da danas dve republike, iako formalno pripadaju federaciji, na granicama imaju carinsku i policijsku kontrolu, a svaka republika ima sopstvene carinske i ekonomske zakone. Crna Gora ne participira ravnopravno u budzetu federacije, remeti poresku politiku Srbije i Jugoslavije.


Tipicna je reakcija Beogradjanina Milenka Krajcara koji se pita: "Zasto bi Srbija finansirala dve vlade, dva budzeta, placala najskuplje hotele za crnogorske funkcionere. Zajednicka drzava nas kosta i koci, zato treba da i mi organizujemo referendum i da Srbija krene u samostalnost".


Iako vecina politicara u Srbiji posle dogovora predstavnika dve republike u Beogradu, jos uvek izbegava da konkretno odgovori na pitanje sta ce Beograd konkretno preduzeti ako Crna Gora ne bude ispostovala dogovoreni rok za organizovanje referenduma, nastupi pojedinih srpskih funkcionera, natpisi beogradskih medija i ankete gradjana govore da bi Srbija mogla da krene u pravcu referenduma i stvaranja samostalne drzave.


Prva ozbiljnija naznaka da bi i Srbija mogla da postavi pitanje izlaska iz federacije pojavila se u javnosti 27.oktobra, kada je srpski ministar pravde Vladan Batic rekao da bi referendum trebalo da se organizuje i u Srbiji.


"Ne znam zasto bi referendum bio ekskluzivno pravo gradjana Crne Gore. Niko u ime gradana Srbije ne moze da tumaci njihovu volju. Za raspisivanje referenduma u Srbiji zalaze se oko 60 odsto srpskog stanovnistva", naglasio je Batic.


Da u Srbiji postoji raspolozenje za referendum, krajem oktobra objavila je agencija za istrazivanje javnog mnjenja Stratedzik Marketing, po kojoj oko 60 odsto gradjana te republike smatra da bi referendum trebalo organizovati i u Srbiji.


U anketi IWPR sprovedenoj na ulicama Beograda, veci deo gradjana zalaze se za osamostaljivanje Srbije, a gotovo svi su za odrzavanje referenduma u Srbiji.


"Protiv sam zajednicke drzave Crne Gore i Srbije i mislim da bi u Srbiji treba da se organizuje referendum" rekao je za anketu IWPR novinar Aleksandar Radic. Tirazni beogradski nedeljnik "Nedeljni Telegraf", blizak vladi Srbije, u broju na kraju oktobra na naslovnoj strani objavljuje predvidjanje da ce se Jugoslavija raspasti do proleca 2002 godine, sto bi takodje moglo da bude signal da srpski establisment polako priprema javnost za moguci scenario odvajanja republika.


Prema ocenama analiticara u Beogradu, takvim natpisima i povremenim izjavama srpski establisment vrsi pritisak na crnogorsku politicku elitu da se pridrzava dogovora iz Beograda, ali i da priprema teren u srpskom javnom mnjenju na razvoj dogadjaja koji bi isao u pravcu stvaranja zasebnih drzava.


Krugovi bliski srpskom establismentu slazu se da ce Beograd odluku o prakticnim koracima po tom pitanju doneti krajem ove ili pocetkom sledece godine, kada ce biti mnogo jasnije da li ce Crna Gora ispuniti dogovor o organizovanju referenduma do proleca 2002. godine.


Danijel Sunter je pomocnik urednika IWPR-a iz Beograda.