SPORNA OSUDA BIVŠEG BOSANSKOG KOMANDANTA
Centar za humanitarno pravo tvrdi da su sudije pogrešile kada su utvrdile da je okrivljeni van svake razumne sumnje kriv.
SPORNA OSUDA BIVŠEG BOSANSKOG KOMANDANTA
Centar za humanitarno pravo tvrdi da su sudije pogrešile kada su utvrdile da je okrivljeni van svake razumne sumnje kriv.
Vodeća organizacija za zaštitu ljudskih prava izrazila je neslaganje sa osuđujućom presudom koja je ove sedmice u Beogradu izrečena visokom starešini bosanske policije za zlodela koja su u maju 1992. počinjena u Tuzli (Bosna i Hercegovina).
Bosanskog Hrvata Iliju Jurišića – nekadašnjeg pripadnika bosanskog ministarstva unutrašnjih poslova i zvaničnika za bezbednost u Tuzli – veće beogradskog okružnog suda osudilo je na 12 godina zatvora, nakon što ga je proglasilo krivim za smrt najmanje 51 i ranjavanje najmanje 44 pripadnika Jugoslovenske Narodne Armije (JNA) u napadu iz zasede koji je bosanska policija izvršila u tom severnobosanskom gradu.
Beogradski Fond za humanitarno pravo (FHP), koji je pratio suđenje Jurišiću, saopštio je da sud nije ustanovio da je osumnjičeni van svake razumne sumnje kriv.
Jurišić je uhapšen na beogradskom aerodromu 12. maja 2007., pri pokušaju da otputuje u Nemačku. Suđenje je počelo 22. februara 2008. u Beogradu, a tokom procesa je saslušano 78 svedoka.
Tročlani panel sudija je u postupku utvrdio da je Jurišić – kao pripadnik rezervnih snaga bosanskog ministarstva unutrašnjih poslova – boravio u Tuzli, gde mu je pretpostavljeni oficir, Mehmed Bajrić, naredio da napadne JNA.
Sudije su utvrdile da je on potom izdao naredbu bosanskim policijskim jedinicama da napadnu kolonu 92. motorizovane brigade JNA, i to uprkos sporazumu o prekidu vatre koji su sklopili potpukovnik JNA Mile Dubajić i tadašnji gradonačelnik Selim Bešlagić, a po kojem je vojnicima trebalo da bude omogućeno da kroz grad prođu neometano.
Kao rezultat Jurišićevog naređenja, jedan deo konvoja JNA napali su snajperisti bosanske policije, usled čega je taj deo bio odvojen od ostatka kolone. Pucali su na vozače vojnih vozila i ubili ih, čime su zaustavili kolonu, da bi onda – po rečima sudija – počeli da pucaju i na preostale vojnike.
Sudije su zaključile da je Jurišić kriv za upotrebu nedopuštenih sredstava borbe zbog toga što je naredio napad na kolonu JNA, koja se mirno povlačila nakon što je bila blokirana u bazi JNA pod nazivom Husinska Buna, u centru Tuzle.
Jedinice bosanske Teritorijalne odbrane (TO) su, zajedno sa policijskim snagama, vojnike JNA držale u okruženju mesec dana – koliko je trajala blokada pomenute baze – uskraćujući im u tom periodu struju, hranu i vodu.
Obe strane u sukobu su se 15. maja 1992. saglasile oko toga da vojnicima JNA treba omogućiti da napuste grad – navele su sudije.
Predsedavajuća sutkinja Vinka Beraha Nikićević izjavila je kako je sud ustanovio da je sporazum između bosanskih i jugoslovenskih zvaničnika postojao, kao i sporazum između tuzlanskih civilnih i vojnih vlasti i JNA, te da je ljudima trebalo da bude omogućeno da se mirno povuku iz Tuzle.
Jurišić je u vreme napada bio svestan toga da bi, s obzirom na postojanje sporazuma, trebalo da odbije naređenje o izvođenju napada – kazala je sutkinja Beraha Nikićević.
No, u trenutku dok je kolona JNA pokušavala da prođe kroz gradsku Skojevsku ulicu, vozači vojnih vozila su bili ubijeni iz snajpera koji su bili skriveni po okolnim zgradama – kaže se u presudi. Tako je kolona bila blokirana i sprečen je njen dalji prolaz kroz ulicu, dodaje se.
U presudi se zaključuje kako je plan o napadu na kolonu JNA postojao i kako je Jurišić, primivši naređenje od Bajrića, to naređenje posredstvom radio-veze prosledio jedinicama na terenu, koje su čekale kolonu JNA i njen prolazak.
Na početku suđenja, Jurišić je negirao vlastitu odgovornost za masakr. Rekao je kako nije učinio ništa nezakonito. On tada nije imao predstavu o tome da se JNA povlači iz Tuzle i samo je – kako je rekao – posredstvom radija prosledio naređenje jednog od svojih pretpostavljenih.
Kazao je i da su reči koje je preneo glasile doslovce: „Na vatru odgovori vatrom“, pri čemu njegovi branioci tvrde kako je takva naredba izdavana u cilju odbrane bosanskih snaga u slučaju napada na njih, te da nije značila otpočinjanje napada na JNA.
Nakon što je presuda obelodanjena, FHP je u svom saopštenju poručio kako razlozi za osudu koji su navedeni u usmenom sudijskom obrazloženju presude – „nisu uverljivi“.
„Sud je odbacio predlog odbrane da se ispitaju svedoci koji su bili upoznati sa aktivnostima i ovlašćenjima okrivljenog Jurišića. Na taj način, sud je propustio da obavi svoju najvažniju dužnost, koja se tiče ustanovljavanja svih činjenica i odgovornosti okrivljenog“, smatra FHP.
Ta organizacija za zaštitu ljudskih prava dodaje i kako tužioci nisu saslušali jednog svedoka – Budimira Nikolića, koji je tokom kobnog dana boravio u istoj kancelariji s Bajrićem, i koji je mogao da kaže šta se zaista dogodilo, kao i kakve su bile uloga i ovlašćenja optuženika“.
Sud nije saslušao ni policajce koji su se na dan napada nalazili na terenu, premda su njihovi iskazi od presudne važnosti za potpuno ustanovljavanje toga da li je ili nije napad već bio započet u trenutku kada je okrivljeni prosledio naređenje, kako je ta naredba glasila, te da li se radilo o naredbi za odbranu, a ne za napad – saopštio je FHP.
Ovaj slučaj je izazvao kontroverze u čitavom regionu, pošto je Jurišić pre rata veći deo vremena proveo u Beogradu, gde njegov sin danas živi i pohađa studije na srbijanskoj vojnoj akademiji. Posmatrači kažu da nije imao ličnih razloga za učešće u nezakonitom napadu na JNA u Tuzli, niti da oseća mržnju prema ondašnjim jugoslovenskim snagama.
Njegove su pristalice u više navrata tvrdile kako je on samo prosledio naredbu jedinicama da upotrebe vatru ukoliko JNA prva bude počela da puca. Oni kažu i da je vatra iz snajpera usledila tek pošto su jedinice JNA prve počele da pucaju na bosansku policiju.
Ovaj slučaj, koji se tiče incidenta koji se dogodio na samom početku bosanskog rata (1992-95.), još uvek predstavlja izvor podela u bosanskoj i srbijanskoj javnosti, među tužiocima i političarima.
I dok Bosna – napominjući kako se radi o bosanskom državljaninu i kako se incident dogodio na bosanskoj teritoriji – insistira na tome da bi joj trebalo dozvoliti da ona sudi Jurišiću, Srbija se proglasila u potpunosti nadležnom za ratne zločine koji su počinjeni na području bivše Jugoslavije, bez obzira na konkretno mesto gde su oni izvršeni.
Ovaj slučaj je izazvao i velike nesuglasice između srbijanske i bosanske kancelarije državnog tužioca.
Jedan od Jurišićevih advokata, Đorđe Dozet, izjavio je za IWPR kako dvanaestogodišnja kazna predstavlja skandal, te kako će se Jurišić žaliti srbijanskom vrhovnom sudu.
Rekao je i da je sud propustio da ustanovi kako je glasila naredba koja je bila data Jurišiću, te insistirao na tome da se izdata naredba ticala odbrane jedinica bosanskog Hrvata, a ne otpočinjanja napada.
Drugi Jurišićev advokat, Stevan Protić, izjavio je za IWPR da doneta presuda predstavlja ruganje pravdi i istini.
Beogradski dnevni list Danas preneo je izjavu Milorada Barašina, šefa kancelarije bosanskog tužioca, koji je kazao kako bi bosanskim državljanima trebalo da se sudi u Bosni. Rekao je i da je njegova kancelarija takođe razmatrala ovaj slučaj, ali samo u istražnoj fazi. Po njegovom mišljenju, suđenjem pred srbijanskim sudom narušen je suverenitet bosanske države.
Međutim, srbijanski tužilac za ratne zločine, Vladimir Vukčević, izjavio je kako je tokom sudskog postupka njegova kancelarija dobro sarađivala sa kancelarijom tužioca u Tuzli.
Srbijanski tužilac za ratne zločine pozdravio je presudu.
„Tužilaštvo za ratne zločine nikada neće zaboraviti nijednog vojnika koji je u maju 1992. ubijen u Tuzli. Mi smatramo da je na ovaj način utvrđena sudska istina o tom zločinu i da ova presuda predstavlja satisfakciju za sve njihove porodice“, izjavila je portparolka Jasna Janković za radio-emisiju „Pred licem pravde“, koju zajednički realizuju IWPR i Radio Slobodna Evropa (RSE).
Dodala je i da bi Jurišiću moglo da bude dozvoljeno da kaznu koja mu je dosuđena izdržava u Bosni, umesto u Srbiji.
Izražavajući podršku Jurišiću, Nada Mladina – predsednica opštinskog veća Tuzle – izjavila je za „Pred licem pravde“ kako je presuda „katastrofalna“ i kako optužbe protiv Jurišića nisu dokazane.
„Po mom mišljenju, ovo su bili politički proces i politička presuda. Svaka žrtva zaslužuje da neko bude kažnjen [za zločin koji joj je počinjen], ali Ilija Jurišić nije odgovoran“, kazala je ona.
Aleksandar Roknić je obučeni izveštač IWPR-a iz Beograda.
Bosanskog Hrvata Iliju Jurišića – nekadašnjeg pripadnika bosanskog ministarstva unutrašnjih poslova i zvaničnika za bezbednost u Tuzli – veće beogradskog okružnog suda osudilo je na 12 godina zatvora, nakon što ga je proglasilo krivim za smrt najmanje 51 i ranjavanje najmanje 44 pripadnika Jugoslovenske Narodne Armije (JNA) u napadu iz zasede koji je bosanska policija izvršila u tom severnobosanskom gradu.
Beogradski Fond za humanitarno pravo (FHP), koji je pratio suđenje Jurišiću, saopštio je da sud nije ustanovio da je osumnjičeni van svake razumne sumnje kriv.
Jurišić je uhapšen na beogradskom aerodromu 12. maja 2007., pri pokušaju da otputuje u Nemačku. Suđenje je počelo 22. februara 2008. u Beogradu, a tokom procesa je saslušano 78 svedoka.
Tročlani panel sudija je u postupku utvrdio da je Jurišić – kao pripadnik rezervnih snaga bosanskog ministarstva unutrašnjih poslova – boravio u Tuzli, gde mu je pretpostavljeni oficir, Mehmed Bajrić, naredio da napadne JNA.
Sudije su utvrdile da je on potom izdao naredbu bosanskim policijskim jedinicama da napadnu kolonu 92. motorizovane brigade JNA, i to uprkos sporazumu o prekidu vatre koji su sklopili potpukovnik JNA Mile Dubajić i tadašnji gradonačelnik Selim Bešlagić, a po kojem je vojnicima trebalo da bude omogućeno da kroz grad prođu neometano.
Kao rezultat Jurišićevog naređenja, jedan deo konvoja JNA napali su snajperisti bosanske policije, usled čega je taj deo bio odvojen od ostatka kolone. Pucali su na vozače vojnih vozila i ubili ih, čime su zaustavili kolonu, da bi onda – po rečima sudija – počeli da pucaju i na preostale vojnike.
Sudije su zaključile da je Jurišić kriv za upotrebu nedopuštenih sredstava borbe zbog toga što je naredio napad na kolonu JNA, koja se mirno povlačila nakon što je bila blokirana u bazi JNA pod nazivom Husinska Buna, u centru Tuzle.
Jedinice bosanske Teritorijalne odbrane (TO) su, zajedno sa policijskim snagama, vojnike JNA držale u okruženju mesec dana – koliko je trajala blokada pomenute baze – uskraćujući im u tom periodu struju, hranu i vodu.
Obe strane u sukobu su se 15. maja 1992. saglasile oko toga da vojnicima JNA treba omogućiti da napuste grad – navele su sudije.
Predsedavajuća sutkinja Vinka Beraha Nikićević izjavila je kako je sud ustanovio da je sporazum između bosanskih i jugoslovenskih zvaničnika postojao, kao i sporazum između tuzlanskih civilnih i vojnih vlasti i JNA, te da je ljudima trebalo da bude omogućeno da se mirno povuku iz Tuzle.
Jurišić je u vreme napada bio svestan toga da bi, s obzirom na postojanje sporazuma, trebalo da odbije naređenje o izvođenju napada – kazala je sutkinja Beraha Nikićević.
No, u trenutku dok je kolona JNA pokušavala da prođe kroz gradsku Skojevsku ulicu, vozači vojnih vozila su bili ubijeni iz snajpera koji su bili skriveni po okolnim zgradama – kaže se u presudi. Tako je kolona bila blokirana i sprečen je njen dalji prolaz kroz ulicu, dodaje se.
U presudi se zaključuje kako je plan o napadu na kolonu JNA postojao i kako je Jurišić, primivši naređenje od Bajrića, to naređenje posredstvom radio-veze prosledio jedinicama na terenu, koje su čekale kolonu JNA i njen prolazak.
Na početku suđenja, Jurišić je negirao vlastitu odgovornost za masakr. Rekao je kako nije učinio ništa nezakonito. On tada nije imao predstavu o tome da se JNA povlači iz Tuzle i samo je – kako je rekao – posredstvom radija prosledio naređenje jednog od svojih pretpostavljenih.
Kazao je i da su reči koje je preneo glasile doslovce: „Na vatru odgovori vatrom“, pri čemu njegovi branioci tvrde kako je takva naredba izdavana u cilju odbrane bosanskih snaga u slučaju napada na njih, te da nije značila otpočinjanje napada na JNA.
Nakon što je presuda obelodanjena, FHP je u svom saopštenju poručio kako razlozi za osudu koji su navedeni u usmenom sudijskom obrazloženju presude – „nisu uverljivi“.
„Sud je odbacio predlog odbrane da se ispitaju svedoci koji su bili upoznati sa aktivnostima i ovlašćenjima okrivljenog Jurišića. Na taj način, sud je propustio da obavi svoju najvažniju dužnost, koja se tiče ustanovljavanja svih činjenica i odgovornosti okrivljenog“, smatra FHP.
Ta organizacija za zaštitu ljudskih prava dodaje i kako tužioci nisu saslušali jednog svedoka – Budimira Nikolića, koji je tokom kobnog dana boravio u istoj kancelariji s Bajrićem, i koji je mogao da kaže šta se zaista dogodilo, kao i kakve su bile uloga i ovlašćenja optuženika“.
Sud nije saslušao ni policajce koji su se na dan napada nalazili na terenu, premda su njihovi iskazi od presudne važnosti za potpuno ustanovljavanje toga da li je ili nije napad već bio započet u trenutku kada je okrivljeni prosledio naređenje, kako je ta naredba glasila, te da li se radilo o naredbi za odbranu, a ne za napad – saopštio je FHP.
Ovaj slučaj je izazvao kontroverze u čitavom regionu, pošto je Jurišić pre rata veći deo vremena proveo u Beogradu, gde njegov sin danas živi i pohađa studije na srbijanskoj vojnoj akademiji. Posmatrači kažu da nije imao ličnih razloga za učešće u nezakonitom napadu na JNA u Tuzli, niti da oseća mržnju prema ondašnjim jugoslovenskim snagama.
Njegove su pristalice u više navrata tvrdile kako je on samo prosledio naredbu jedinicama da upotrebe vatru ukoliko JNA prva bude počela da puca. Oni kažu i da je vatra iz snajpera usledila tek pošto su jedinice JNA prve počele da pucaju na bosansku policiju.
Ovaj slučaj, koji se tiče incidenta koji se dogodio na samom početku bosanskog rata (1992-95.), još uvek predstavlja izvor podela u bosanskoj i srbijanskoj javnosti, među tužiocima i političarima.
I dok Bosna – napominjući kako se radi o bosanskom državljaninu i kako se incident dogodio na bosanskoj teritoriji – insistira na tome da bi joj trebalo dozvoliti da ona sudi Jurišiću, Srbija se proglasila u potpunosti nadležnom za ratne zločine koji su počinjeni na području bivše Jugoslavije, bez obzira na konkretno mesto gde su oni izvršeni.
Ovaj slučaj je izazvao i velike nesuglasice između srbijanske i bosanske kancelarije državnog tužioca.
Jedan od Jurišićevih advokata, Đorđe Dozet, izjavio je za IWPR kako dvanaestogodišnja kazna predstavlja skandal, te kako će se Jurišić žaliti srbijanskom vrhovnom sudu.
Rekao je i da je sud propustio da ustanovi kako je glasila naredba koja je bila data Jurišiću, te insistirao na tome da se izdata naredba ticala odbrane jedinica bosanskog Hrvata, a ne otpočinjanja napada.
Drugi Jurišićev advokat, Stevan Protić, izjavio je za IWPR da doneta presuda predstavlja ruganje pravdi i istini.
Beogradski dnevni list Danas preneo je izjavu Milorada Barašina, šefa kancelarije bosanskog tužioca, koji je kazao kako bi bosanskim državljanima trebalo da se sudi u Bosni. Rekao je i da je njegova kancelarija takođe razmatrala ovaj slučaj, ali samo u istražnoj fazi. Po njegovom mišljenju, suđenjem pred srbijanskim sudom narušen je suverenitet bosanske države.
Međutim, srbijanski tužilac za ratne zločine, Vladimir Vukčević, izjavio je kako je tokom sudskog postupka njegova kancelarija dobro sarađivala sa kancelarijom tužioca u Tuzli.
Srbijanski tužilac za ratne zločine pozdravio je presudu.
„Tužilaštvo za ratne zločine nikada neće zaboraviti nijednog vojnika koji je u maju 1992. ubijen u Tuzli. Mi smatramo da je na ovaj način utvrđena sudska istina o tom zločinu i da ova presuda predstavlja satisfakciju za sve njihove porodice“, izjavila je portparolka Jasna Janković za radio-emisiju „Pred licem pravde“, koju zajednički realizuju IWPR i Radio Slobodna Evropa (RSE).
Dodala je i da bi Jurišiću moglo da bude dozvoljeno da kaznu koja mu je dosuđena izdržava u Bosni, umesto u Srbiji.
Izražavajući podršku Jurišiću, Nada Mladina – predsednica opštinskog veća Tuzle – izjavila je za „Pred licem pravde“ kako je presuda „katastrofalna“ i kako optužbe protiv Jurišića nisu dokazane.
„Po mom mišljenju, ovo su bili politički proces i politička presuda. Svaka žrtva zaslužuje da neko bude kažnjen [za zločin koji joj je počinjen], ali Ilija Jurišić nije odgovoran“, kazala je ona.
Aleksandar Roknić je obučeni izveštač IWPR-a iz Beograda.
