Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

SRBIJA: BUGARSKA ENKLAVA UMIRE LAGANOM SMRCU

Bez izgleda na zaposlenje i pristojan zivot, mladi masovno napustaju Bosilegrad.
By Nikola Lazic

U Bosilegradu, malenom pogranicnom gradu u blizini granice sa Bugarskom, sve je teze zapaziti mladog coveka na ulici.


Vecina stanovnika su stariji ljudi jer vecina mladih napustaju grad cim zavrse srednju skolu.


"Devojke koriste svaku priliku da pobegnu odavde i udaju se u drugim gradovima", zali se Ivan Nikolov, predsednik Kulturno informativnog centra bugarske manjine, KIC. "Imamo veliki broj neozenjenih ovde".


U teoriji, Bosilegradu mnoge stvari idu na ruku. Na samo nekoliko kilometara nalazi se Vlasinsko jezero, najvece vestacko jezero u Srbiji, a put koji vodi do njega prolazi kroz neke od najlepsih pejzaza u Srbiji.


U bilo kojoj drugoj zemlji, ova oblast bi verovatno bila pod zastitom drzave ili bi bila proglasena nacionalnim parkom.


Medjutim, u Srbiji, jedina reakcija vlasti je zanemarivanje ovih prirodnih resursa. Bosilegradska opstina je medju najnerazvijenijim opstinama u zemlji.


Sam grad je susta suprotnost predivnoj okolini koji ga okruzuje. Pri ulasku u grad, prirodne lepote netragom nestaju i ustupaju mesto nizu starih, oronulih kuca.


Kroz grad krivuda recica, ali njene obale lice na javnu deponiju, i koriste ih za igru psi lutalice i macke umesto dece.


Atmosfera opste apatije koju stvara oronula gradska infrastruktura odrazava se i u lokalnoj politici. Mada je bugarska manjina dominantna u ovoj opstini i cini gotovo 90 odsto ukupnog stanovnistva, uz samo dvadesetak srpskih porodica, desnicarske srpske stranke vode glavnu rec u opstinskoj vlasti.


Na prethodnim opstinskim izborima, u dva navrata, u Bosilegradu pobedjuje Demokratska stranka Srbije, DSS, srpskog premijera Vojislava Kostunice, kojoj drustvo na vlasti u gradu pravi Srpska radikalna stranka, SRS, haskog optuzenika Vojislava Seselja.


Do sredine devedesetih postojala je Demokratska partija Bugara u Jugoslaviji, DPBJ, koja se ugasila jer nije uspela da privuce ozbiljniju podrsku lokalnog stanovnistva.


Analiticari kazu da je glavni problem sa kojim se suocava grad – hronicna ekonomska nerazvijenost.


Sve bitne lokalne institucije nalaze se u glavnoj ulici, ne duzoj od stotinak metara, ukljucujuci kafice, dom zdravlja, policijsku stanicu, dom kulture i ogranak Kulturno- informativnog centra bugarske manjine, "Caribrod", cije je sediste u nesto severnijem Dimitrovgradu.


Statisticki gledano, Bosilegrad je jedna od najmanjih i najsiromasnijih opstina u Srbiji. Broji oko 9.800 stanovnika, od cega je bez posla 85 odsto radno sposobnih.


Od industrije jedino radi privatna predionica carapa, ali ona uposljava tek 39 radnika. Pogoni velikih fabrika tekstilne i farmaceutske industrije iz Srbije davno su zatvoreni, a radnici otpusteni.


Lokalno prevozno preduzece "Autotransport", koje ovaj kraj spaja sa ostatkom sveta, jos uvek se nalazi u drustvenom vlasnistvu i preti mu gasenje.


"Sada nemamo ni dovoljno autobusa", kaze jedan od vozaca. "Policija nas stalno kaznjava zbog neispravnosti vozila, a sa nama putuje samo onaj ko mora".


Ovaj vozac autobusa dodaje da platu nije primio nekoliko meseci, ali da ne moze da napusti "Autotransport", pre svega zbog toga sto ne bi mogao da se zaposli na drugom mestu.


Predsednik KIC-a Ivan Nikolov objasnjava za BCR da u gradu redovna primanja imaju samo zaposleni u drzavnim institucijama – policiji, sudstvu, lokalnoj ambulanti, domu kulture i u skolstvu. Medjutim, oni cine samo petnaest odsto radno sposobnog stanovnistva u Bosilegradu.


S obzirom na to da mestani imaju toliko slobodnog vremena, kafici i restorani uvek imaju posla.


"Fabrike su zatvorene i nista ovde ne radi", kaze Georgi Ciper, vlasnik fotografske radnje. "Ostali su samo starci, a mladi su otisli u pecalbu, u potrazi za boljim zivotom".


Oni koji su ostali snalaze se sto bolje mogu. Alenka Ljubovna donosi mleko u grad svakoga dana iz sela Bozic, udaljenom deset kilometara. "Imam dve krave i od nje zivimo ja i moj suprug", kaze ona.


"Imamo i bastu, tako da ne moramo da kupujemo na pijaci", dodaje ova starica.


Bez novih, velikih investicija, malo je naznaka da ce zivot popraviti u ovom zaboravljenom kutku Srbije. Sredstva koja je poslednjih godina srpska vlada ulagala u jug Srbije nisu stigla do Bosilegrada.


Bosilegrad se nalazi na desetak kilometara od granicnog prelaza "Ribarci", koji vodi ka Bugarskoj. Medjutim, osim prometa vozila i ljudi, ovaj prelaz nema carinski terminal. Upravo zbog toga, pogranicni promet se uglavnom obavlja preko Dimitrovgrada, nesto juznije.


Ocajna ekonomska situacija je, mozda, razlog zbog koga nema medjuetnickih tenzija u gradu. S obzirom da su svi prisiljeni da vode racuna o pukom prezivljavanju, preostaje malo energije za agitaciju za prava bugarske manjine.


Takodje, malo je interesovanje za obrazovanje na bugarskom jeziku. Kada je republicko ministarstvo obrazovanja ponudilo pokretanje nastave u osnovnim skolama na bugarskom jeziku, sezdesetak roditelja bugarske nacionalnosti potpisalo je peticiju u kojoj se kaze da su zadovoljni time da njihova deca uce u skolama na srpskom jeziku.


"Politika i partije nisu vazne", kaze Ciper. "Bitno je da ljudi imaju sta da jedu i od cega da zive".


"Ovde je stalni posao ravan dobitku na lutriji", kaze 23-godisnja devojka koja zivi sa svojim roditeljima.


"Da vam pravo kazem, najvise bih volela da se udam i odem odavde".


Nikola Lazic radi za nedeljni magazin "Novine Vranjske".