Slucaj odsutnih svedoka
Zasto su americki zvanicnici, koji su ucestvovali u medjunarodnim naporima za razresenje kosovske krize, odsutni sa liste svedoka na sudjenju Milosevicu?
Slucaj odsutnih svedoka
Zasto su americki zvanicnici, koji su ucestvovali u medjunarodnim naporima za razresenje kosovske krize, odsutni sa liste svedoka na sudjenju Milosevicu?
Ambasador Vilijam Voker, sef Verifikacione misije za Kosovo, KVM, ove nedelje postaje prvi americki zvanicnik koji svedoci na sudjenju Slobodanu Milosevicu, a mozda ce biti i poslednji.
Voker je jedini Amerikanac na spisku takozvanih "medjunarodnih svedoka" cija je svedocenja najavio Dzefri Najs, sef tima tuzilastva.
U periodu koji pokriva kosovska optuznica, Voker je vodio Verifikacionu misiju za Kosovo. Posle njegovog iskaza, na klupi za svedoke naci ce se Klaus Nauman iz Nemacke, predsednik vojnog komiteta NATO-a izmedju 1998. i 1999. godine kada je doslo do eskalacije kosovske krize. Za njim ce uslediti Volfgang Petric iz Austrije, predstavnik Evropske unije na pregovorima u Rambujeu i Parizu u februaru i martu 1999. Potom u Hag dolazi Knut Volebek iz Norveske, bivsi sef Misije UN na Kosovu, UNMIK.
Od medjunarodnih svedoka trojica Britanaca su se vec pojavili na sudjenju - lord Esdaun, general Karol Drevenkijevic i pukovnik Ricard Kaglinski - kao i jedan Kanadjanin, general Misel Mezonev. Svi oni su sa uspehom prosli Milosevicevo unakrsno ispitivanje.
Pitanje je, medjutim, sta se desilo sa americkim zvanicnicima koji su bili na prvim linijama fronta u okviru zapadnih diplomatskih, politickih i vojnih napora da se razresi kosovska kriza. Najmanje trojica americkih zvanicnika, koji su imali kljucne uloge u tom periodu, bili su upadljivo odsutni sa spiska svedoka.
Prvi medju njima je Ricard Holbruk, bivsi americki ambasador u Ujedinjenim nacijama i glavni medjunarodni pregovarac u razgovorima sa tadasnjim jugoslovenskim predsednikom tokom kljucnog perioda od oktobra 1998. do marta 1999. godine.
Tuzilastvo i sudije bi nesumnjivo voleli da iz prve ruke cuju o razgovorima koje je vodio sa Milosevicem u njegovom beogradskom predsednickom salonu. I optuzeni bi verovatno zeleo da iznese svoje tumacenje ovih pregovora. Holbruk je izjavio da je spreman da svedoci na sudjenju ukoliko mu americka vlada to dozvoli.
Drugi odsutni svedok je Kristofer Hil, bivsi americki ambasador u Makedoniji koji je pokusao da posreduje izmedju Beograda i kosovskih Albanaca krajem 1998. godine, i americki predstavnik na pregovorima u Rambujeu i Parizu u prolece 1999. godine.
Hilovo svedocenje moglo bi baciti novo svetlo na pitanje da li je Beograd bio zaista zainteresovan za politicko resenje, kako to tvrdi Milosevic, ili je otezao sa pregovorima planirajuci u potaji vojnu ofanzivu, a mozda cak "prizeljkujuci manju NATO intervenciju", prema tvrdnjama tuzilastva i nekih svedoka.
Poslednji, ali ne i najmanje vazan, je general Vesli Klark, bivsi komandant saveznickih snaga u Evropi u vreme NATO intervencije protiv Srbije.
Klark je posetio Beograd nekoliko puta da bi upozorio srpskog predsednika na posledice odbacivanja mirovnog resenja za Kosova. Njegovo svedocenje moglo bi biti utoliko znacajnije s obzirom na cinjenicu da se Miloseviceva odbrana zasniva na tvrdnjama da Albanci nisu deportovani, vec da su prisiljeni na egzodus iz svojih domova upravo "NATO agresijom". Bivsi srpski lider takodje insistira da su vecinu zrtava usmrtile NATO bombe, a ne meci srpskih snaga.
Tuzilastvo ne pominje pitanje odsutnih svedoka. Poneki zakljucak se, medjutim, moze izvesti iz Najsovog objasnjenja problema sa "svedocima za koje vazi pravilo 70". Ovo pravilo se odnosi na pitanja i dokazni materijal koji ne podlezu obelodanjivanju na sudu.
Najs je objasnio da pojavljivanje svedoka na koje se odnosi pravilo 70 zavisi od dva sporazuma izmedju tuzilastva i vlade drzave iz koje je svedok, odnosno "tela koja daje svedoke za sudjenje". Prvi sporazum se sklapa da bi se doslo do informacija, a drugi radi dozvole tom licu da se pojavi u Hagu. Najs se pozalio da se ovde uopste ne radi o dogovorima jer "izvor svedoka iskljucivo diktira uslove".
Najs je primetio da su vlade zemalja ovakvih svedoka insistirale na uslovima koje tim tuzilastva ne moze da prihvati.
On je rekao da se problem odnosi na zastitne mere za svedoke. Dzefri Najs nije objasnio o kakvim se konkretno merama radi, vec je prosto izjavio da ni on, niti njegov tim nisu spremni da stanu iza njih. "Stoga, u ovom trenutku, ovi svedoci ispadaju iz igre".
Najs nije imenovao ni izvor, niti potencijalne svedoke na koje je mislio. Ipak, imajuci u vidu imena koja su upadljivo odsutna sa liste svedoka, sasvim je verovatno da su ove trazene zastitne mere razlog zbog koga bi Voker mogao biti prvi - i poslednji - americki zvanicnik koji ce svedociti na Milosevicevom sudjenju.
Ambasador Voker je izuzetak jer njega ne daje americka vlada, vec Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju, OEBS, koja je organizovala Verifikacionu misiju za Kosovo.
OEBS se do sada pokazao kao velikodusan izvor svedoka za Milosevicevo sudjenje. Do sada su se na klupi za svedoke pojavila cetvorica Vokerovih verifikatora koji su dali svoje vidjenje kosovske krize iz oktobra 1998. godine sve do pocetka bombardovanja 24. marta 1999. godine.
Sva cetvorica su svedocili o onome sto su videli u selu Racak dan ranije.
Milosevic tvrdi da je otkrice vise od 40 leseva civila u Racku zapravo bila "namestaljka" koju je osmislio Voker. Daleko od toga da se radi o "masakru civila", kako je to Voker opisao, bivsi jugoslovenski predsednik tvrdi da su nastradali "teroristi" iz redova Oslobodilacke vojske Kosova, OVK.
Milosevic insistira da Vokerove optuzbe za masakr nisu nista drugo do izgovor za americku vojnu "agresiju protiv Jugoslavije" i vazdusne napade NATO-a. Voker, stoga, moze ocekivati zestoku paljbu tokom unakrsnog ispitivanja od strane optuzenog.
Voker ce biti jedan od poslednjih svedoka optuzbe koji ce svedociti o slucaju Racak. Poslednje nedelje ih je bilo pet - tri ocevica iz sela, jedan mestanin koji je preziveo masakr, bivsi komandant OVK Sukri Buja i britanski policijski detektiv Jan Hendri.
Hendri je 16. januara 1999. godine, zajedno sa verifikatorima, pregledao mesto zlocina i fotografisao povrede nanete zrtvama. Nekima su odsecene glave, istrgnuta im je utroba, a drugi su imali neobicne povrede ociju i opekotine iza usiju usled egzekucije vatrenim oruzjem iz neposredne blizine.
Buja je izjavio na sudu da je 47 njegovih ljudi bilo u Racku na dan kada se dogodio masakr. On je rekao da ih je devet poginulo i osam ranjeno tokom prvih nekoliko minuta napada srpske policije i vojske u samu zoru. Ostali pripadnici OVK su se, tvrdi Buja, rasuli i povukli na polozaje udaljene nekoliko kilometara.
Buja je rekao da su se vratili u praskozorje da prikupe leseve svojih saboraca i da su ih sahranili u drugom selu. On tvrdi da su tela civila ostala tamo gde su i usmrceni, te da su ih Voker i verifikatori na istom mestu pronasli sledeceg dana.
Milosevic, medjutim, insistira da je Voker sve rezirao, a ove nedelje ce imati priliku da sam iznese svoju teoriju pred bivsim sefom Verifikacione misije.
Nije sasvim jasno da li ce Milosevic ikada imati priliku da se suoci sa drugim ucesnicima u "velikoj americkoj zaveri" protiv Srbije, kako je optuzeni opisao dogadjanja u sudnici. Kao sto je to tuzilac Najs rekao, "Za sada oni nisu u igri".
Mirko Klarin je visi urednik IWPR za pitanja Tribunala za ratne zlocine i glavni urednik novinske agencije SENSE.
