Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Srbija: Apologija Dobrice Cosica

B92 je sve iznenadio objavljivanjem knjige o Dobrici Cosicu kojom on, izgleda, zeli da se odbrani od optuzbi da je stvorio Milosevica.
By Svetlana Slapsak

Posle niza godina ispunjenih ogorcenom borbom protiv Milosevicevog rezima i nacionalisticke ideologije koja ga je odrzavala u zivotu, B92, visoko cenjena nezavisna beogradska radio stanica, upravo je objavila knjigu intervjua sa ocem srpskog nacionalizma, Dobricom Cosicem.


Knjiga sa indikativnih nazivom, Lovljenje vetra, objavljena je u izdanju izdavacke kuce B92, Samizdat. Naslov provicra na ironicne opaske, imajuci u vidu Cosiceve ekstremne stavove. Urednik Samizdata Dejan Ilic je, medjutim, u zijavi za IWPR rekao da je rec o samo "jednoj u nizu knjiga.... ciji je cilj bolje i potpunije razumevanje svega sto je dovelo do raspada Jugoslavije".


Cosic, koji sada ima 80 godina, smatra se najistaknutijim srpskim nacionalistickim misliocem u bivsoj Jugoslaviji. Mada se neki odnose prema njemu kao "ocu srpske nacije", mnogi ga smatraju kljucnim akterom u raspadu Jugoslavije. Na izvestan nacin, Cosic je stvorio Frankenstajna - kreirao cudoviste - Milosevica, koje se otrglo kontroli i unistavalo sve cega se dotakne.


Ipak, zasto posle toliko godina ispunjenih represijom i cenzurom B92 odlucuje da objavi knjigu koju bi bez problema objavio bilo koji drugi izdavac blizi Cosicevim stavovima?


Jos uvek se nisu pojavili ozbiljni prikazi, niti kritike same knjige. Neki desnicarski mediji su u svojim komentarima zauzeli blagonaklon stav, dok su se beogradski nedeljnik "Vreme" i hrvatski "Feral Tribune" blago izrugali B92.


Ovakvo priguseno reagovanje se cini ocekivanim danas u Srbiji. Kompromis je glavna ideja vodilja, a o nacionalizmu i njegovim posledicama prakticno nema javne rasprave, kao ni preispitivanja cinjenice da su mnogi od onih koji su pocinili zlocine u njeno ime jos uvek na vlasti. Bice da je takvo suocavanje isuvise bolno.


Sve to, uprkos tome sto Cosica preziru mnoge licnosti liberalnih stavova u Beogradu. Zmarci su prostrujali niz kicmu mnogih koji su ga posmatrali kako sedi pored predsednika Vojislava Kostunice tokom inauguracije proslog oktobra - ceremonije kojom je konacno potvrdjeno zbacivanje Milosevica s vlasti.


Svakako, bilo im je jasno da je Cosic uzivao u trenutku slatke osvete nad Milosevicem, sticenikom koji ga je uzneo do pozicija predsednika Jugoslavije, da bi ga ubrzo bez ikakve ceremonije odbacio, 1993. godine. Ipak, kriticari su to smatrali uznemirujucim znakom da je Srbija spremna da odbaci nacionalisticke lidere, ali ne i da se lisi ideologije koja stoji iza njih.


Cosic i Kostunica su stari poznanici. Jugoslovenski predsednik je nekada bio istaknuti clan Cosicevog disidentskog kruga tokom osamdesetih godina, a neki ga smatraju Cosicevim naslednikom u ulozi "oca nacije" i zastupnika nacionalistickih prava.


Neko vreme Cosic nije bio u centru medijske paznje. Cule su se glasine da je loseg zdravlja, te bi stoga ova knjiga mogla biti njegova apologija, pranje biografije i pokusaj da se oslobodi optuzbi da je upravo on stvorio i podrzavao Milosevica.


U knjizi se Cosic zeli prikazati kao "najveci srpski intelektualac" i jedini covek koji je bio "u stanju da se suprotstavi Milosevicu", sto su fraze koje neprestano ponavlja Slavoljub Djukic sa kojim je Cosic razgovarao.


U intervjuima, Cosic se predstavlja kao vecito znatizeljni intelektualac koji instinktivno traga za istinom i, istovremeno, tezi napretku svoje nacije. On spremno prihvata da je cinio greske, mada tvrdi da su napravljene u duhu propitivanja i kao posledica njegove teznje ka visim nacionalistickim idealima.


Njegovi stavovi u vezi sa Republikm Srpskom, RS, i ulogom u bosanskom ratu ne ostavljaju mesto sumnji da se radi o coveku cije su tvrdokorne ideje i dalje zasnovane na pristrasnosti. "Najveca greska Republike Srpske je bila rat za Sarajevo. Vise je srpskih nego muslimanskih delova grada unisteno, a i da ne pricamo o tome kako je opsada Sarajeva iskoriscena u medijima protiv Srba."


I bivseg lidera Republike Srpske, Radovana Karadzica, Cosic procenjuje iskljucivo iz perspektive neostvarenih srpskih ciljeva. "Na osnovu mog licnog iskustva, mogu reci da je on talentovan, inteligentan, sposoban covek; veoma dobar govornik, komunikativan i domisljat." On je, takodje, dodaje Cosic, bio covek "jake volje i tragicno tvrdoglav."


Kao sto se moglo ocekivati, Cosic se energicno suprotstavlja optuzbama Haskog tribunala protiv Karadzica. "Jedino se u epohi bescasca, trijumfalnog americkog i evropskog licemerja, jedino u svetu u kome je nasilje pravilo, nepravda - zakon, a laz - istina, Radovan Karadzic mogao proglasiti 'ratnim zlocincem'."


Poput mnogih tvrdokornih srpskih nacionalista, i Cosic vuce duboke korene iz komunisticke partije u cijim se redovima istakao kao pisac nakon zavrsetka Drugog svetskog rata. Njegovi dugacki romani o dilemama srpskih seljana za vreme rata postali su obavezna skolska lektira.


Do pocetka sezdesetih vec je postao Titov "dvorski" pisac i pratio je bivseg jugoslovenskog predsednika tokom krstarenja brodom "Galeb" u posetama zemljama Treceg sveta.


Njegov pad je usledio nesto kasnije, krajem sezdesetih, kada je javno podrzao sefa tajne policije i jugoslovenskog potpredsednika, Aleksandra Rankovica (Srbina po nacionalnosti), koji je pao u nemilost. Cosic je izbacen iz partije 1968. godine zbog protivljenja politici vlade na Kosovu kojom je albanskoj vecini omogucena veca kontrola nad pokrajinom.


Njegova knjizevna karijera je zapala u corsokak, ali se ponovo pojavio na sceni krajem sedamdesetih sa romanom "Vreme smrti" o situaciji u Srbiji za vreme Prvog svetskog rata (skracenu verziju je na engleskom objavila izdavacka kuca Brace Jovanovic).


"Vreme smrti" je napisano u drugacijem ideoloskom okviru u odnosu na ranije radove, a tema je srpski heroizam i patnje srpskog naroda. Romani koji su zatim usledili, "Vernik" i potom "Izdajnik", neskriveno ukazuju na antikomunisticke stavove autora koji su posebno dosli do izrazaja u romanu "Vreme vlasti" u kome se govori o komunizmu i zivotu Srba koji su preziveli oba svetska rata.


Cosic je svoj pribeziste nasao medju intelektualcima i umetnicima iz Srpske akademije nauka i umetnosti. Tom krugu ljudi koji su se oko njega okupili pripadali su Mica Popovic, Borislav Mihajlovic-Mihiz, uticajan mislilac, i Matija Beckovic, najistaknutiji srpski pesnik.


Rasprave unutar Cosicevog kruzoka neprestano su se usredsredjivale na pitanje sloma tradicionalne patrijarhalne srpske porodice, razapete izmedju komunistickih ideja i gubitka Kosova. Cosiceva sredisnja tema je da Srbi u miru gube ono sto dobiju u ratu.


Iza teorije o Srbima kao zrtvama stoji sira ideja o nesebicnoj naciji koju drugi zloupotrebljavaju. Srbi su se, kaze Cosic, zrtvovali, dok su "ostali" u Jugoslaviji cekali priliku da im zariju noz u ledja.


Kasnih osamdesetih, Cosic je zatrazio podrsku od srpske politicke elite. On, kao i njegovi prijatelji nacionalisti, smatrali su da je drzava, bez obzira na ideologiju, neophodna u borbi za Kosovo i protiv Albanaca, kao i drugih koje su smatrali pretnjom srpskom zivlju. Tragali su za kljucnom licnoscu u komunistickoj hijerarhiji koja bi promovisala njihovu stvar.


Jos dok je Ivan Stambolic bio na vlasti, Slobodan Milosevic je diskretno odabran za zastupnika njihove stvari. Neki iz Cosicevog kruga su poceli da stvaraju nacionalisticku figuru od drugorazrednog aparatcika koji do tada nikada nije smatran nacionalistom. Preko noci, Milosevic je postao "spasilac srpske nacije ".


Sa raspadom Jugoslavije i izbijanjem rata 1992. godine, Cosic je postao predsednik nove, skracene Jugoslavije, koja se sastojala samo od Srbije i Crne Gore. U jednom od intervjua iz "Lovljenja vetra", on opisuje Milosevica koji je navodno klecao pred njim tada moleci ga da spase Srbiju.


Ova je slika mozda proizvod Cosiceve maste s obzirom da je posle samo godine dana, na polozaju saveznog predsednika razresen duznosti tokom parlamentarne krize koju je inicirao Milosevic, a sproveo njegov tadasnji saveznik, ultranacionalisticki paravojni lider, Vojislav Seselj. Cosic je doziveo ponizenje koje nikada nece zaboraviti.


Cosicevo mesto na sadasnoj srpskoj politickoj sceni je nejasno. Postoje price o ozbiljnim neslaganjima izmedju njega i Kostunice, ali ne oko ciljeva nacionalistickog programa, vec strategije. U Beogradu neki veruju da Cosic stoji iza odluke da se Milosevic izruci Hagu, kopjoj se protivio Kostnuca. Bila je to, mozda, savrsena osveta za dozivljeno ponizenje.


Svetlana Slapsak je profesor drustvenih nauka na ljubljanskoj ISH skoli za postdiplomce.