Saslušanje o presretnutim razgovorima pripadnika VRS-a
Bivši obaveštajac bosanske vojske opisuje kako je prisluškivao srpske komunikacije.
Saslušanje o presretnutim razgovorima pripadnika VRS-a
Bivši obaveštajac bosanske vojske opisuje kako je prisluškivao srpske komunikacije.
Piše: Velma Šarić iz Sarajeva (TU br. 651, 28. jun 2010.)
Na suđenju bivšem generalu vojske bosanskih Srba (Vojska Republike Srpske, VRS), Zdravku Tolimiru, ove sedmice je pred Haškim tribunalom održano saslušanje o razgovorima između pripadnika VRS-a koje je bosanska vojska presrela nakon genocida koji je u Srebrenici počinjen 1995. godine.
Iskaz prošlosedmičnog svedoka usledio je u sklopu nastojanja tužilaštva da potvrdi autentičnost navodno presretnutih komunikacija između oficira VRS-a, koje su 1995. snimili pripadnici vojske bosanske vlade i obaveštajnih snaga.
Zaštićeni se svedok PW-030, kao bivši komandant jedne obaveštajne jedinice bosanske vojske, prošle sedmice pred Tribunalom prisetio pomenutih presretnutih razgovora.
Kao bivši pomoćnik komandanta za obaveštajni rad i bezbednost pri generalštabu VRS-a i najbliži saradnik odbeglog generala i haškog optuženika Ratka Mladića, Tolimir se tereti za genocid i ostale zločine počinjene prilikom pogubljenja 8,000 bošnjačkih muškaraca i dečaka u Srebrenici, jula 1995.
PW-030 se već pojavljivao pred Tribunalom – u decembru 2006. svedočio je na suđenju sedmorici bivših vojnih i policijskih zvaničnika bosanskih Srba, optuženih za zločine počinjene 1995. u Srebrenici.
Na početku prošlosedmičnog saslušanja, tužilac Rupert Elderki (Rupert Elderkey) je pročitao sažetak iskaza koji je PW-030 dao na takozvanom suđenju srebreničkoj sedmorci. Veći deo tog iskaza je bio pročitan iza zatvorenih vrata.
Za vreme bosanskog rata, koji je trajao od 1992. do 1995. godine, PW-030 je bio komandant jedinice za prisluškivanje pri Drugom korpusu bosanske vojske. Ta jedinica je tokom rata predstavljala onaj deo obaveštajne službe bosanske vojske koji je bio zadužen za prisluškivanje, evidentiranje i snimanje komunikacija unutar neprijateljskih snaga.
Pozivajući se na svedokovu raniju izjavu, tužilac je rekao da su njegovu jedinicu „činile dve podjedinice, od kojih je svaka brojala najviše devet ljudi. Oni su bili nadležni za komunikacijsku infrastrukturu i radili su svoj posao [najbolje] što su mogli.“
Kao komandant te jedinice, svedok je – zajedno sa onima koji su mu bili potčinjeni – radio po smenama.
PW-030 je komandovao jedinicom koja je – kako je rekao tužilaštvu – bila locirana na „južnom prislušnom položaju“. U pitanju je lokacija na jednoj padini, oko koje nije bilo nikakvih prepreka, tako da je svedok, zajedno sa svojom jedinicom, bio u prilici da bez ikakvih problema prisluškuje komunikacije VRS-a.
Tužilac je dodao da je zadatak svedoka bio da „prati relejske komunikacije i redovno proverava da li su relejske stanice postavljene“.
„Svaka dva do tri dana on je tragao za novim relejnim stanicama. Ukoliko bi bile pronađene, on bi o tome obaveštavao komandu bosanske vojske, koja bi potom odlučila da li ih ima smisla prisluškivati ili ne“, dodao je on.
U leto 1995. godine – citirao je tužilac iskaz svedoka PW-030 iz 2006. – „jedinica je bila poslata u severoistočnu Bosnu da prisluškuje komunikacije Drinskog korpusa, koji je delovao na tom području“.
Drinski korpus VRS-a je u to vreme sudelovao u više lokalnih vojnih operacija, uključujući i operacije u Srebrenici.
Nastavljajući da se poziva na raniju izjavu svedoka, tužilac je rekao da angažman svedokove jedinice „nije bio ograničen samo na praćenje Drinskog korpusa“, ali je to predstavljalo njihovu najintenzivniju aktivnost.
„Zadatak moje jedinice je bio da prisluškuje razgovore VRS-a“, rekao je svedok u iskazu koji je tužilac citirao.
U ranijoj je prilici PW-030 objasnio i to kako je njegova jedinica funkcionisala. Nakon presretanja i snimanja, komunikacije VRS-a bile su transkribovane u beležnice i potom poslate komandi bosanske vojske, gde bi ih operater – po rečima svedoka – uneo u kompjuter.
A na prošlosedmičnom saslušanju, svedok je potvrdio da je i lično zapisao četiri presretnuta razgovora koja mu je tužilaštvo predočilo u sudnici.
Jedan od tih navodno presretnutih razgovora je i onaj koji su vodili Radislav Krstić i Vujadin Popović, i koji se odigrao u poslepodnevim satima 2. avgusta 1995.
Kao potpukovnik VRS-a i šef bezbednosti Drinskog korpusa, Popović je pre dve sedmice pred Tribunalom osuđen za genocid, pri čemu mu je izrečena i kazna doživotnog zatvora.
Krstić je, pak, kao zamenik komandanta Drinskog korpusa, u aprilu 2004. bio osuđen na 35 godina zatvora zbog pomaganja i podsticanja genocida. Sudije Tribunala su procenile da su obojica značajno doprinela onome što se u julu 1995. desilo u Srebrenici.
Iako sadržaj četiri navodno prisluškivana razgovora, uključujući i onaj između Popovića i Krstića, nije otkriven na javnom delu zasedanja, taj materijal je uveden u dokaze nakon što je svedok potvrdio njegovu autentičnost.
Prilikom unakrsnog ispitivanja svedoka, Tolimir je – budući da se brani samostalno – postavio pitanje koje se ticalo uobičajenog trajanja takvih razgovora.
„U većini slučajeva se radilo o otprilike pet minuta“, odgovorio je PW-030.
„Da li je bilo slučajeva u kojima bi razgovor potrajao i nešto duže?“, pitao je potom Tolimir. „Da, neki razgovori su trajali više od sat vremena“, odgovorio je PW-030, navodeći kao primer ono što je opisao kao razgovore ratnih lidera bosanskih Srba – Radovana Karadžića, Biljane Plavšić, Momčila Krajišnika i Nikole Koljevića – sa njihovim savetnicima „u Moskvi, Parizu i Londonu“.
„Često su to bile rasprave o konkretnim merama koje je trebalo preduzeti – ili čak o trikovima, poput hapšenja pripadnika mirovnih trupa UN-a, koji su držani kao taoci“, dodao je svedok.
Bivšem predsedniku bosanskih Srba, Radovanu Karadžiću, trenutno se pred Tribunalom sudi za genocid i druge ratne zločine.
Prema optužnici koja je protiv njega podignuta, u periodu koji je otprilike trajao od 26. maja do 19. juna 1995., snage bosanskih Srba su zarobile preko 200 pripadnika mirovnih trupa Ujedinjenih nacija i vojnih posmatrača, koji su potom bili pritvoreni na različitim lokacijama u Republici Srpskoj.
Upućivane su pretnje trećim licima, „uključujući i komandante NATO-a i UN-a, da će dalji napadi NATO-a na vojne mete bosanskih Srba rezultirati ranjavanjem, smrću ili time što će pritvorenici nastaviti da borave u pritvoru“.
Neki pritvorenici su tokom boravka u zatočeništvu bili zlostavljani ili na druge načine maltretirani.
„Ja sam i lično čuo i snimio neke od tih predloga, premda su duže razgovore uglavnom snimale mlađe kolege, pošto su imale više vremena, a i ja sam bio zauzet i ostalim dužnostima komandanta“, dodao je PW-030.
O pojedinostima koje su se ticale presretnutih razgovora nije se raspravljalo na otvorenom delu zasedanja.
Suđenje se nastavlja ove sedmice.
Velma Šarić je obučena novinarka IWPR-a iz Sarajeva.
