Saslušanje o ovlašćenjima policije bosanskih Srba
Jedan bezbednosni zvaničnik bosanskih Srba kaže da policija nije bila obučena da hapsi vojnike.
Saslušanje o ovlašćenjima policije bosanskih Srba
Jedan bezbednosni zvaničnik bosanskih Srba kaže da policija nije bila obučena da hapsi vojnike.
Piše: Velma Šarić iz Sarajeva (TU br. 710, 23. septembar 2011.)
Svedok odbrane na suđenju dvojici bivših visokih zvaničnika policije bosanskih Srba izjavio je pred Haškim tribunalom ove sedmice da policija u Banja Luci nije mogla da kontroliše vojnike u gradu.
Zaštićeni svedok, koji je pred sudom predstavljen kao SZ 003, zapravo je bivši zaposlenik Centra službi bezbednosti (CSB) u Banja Luci, a iskaz je dao uz iskrivljenje lika i glasa.
On je svedočio na suđenju svom bivšem šefu, Stojanu Župljaninu, koji je 1992. bio i šef CSB-a; i Mići Stanišiću, bivšem ministru unutrašnjih poslova u Republici Srpskoj (RS).
Stanišić i Župljanin su navodno sudelovali u zajedničkom zločinačkom poduhvatu, čiji je cilj bilo trajno raseljavanje ne-Srba sa teritorije koja je trebalo da bude obuhvaćena srpskom državom. Terete se za zločine koji su u 20 opština širom Bosne počinjeni u periodu od 1. aprila do 31. decembra 1992.
Župljanin je optužen za istrebljenje, ubijanje, progon i deportaciju ne-Srba u severozapadnoj Bosni, u periodu od aprila do decembra 1992.
Stanišić je optužen za ubijanje, mučenje i okrutno postupanje prema nesrpskim civilima, kao i za to što nije sprečio ili kaznio zločine koje su počinili njegovi potčinjeni. Obojica su se izjasnili kao nevini po svim optužbama za koje se terete.
SZ 003 se ove sedmice na sudu pojavio kao Župljaninov svedok odbrane, a uglavnom je svedočio iza zatvorenih vrata.
U onom delu postupka koji je bio otvoren za javnost, svedok je sudijama rekao da su njegovi poslovi u CSB-u obuhvatali „redovne zadatke operativnog dežurstva“, poput primanja izveštaja policijskih stanica i njihovog prikupljanja.
„To znači sažimanje izveštaja, a potom i njihovo prosleđivanje šefu“, kazao je svedok misleći na Župljanina, koga je opisao kao „zahtevnog šefa“, koji je „insistirao na primanju kompletnih dnevnih izveštaja i korektnom, blagovremenom informisanju“.
Međutim, po rečima svedoka, komunikacija sa policijskim stanicama na području u nadležnosti CSB-a bila je sve samo ne laka.
„Ponekad bi veze bile prekinute, ponekad su podaci koje smo dobijali bili nepotpuni, ponekad bi stigli prekasno“, kazao je on.
Potvrdio je i da je prilično dobro poznavao policijske strukture, kao i operacije CSB-a i policije uopšte.
Opisujući situaciju koja je u Banja Luci vladala tokom 1992. godine, svedok je rekao da je taj grad „delovao militarizovano“.
„Gradske ulice su bile pune naoružanih vojnika. Oni su nosili „razne uniforme i obeležja“, kazao je on.
Dodao je i da „policija nije bila u stanju da učini ništa kako bi te ljude držala pod kontrolom“, objasnivši da „redovni sastav policije nije obučen da hapsi naoružane ljude (vojnike)“.
„Međutim, mi smo se trudili da u Banja Luci održimo atmosferu normalnosti“, kazao je svedok. „Radnje i škole bile su otvorene, ljudi su išli na posao, a u gradu nije bilo nikakvih poremećaja, izuzev noćnog policijskog časa“.
SZ 003 je objasnio da je policijski čas bio uveden „kako bi se osigurala javna bezbednost i sigurnost za sve građane Banja Luke. Iz istog su razloga po gradu bili postavljeni kontrolni punktovi“, na kojima – dodao je on – nesrpski građani nisu bili diskriminisani, niti zlostavljani.
„Sve je to bilo činjeno u skladu sa zakonom“, kazao je SZ 003.
Tokom unakrsnog ispitivanja, tužilac Tomas Henis (Thomas Hennis) je zaštićenog svedoka zamolio da mu kaže da li je imao bilo kakvo praktično iskustvo sa kontrolnim punktovima. Svedok je rekao da je njegov posao bio kancelarijski i da nije boravio ni na jednom punktu.
Svedoku su potom predočeni dokumenti za koje je rečeno da se tiču specijalne jedinice CSB-a i navodnih pritužbi na njeno ponašanje, naročito jedan dokument koji je u banjalučki CSB bio poslat iz policijske stanice u Bosanskom Novom.
U tom dokumentu, lokalni šef policije se navodno žali na neke pripadnike nekakve „specijalne jedinice“.
Međutim, svedok je ukazao na to kako prosta činjenica da je taj dokument bio poslat CSB-u ipak ne znači da su pripadnici specijalne jedinice koji se opisuju u izveštaju nužno bili pripadnici CSB-a.
„I u vojsci postoje specijalne jedinice, pa je jedinica koja se spominje u izveštaju mogla da bude i policijska i vojna“, kazao je svedok.
Privodeći kraju unakrsno ispitivanje, tužilac Henis je svedoka pitao šta zna o zatvorskim logorima na području Prijedora – odnosno Keratermu, Manjači, Omarskoj i Trnopolju.
Svedok je rekao da je svaki od tih logora imao različitu svrhu.
„Manjača je bila neka vrsta logora, a sećam se da je Omarska bila istražni centar. Ljudi koji su zarobljeni u borbi dovođeni su tamo radi procesuiranja i istrage“, kazao je on.
„Sećam se da su sabirni centri postojali i u Prijedoru – znate, ljudi su se sklanjali od rata. Ljudi u tim logorima nisu boravili pod prinudom“, rekao je.
Međutim, kada je tužilac podsetio svedoka na to da je sam Župljanin izjavio kako je „za žaljenje to što su vojska i krizni štabovi pritvarali Muslimane i Hrvate u logore i prepuštali ih policiji“, svedok je rekao da se, po svemu sudeći, radi o pogrešnom tumačenju.
„Štaviše, u mnogo slučajeva nas u lokalnim policijskim stanicama i operativnim centrima niko nije slušao – niti ministra, niti šefa CSB-a“, kazao je on.
Stanišić se Haškom tribunalu predao u martu 2005., dok se Župljanin skrivao sve do juna iste godine, kada je uhapšen u gradu Pančevu (nedaleko od srbijanske prestonice Beograda).
Suđenje je počelo 14. septembra 2009. godine, a nakon predstojeće kratke pauze biće nastavljeno u drugoj sedmici oktobra.
Velma Šarić je obučena novinarka IWPR-a iz Sarajeva.
