SLUČAJ SREBRENICA: SASLUŠANJE O MASOVNIM GROBNICAMA

Svedok optužbe koji se ove sedmice pojavio na suđenju sedmorici zvaničnika bosanskih Srba optuženih za zločine u Srebrenici ispričao je kako je nadzirao ukop više stotina Bošnjaka pogubljenih nakon pada te enklave u julu 1995.



Bivši inženjerac Zvorničke brigade vojske bosanskih Srba, Damjan Lazarević, rekao je da je bio prisutan na trima različitim lokacijama na kojima su u danima nakon masakra žrtve bile sahranjivane, te da je pomagao i u operaciji premeštanja tela u druge grobnice koja je usledila iste godine.



Njegov iskaz potvrđuje navode optužbe po kojima su leševi iz masovnih grobnica oko Srebrenice kasnije iskopani i ponovo sahranjeni na drugim lokacijama, u nastojanju da se prikriju tragovi zločina.



Lazarević je svedočio na suđenju sedmorici visokih zvaničnika vojske bosanskih Srba i vojne policije – Vujadinu Popoviću, Ljubiši Beari, Dragu Nikoliću, Ljubomiru Borovčaninu, Radivoju Miletiću, Milanu Gveru i Vinku Pandureviću.



Optuženici navodno spadaju među najodgovornije za masakr u Srebrenci, u kojem je jula 1995. preko 8,000 bošnjačkih muškaraca i dečaka bilo masovno pogubljeno.



Svi se terete po dva odvojena, ali povezana osnova: po prvom, za „proterivanje muslimanskog stanovništva iz enklava Žepa i Srebrenica“; i po drugom, za „ubijanje svih vojno sposobnih muškaraca zarobljenih u srebreničkoj enklavi“.



Svedok je ove sedmice pred sudom ispričao kako je u vreme kada su Srebrenicu zauzele srpske snage imao „nekoliko slobodnih dana“, napomenuvši da je za masovna pogubljenja saznao tek 15. jula.



Tog jutra je, kako kaže, iz komande inženjerijske čete Zvorničke brigade dobio naređenje da ode u Orahovac, jer su „tamo bila neka tela koja je trebalo da budu pokopana“.



„Rekli su mi da moram da idem. Nisam imao izbora“, kazao je Lazarević.



U optužnici se navodi da je 14. jula, u ranim popodnevnim časovima, približno 1,000 Bošnjaka – koji su bili pritvoreni u školi u Orahovcu – odvezeno na obližnje polje, gde su ih po kratkom postupku pobili pripadnici Zvorničke brigade, pod nadzorom Nikolića i Trbića.



Svedok je rekao i da su oko 8 časova pre podne, kada je stigao u Orahovac, „sve mašine za kopanje već bile tamo“, te da je njegov zadatak bio da „obezbedi da tela budu pokopana“.



Dodao je i da je veliki broj leševa video „na gomili“.



„Neki od njih su na sebi imali uniforme, dok su drugi nosili civilnu odeću“, rekao je on na sudu.



Kada ga je tužilac Nelson Tejer (Nelson Thayer) pitao da li je pokušao da od srpskih vojnika koje je sreo sazna kako su ti ljudi stradali, svedok je rekao da ih to „nije pitao“. Rekao je i da je video teške građevinske mašine kako kupe leševe i istovaraju ih u već iskopane masovne grobnice.



A kada se sutradan javio u komandu svoje čete, Lazarević je – kako kaže – dobio slično naređenje: da nadzire ukope u selu Kozluk.



U optužnici se navodi da su 15. jula 1995. vojne i policijske snage bosanskih Srba, pod nadzorom Vujadina Popovića i Ljubiše Beare, „prebacile na izolovano mesto kraj Kozluka i automatskim oružjem masovno pogubile oko 500 Bošnjaka koji su zarobljeni prilikom povlačenja kolone iz srebreničke enklave“.



U nastavku se kaže da su ta tela pokopana narednog dana u obližnjoj masovnoj grobnici.



„Što je učinjeno – učinjeno je“, rekao je Lazarević pred sudom, objašnjavajući zbog čega je morao da ode u Kozluk. „Ljudi su pobijeni na toj lokaciji i ja sam morao da odem tamo da završim posao i pokopam te ljude.“



Rekao je i da je to naređenje dobio od majora Dragana Jokića, bivšeg načelnika inženjerije Zvorničke brigade. Jokić je u januaru 2005. osuđen na devet godina zatvora zbog pomaganja i podsticanja ubijanja zarobljenih Bošnjaka u Orahovcu, Kozluku i na poljoprivrednom dobru Branjevo, budući da je „obezbedio inženjerijska sredstva i osoblje koji su korišćeni pri kopanju masovnih grobnica za pogubljene žrtve“.



Lazarević je rekao kako je prva stvar koju je primetio kada je stigao na mesto pogubljenja u Kozluku bio „nepodnošljiv smrad koji se uokolo širio“.



„Tela su ležala svud po zemlji, raspadala su se“, kazao je on, dodajući kako nije mogao da im priđe preblizu jer nije „mogao da podnese taj smrad“.



Lazarević se izvesno vreme zadržao u Kozluku, nadzirući ukop, da bi se potom vratio u bazu. Ali je i sledećeg dana, 17. jula, dobio još jedno naređenje da pomaže pri ukopima. Toga puta je – kako je rekao – bio poslat na vojnu farmu Branjevo.



Tužioci tvrde da je 16. jula 1995. oko 1,200 bošnjačkih muškaraca i dečaka – koji su zarobljeni prilikom povlačenja iz Srebrenice – ubijeno na Branjevu.



Lazarević je na Branjevu proveo skoro 12 sati, a u vreme kada je krenuo nazad, tela su još uvek bila ubacivana u masovnu grobnicu.



Tejer je Lazarevića potom upitao da li je ikada sa Jokićem razgovarao o svojim zaduženjima tokom ta tri julska dana. Svedok je odgovorio da jeste, „mnogo puta“.



„Major Jokić bi mi uvek kazao da je neko to morao da uradi, a pošto smo se moji ljudi i ja u to vreme zatekli tamo, taj zadatak je poveren nama“, rekao je on.



Rekao je i da nikada nije stekao utisak da su masovna pogubljenja i ukopi bili tajni.



„Svi su pričali o tome“, kazao je on.



Lazarević je takođe posvedočio da je nekoliko meseci kasnije – nije mogao da se priseti kada je to tačno bilo – dobio naređenje da „hitno ode na mesta gde se nalaze masovne grobnice i nadzire otkopavanje leševa“.



Kazao je da su posmrtni ostaci potom prebačeni u sekundarne masovne grobnice, ali je napomenuo da nije sudelovao u operaciji ponovnog ukopa, koju je – po njegovim rečima – organizovao Milorad Trbić.



U optužnici se navodi da je „operacija ponovnog ukopa predstavljala veliki projekat“ čiji je cilj bilo „prikrivanje ubistava i pogubljenja u zoni odgovornosti Bratunačke i Zvorničke brigade“, te da je Trbić, zajedno sa Popovićem, Pandurevićem i Nikolićem, „organizovao, pomagao i nadzirao sve aspekte ove operacije“.



Suđenje se nastavlja iduće sedmice.



Merdijana Sadović je voditeljica programa za Haški tribunal IWPR-a.