SRBIJA: NEZAPOSLENI VRANJANCI NE ZELE PONUDJENE KREDITE

Zoran, nezaposleni Vranjanac, je upravo konkurisao za mikro kredit srpskog Fonda za razvoj da bi otvorio trgovinsku radnju. Njegova zena je ostala bez posla u tekstilnom preduzecu "Jumko", a on u "Kostani", fabrici obuce. Njih dvoje su zajedno podneli zahtev za zajam u visini od oko 12.000 americkih dolara.

"Jedini izlaz iz lose ekonomske situacije u kome mi se nalazi porodica jeste da pokretanje sopstvenog posla", kaze on.

On, zajedno sa jos 140 ljudi, koliko ih je u Pcinjskom okrugu podnelo zahtev za kredit, ovih dana ocekuje da li ce Fond za razvoj odobriti njegov zahtev.

S obzirom na katastrofalnu ekonomsku situaciju na jugu Srbije, moglo bi se ocekivati da je Zoran samo jedan od vise hiljada podnosilaca zahteva za kreditom.

Medjutim, to ipak nije tako. Mada je u Vranju jedna od najvisih stopa nezaposlenosti u Srbiji, nema previse ljudi koji su konkurisali za kredite uprkos cinjenici da su upravo namenjeni nezaposlenima.

Analiticari pokusavaju da nadju objasnjenje za ovaj fenomen. Neki tvrde da Vranjanci nerado prihvataju odgovornost za sopstvenu buducnost, a takav nedostatak inicijative pripisuju nasledju iz komunistickog doba. Drugi ukazuju na nedovoljno poznavanje ekonomskih principa i strah nezaposlenih da nece biti u mogucnosti da otplacuju uzete zajmove.

Vranje, sa 80.000 stanovnika najveci je grad u Pcinjskom okrugu na nerazvijenom jugu Srbije. Od 12.000 zvanicno nezaposlenih u opstini, samo se 40 prijavilo za mikro kredite. Rok za podnosenje prijava je istekao 20. maja.

Visina ovih kredita, namenjenih iskljucivo nezaposlenim fizickim licima evidentiranim u Nacionalnoj sluzbi za zaposljavanje, NSZ, krece se od 5.000 do 20.000 evra, sa godisnjom kamatnom stopom od 1 odsto i grejs periodom od godinu dana. Malo je dokumenata potrebno za prijavu. Za dobijanje kredita je neophodan dokaz o hipoteci, ugovorno jemstvo solventnog pravnog lica ili menica sa potpisima dva stalno zaposlena ziranta.

Da se radi o veoma povoljnim uslovima za dobijanje kredita svedoci i podatak da se prosecna kamatna stopa kod poslovnih banaka krece od 2 do 3 odsto na mesecnom nivou, uz obavezno polaganja sredstava garancije.

Plate su male u Vranju, cak i po srpskim standardima. Nije to vise prosperitetna "Svajcarska na jugu Srbije" jer prosecna mesecna plata iznosi oko 220 dolara, sto je trideset dolara manje od nacionalnog proseka.

Grad je stekao ovaj nadimak u komunisticko doba kada je nekoliko velikih drustvenih preduzeca zaposljavalo na desetine hiljada radnika. Sve je to nestalo nakon sloma rezima Slobodana Milosevica 2000. godine. Pocetak tranzicije u praksi je pokazao neodrzivost takvih sistema, koji uposljavaju daleko veci broj radnika od potrebnog.

Od tri velike kompanije koje su nekada ukupno zaposljavale vise od 20.000 ljudi, na trzistu je opstao jedino "Simpo" sa nesto preko 6.000 zaposlenih, cija je osnovna delatnost proizvodnja namestaja.

Medjutim, trenutna dugovanja ove holding kompanije, privatizovane 2000. po starom Zakonu o svojinskoj transformaciji iz 1997. godine, procenjuju se na oko 146 miliona dolara, tako da ona trenutno opstaje samo zahvaljujuci obilatoj pomoci drzave i prodaji svojih najprofitabilnijih delova.

Radnici u preostala dva lokalna giganta, Pamucnog kombinata "Jumko" i fabrike obuce "Kostana", nisu te srece.

"Jumko" je nekada uposljavao skoro 10.000 radnika. Konverzijom duga od oko 36 miliona dolara, drzava Srbija postala je 2003. godine vecinski vlasnik ovog preduzeca. Drzava je u "Jumku" pocela da sprovodi socijalni program, tako da je uz otpremnine bez posla ostalo vise od polovine nekadasnjeg broja radnika, koji se trenutno nalaze na evidenciji vranjske filijale Nacionalne agencije za zaposljavanje, NSZ.

Jos gora sudbina zadesila je 2.400 radnika "Kostane". Od kraja 2003. godine, ova kompanija se nalazi u stecaju. Na ime neisplacenih plata i doprinosa potrazuje se 430 miliona dinara (odnosno oko 6,4 miliona dolara). To je, ipak, samo vrh ledenog brega jer ukupan dug kompanije iznosi jednu milijardu i 700 miliona dinara (26 miliona dolara).

Za kupovinu "Kostane" zainteresovano je samo preduzece "Amasis d.o.o." iz Beograda, koje je ponudilo nesto vise od 1,8 miliona dolara za preostalu imovinu "Kostane" – prazne fabricke hale i napustene masine za proizvodnju. "Amasis d.o.o.", s obzirom da kupuje kompaniju koja je pod stecajem, nema nikakve obaveze prema njenih 2.400 radnika.

Ako se uzmu u obzir i radnici iz jos nekoliko manjih preduzeca u Vranju, koja su takodje propala, kao i oni koji nikada do sada nisu ni imali posao, dolazimo do brojke od 12.000 ljudi koji se nalaze na spisku zvanicno nezaposlenih vranjanske filijale NSZ-a.

Jedan od razloga za tako slabo interesovanje za mikro kredite medju brojnim nezaposlenim radnicima u Vranju jeste cinjenica da je samo neznatan deo njih sa visokom ili visom strucnom spremom.

Vecina su fizicki radnici koji su usvojili radnu kulturu iz komunistickog doba kada se na iskazivanje inicijativu za promenama gledalo popreko, a podrazumevalo se da ce se oni na vlasti brinuti o njima.

Nove vlasti nisu ucinile puno da popravile ovakvu situaciju – bilo davanjem podsticaja ili omogucavanjem edukacije i prekvalifikacije nezaposlenih, medju kojima se malo ko ikada bavio privatnim poslom.

Dragan Petrovic, narodni poslanik stranke G 17 plus iz Vranja i clan Odbora za poljoprivredu u Skupstini Srbije, smatra da su za nedostatak preduzetnickog duha kod Vranjanaca krivi nedovoljno poznavanje zakonskih propisa i ekonomskih pravila, ali i navike stecene u komunizmu i socijalizmu.

"Ovdasnji ljudi ne prate savremene ekonomske tokove. Malo ko, na primer, zna da napravi dobar poslovni plan koji predstavlja prvi korak u svakom poslu," kaze Petrovic za IWPR.

On dodaje da su Vranjanci navikli da rade "od sedam do tri" u drzavnim ili drustvenim preduzecima i da nizasta ne preuzimaju odgovornost, te je stoga privatni biznis za njih velika nepoznanica.

Medjutim, Srboljub Dimitrijevic, doktor filozofije iz Vranja, ne veruje da je problem u mentalitetu mestana. On podseca da je Vranje, u doba kada je bilo u sastavu Otomanske imperije, pre 100 godina, dozivelo najveci ekonomski procvat, sto je, po Dimitrijevicu, dokaz da Vranjanci ipak poseduju preduzetnicke sposobnosti.

Dimitrijevic za trenutnu situaciju okrivljuje vlast. "Drzava nije jasno definisala svoju ekonomsku politiku", kaze on. "Covek koji je ostao bez posla – ako i uzme kredit – jednostavno ne zna gde da ulozi novac."

"Drzava nije dovoljno edukovala ljude o privatnom biznisu, a vracati novac od zajma mora da se vraca – sto nikako nije lako", kaze Dimitrijevic za IWPR

Miodrag Antic, predsednik Zajednice privatnih preduzetnika Pcinjskog i Jablanickog okruga koje broji 1.200 clanova, se slaze. "Medju ljudima postoji veliko interesovanje za privatni biznis, ali im najveci problem predstavljaju 'visoke kamate', strogi uslovi za dobijanje kredita i previse papira koje treba pripremiti", smatra on.

Koji god da su razlozi za ovakvu situaciju, cini se da vladin program mikro kredita za nezaposlene nije uspeo u ovom delu Srbije. Malobrojni nezaposleni koji su konkurisali za dobijanje zajma uglavnom zele da otvore trgovinske radnje i zanatske radionice tako da to verovatno nece bitnije smanjiti broj nezaposlenih u ovom gradu. Za sada, reklo bi se, spisak imena na spisku lokalne filijale NSZ-a ostaje dugacak kao sto je i do sada bio.

Nikola Lazic je saradnik IWPR-a iz Beograda.