Sestre žale za svojim najmilijima
Stotine tek identifikovanih žrtava pokopano je u Potočarima, prilikom obeležavanja šesnaeste godišnjice masakra.
Sestre žale za svojim najmilijima
Stotine tek identifikovanih žrtava pokopano je u Potočarima, prilikom obeležavanja šesnaeste godišnjice masakra.
Piše: Velma Šarić iz Sarajeva (TU br. 701, 15. jul 2011.)
Dve sestre, Melva i Bahra Omerović iz Glogove (selo u opštini Bratunac, nadomak Srebrenice), bile su među onima koje su ove sedmice sahranile posmrtne ostatke svojih muževa u memorijalnom centrru Potočari, gde je više hiljada ljudi prisustvovalo ceremoniji obeležavanja šesnaeste godišnjice srebreničkog masakra. Treća sestra, Ismeta, sahranila je ostatke svog muža na prošlogodišnjoj komemoraciji.
„Bol je ogroman“, kaže Mevla, „ali barem na ovaj način mogu da dosegnem ono malo mira što mi je u duši ostalo. Tek sada osećam kao da ga držim za ruku. Osećam da je trebalo da ga držim za ruku u trenutku kad je ubijen, i besna sam zato što su mi ga oteli.“
Na godišnjoj komemoraciji u memorijalnom centru okupilo se oko 15,000 ljudi, uključujući dostojanstvenike iz Bosne i Hercegovine inostranstva – poput hrvatskog predsednika Ive Josipovića, Visokog predstavnika Valentina Incka (Valentin Inzko) i ambasadora Sjedinjenih Država, Patrika Muna (Patrick Moon). Predstavnici bosanskih Srba jedva da su prisustvovali ovom događaju.
Na ovogodišnjoj ceremoniji je u Potočarima pokopano 613 žrtava srebreničkih ubijanja, koja su se u julu 1995. odigrala nakon pada te enklave. Na istom mestu već počiva skoro 4,000 ljudi – što je tek nešto manje od polovine imenovanih žrtava genocida.
Ostaci Bahrinog muža pronađeni su u dvema sekundarnim grobnicama. Nakon masakra, snage bosanskih Srba su prekopale prvobitna mesta pokopa iz straha da bi ona mogla biti otkrivena na osnovu satelitskih snimaka, pa su ostaci žrtava bili ponovo sahranjeni na drugim lokacijama, što znači da su im tela rasuta.
I dok Bahra plače kraj mezara, Mevla kaže: „Jedan od naših rođaka je pronađen u četiri različite masovne grobnice, a telo mu još uvek nije kompletirano. Bolno je kad vam dođu i kažu: ’Pronašli smo dve njegove kosti, šta želite da uradite?’ Koja vrsta ljudskog bića može ubiti čoveka, a onda ga i rasturiti na komade?“
Tri sestre su u masakru izgubile više od dvadeset rođaka. Preselile su se zajedno sa decom u Tuzlu, i mada se Ismeta sa ocem vratila u Glogovu, deca je nisu sledila. Njen jedini sin, koji je u vreme masakra imao svega deset godina, oženio se i sada sa suprugom živi u Švedskoj.
„Vratila sam se, uprkos onima koji kažu ’ovo je samo još jedna masovna grobnica’. Ali, da budem iskrena, to i jeste ono što osećate – čim se ovaj dan završi, oni nas zaborave“, izjavila je Ismeta za IWPR.
„Političari, naši i njihovi, a i stranci. Sve je puno licemerja; ljudi koji nam kažu da su pravda i pomirenje važni, ali ne čine ništa da nam pomognu da dođemo do pravde, da se vratimo kući, da živimo normalnim životom. Nije lako živeti na mestu gde vam susedi misle da je [bivši general bosanskih Srba, Ratko] Mladić heroj. A pogotovo ako znate da nema ničega ili nikoga da vas zaštiti.“
Ovo je bila prva komemoracija koja je održana nakon što je Mladić nedavno uhapšen i prebačen u Haški tribunal. Njegovo je hapšenje bilo na ceremoniji spominjano u govorima mnogih dostojanstvenika.
„Želim da vam se svima zahvalim na tome što ste došli ovde da podelite našu tugu i bol, ali vas molimo da se Srebrenice i njenih žrtava ne sećate samo tokom ovih tragičnih julskih dana“, kazao je Ćamil Duraković, zamenik gradonačelnka Srebrenice i predsedavajući organizacionog odbora. U vreme masakra, Duraković je imao 16 godina.
„Kako godine prolaze, svi se isto osećamo. Samo što je meni ove godine malo lakše, jer je [Mladić] iza rešetaka u Hagu.“
Ministar unutrašnjih poslova i rođeni Srebreničanin, Sadik Ahmetović, koji je ujedno i predsedavajući upravnog odbora memorijalnog centra, kazao je kako su „Potočari verovatno najtužnije mesto u Evropi“ nakon Drugog Svetskog rata, ali i mesto „koje bi trebalo da pošalje poruku pravde i mira čitavoj Evropi i svetu“.
„[Ovo] društvo mora pronaći snagu da se suoči s prošlošću, a to neće biti moguće bez procesuiranja ratnih zločinaca“, dodao je Ahmetović.
I Visoki predstavnik Valentin Incko govorio je o važnosti suočavanja s prošlošću. „Možda ima ljudi koji tvrde da ubice nisu ubice, da žrtve nisu žrtve, da mrtvi nisu mrtvi. Ali to uporno i izopačeno poricanje činjenica će nestati kada istina bude prevladala. A istina će prevladati, čak i među onim ljudima koji se sada skrivaju od nje“, kazao je on.
„Moramo iskoristiti našu snagu, sposobnosti i čast da naučimo našu decu da poštuju, da vole druge ljude, bez obzira na to koje su nacije ili vere“, kazao je hrvatski predsednik Josipović. „Naša je obaveza da obezbedimo da sused više nikada ne krene na suseda.“
Slušajući govore dok stoji pokraj muževljevog tabuta, Mevla kaže kako se nada da će „velikodostojnici . . . možda okačiti fotografiju memorijalnog centra Potočari u svojim kancelarijama, da ih opominje na to da se Srebrenica ne sme ponovo dogoditi.
„Za pravdu su neophodne sudske presude, za pravdu su neophodni spomenici, za pravdu su neophodni ljudi koji kazuju svoje priče.“
Velma Šarić je obučena novinarka IWPR-a iz Sarajeva.
