Saslušanje o ubistvima u Keratermu
Nekadašnji pripadnik službe državne bezbednosti bivše Jugoslavije kaže da je sa zatvorenicima razgovarao o nasilju u pritvorskom centru.
Saslušanje o ubistvima u Keratermu
Nekadašnji pripadnik službe državne bezbednosti bivše Jugoslavije kaže da je sa zatvorenicima razgovarao o nasilju u pritvorskom centru.
Piše: Velma Šarić iz Sarajeva (TU br. 661, 20. septembar 2010.)
Na suđenju bivšim policijskim zvaničnicima bosanskih Srba, Mići Stanišiću i Stojanu Župljaninu, ove sedmice je bilo reči o događajima koji se tiču masovnog ubijanja preko 150 nesrpskih pritvorenika, koje je u zatvorskom logoru Keraterm izvršeno tokom 1992. godine.
Iskaz svedoka optužbe Radomira Rodića – bosanskog Srbina iz grada Prijedora (severozapadna Bosna) i nekadašnjeg zvaničnika Službe državne bezbednosti (SDB) bivše Jugoslavije – odnosio se na period koji je u logoru proveo kao ispitivač.
Kao bivši čelnik regionalnog Centra službi bezbednosti (CSI) u Banja Luci i savetnik političkog lidera bosanskih Srba, Radovana Karadžića – kome se sudi za genocid – Župljanin se tereti ua istrebljenje, ubijanje, progon i deportaciju ne-Srba u severo-zapadnoj Bosni, u periodu od aprila do decembra 1992.
Stanišić se, pak, kao bivši ministar unutrašnjih poslova bosanskih Srba, tereti za ubijanje, mučenje i okrutno postupanje nad nesrpskim civilima, kao i zbog toga što nije niti sprečio, niti kaznio zločine koje su počinili njegovi potčinjeni.
Stanišić i Župljanin su navodno sudelovali u zajedničkom zločinačkom poduhvatu, čiji je cilj bilo trajno raseljavanje ne-Srba sa teritorije koja je trebalo da bude obuhvaćena srpskom državom. Optuženi su za zločine koji su u periodu od 1. aprila do 31. decembra 1992. počinjeni na području 20 opština širom Bosne, uključujući i Prijedor.
Među zločinima koji se pripisuju optuženicima su progon, istrebljenje, ubijanje, mučenje, nehumano postupanje i deportacija, kao zločini protiv čovečnosti; te ubijanje, mučenje i okrutno postupanje, kao kršenje zakona i običaja ratovanja.
Rodić je izjavio da je u periodu od maja do avgusta 1992. posećivao logor Keraterm nadomak Prijedora, gde je nesrpske zatočenike svakodnevno saslušavao o njihovom „učešću u oružanoj pobuni protiv Srba“.
U optužnici protiv Stanišića i Župljanina pominje se preko 50 zatvorskih objekata – uključujući i logore Omarska, Keraterm i Trnopolje – koje su osnovali bosanski Srbi i u kojima su nesrpski zatočenici bili premlaćivani, mučeni, seksualno iskorišćavani, ponižavani, maltretirani i psihički zlostavljani.
„U maju 1992., počeo sam da radim u tom logorskom istražnom centru – ili nečemu što biste mogli tako nazvati“, kazao je Rodić.
„Saslušavali smo zatvorenike ispitujući ih jednog po jednog dokle god smo bili u stanju to da činimo u datim uslovima.“
Na pitanje tužioca Metjua Olmsteda (Matthew Olmsted) o tome da li je ispitivanje vršeno timski, svedok je odgovorio da su postojala tri tima, od kojih je svaki imao po dva člana. Osim dvojice policajaca, bila su tu dvojica redovnih i dvojica rezervnih pripadnika SDB-a.
Rodić je identifikovao Ranka Vučulu i Braneta Šiljka kao pripadnike prvog tima; Grozdana Mutića i Kostimira Modića kao pripadnike drugog; te Marka Radišića i sebe kao pripadnike trećeg. Svedok je dodao da bi „ispitivanju uvek prisustvovao i po jedan pripadnik vojne policije“.
Neposredno po osnivanju logora, starije i niže rangirane osobe su – po svedokovim rečima – bile oslobođene zajedno sa onima za čiji ostanak u pritvoru nije bilo nikakvog osnova. Međutim, nekoliko dana kasnije, Rodić je – kako je rekao – ponovo počeo da viđa te ljude u logoru.
Po njegovim rečima, bilo je očigledno da tim zatočenicima nedostaju osnovni uslovi i da nemaju dovoljno hrane, a spavali su na drvenom podu.
„Nisam lično ulazio u te prostorije, ali mi se čini da su dobijali svega dva obroka dnevno i da su im bili uskraćeni osnovni higijenski uslovi“, objasnio je on.
Svedok je izjavio i kako je čuo da je Župljanin jednom posetio taj logor.
„Sećam se da je tamo jednom boravila delegacija koja je došla da obiđe Keraterm. Ne mogu tačno da kažem ko je sve bio u njoj, ali mislim da se sećam kako mi je jedan stražar rekao da je tu bio i g. Župljanin“, izjavio je on, dodajući da ga nije lično video.
„Kada se to desilo, otprilike?“, pitao je Olmsted. Svedok je odgovorio: „Možda je prošla polovina onog perioda u kojem je logor postojao.“
Tužilac je Rodića pitao i da li se seća „incidenta koji se odigrao krajem jula, kada je veliki broj zatvorenika bio ubijen u jednoj od prostorija u Keratermu“.
„Sećam se“, odgovorio je svedok.
Stanišić i Župljanin se terete za ubistvo nekolicine ljudi koje je 24. ili 25. jula 1992. izvršeno u Sobi br. 3 logora Keraterm.
Na pitanje kako je saznao za taj incident, svedok je odgovorio: „Ujutro, prilikom polaska na posao, svakog dana bismo se okupili oko zgrade MUP-a (Ministarstvo unutrašnjih poslova), nakon čega bismo se u jednom ili dva auta odvezli u logor. Toga dana [25. jula] mi je jedan od tamošnjih stražara rekao da se u Keratermu dogodio incident i da ima mrtvih.
„Ono što se odmah moglo primetiti bile su pojačane mere bezbednosti u logoru. Osim toga, kad smo se približili ulazu, mogao sam da primetim i dva ili tri leša koja su ležala u onom delu dvorišta [Keraterma] koji sam mogao da vidim.
„U Keratermu nismo ostali duže od jednog sata. Morali smo da odemo, jer uslovi za naš rad nisu bili ispunjeni“, nastavio je on, dodajući da su se vratili tek tri dana kasnije i da tada više nije bilo nikakvih znakova smrti, „čak ni ona dva ili tri tela u dvorištu“. Broj policajaca je takođe ponovo bio uobičajen – konstatovao je on.
Svedok je rekao i da mu nikada nije bilo naređeno da istraži te događaje ili napiše izveštaj o njima, napominjući da SDB nije istraživala incident u Sobi br. 3.
„To je bilo u nadležnosti redovnih organa javne bezbednosti“, kazao je. Međutim, on je o tome razgovarao sa zatvorenicima koje je ispitivao.
„Pitali smo ljude, jer smo pokušavali da saznamo šta se desilo. Iskazi su bili različiti; neki nisu videli ništa, neki su čuli buku, neki su čuli pucnjavu, a ostali su čak videli i nekakav dim“, kazao je on.
Tužilac je Rodića pitao da li je saznao koliko je ljudi bilo ubijeno.
„Prve računice su govorile o broju od nekoliko desetina do nekoliko stotina“, odgovorio je Rodić. „Kasnije smo moje kolege i ja obavešteni da se radilo o 150 do 170 ljudi.“
„Nakon koliko vremena od tada je logor bio zatvoren?“, pitao je tužilac.
„Svega mesec dana posle tog događaja, ukoliko dobro pamtim datume“, odgovorio je svedok.
Stanišić se predao u martu 2005., dok su Župljanina, nakon što je 13 godina proveo u bekstvu, srbijanske vlasti uhapsile 10. juna 2008. Optužnice su im spojene u septembru 2008., a obojica su izjavili da se ne osećaju krivima ni po jednoj tački.
Suđenje se nastavlja ove sedmice.
Velma Šarić je obučena novinarka IWPR-a iz Sarajeva.
