Sarajevo nastavlja da živi
Grad koji je tokom opsade bosanskih Srba devastiran sada je transformisan i diči se obnovljenim austro-ugarskim zgradama i novim, bleštavim poslovnim objektima.
Sarajevo nastavlja da živi
Grad koji je tokom opsade bosanskih Srba devastiran sada je transformisan i diči se obnovljenim austro-ugarskim zgradama i novim, bleštavim poslovnim objektima.
Piše: Merdijana Sadović iz Sarajeva (TU br. 683, 11. mart 2011.)
Jednog toplog letnjeg dana u junu 1992. stajala sam sa novinarom Skaj njuza (Sky News) Denom Dejmonom (Dan Damon) na malom trgu na Baščaršiji, u starom delu Sarajeva, okruženom zelenim planinama prošaranim džamijama i ljupkim belim kućama sa crvenim krovovima.
Samo nekoliko meseci pre toga izbio je rat u Bosni - Sarajevo je već bilo pod opsadom i bilo svakodnevno izloženo artiljerijskoj i snajperskoj vatri sa položaja oko grada koji su bili pod kontrolom bosanskih Srba. Ulice su bile prekrivene ruševinama, a pogođene su i mnoge prelepe stare zgrade.
„Koliko će vremena biti potrebno da se sva ova šteta popravi?“, pitala sam Dejmona – iskusnog ratnog izveštača, koji je video mnoge druge ratove i još gora razaranja.
Pogledao me je pažljivo, kao da pokušava da smisli odgovor koji bi bio u isti mah i realističan i zadovoljavajući.
„Barem deset godina“, kazao je konačno.
Srce mi se steglo. Imala sam tada 26 godina, i 10 godina mi je delovalo kao večnost.
„Ne, sigurno grešiš“, usprotivila sam se. „Sigurna sam da grad možemo ponovo izgraditi za samo nekoliko godina. Samo sačekaj da se rat najzad završi – ovo ne može još dugo potrajati.“
Pogledao me je sa tugom u očima, ali ništa nije rekao.
U svojoj naivnosti, ja sam zaista verovala da će rat trajati samo par meseci, pošto će Zapad intervenisati i zaustaviti ubijanje nevinih ljudi.
Nisam ni slutila da će rat trajati još tri i po godine i da će stotine hiljada granata nagrditi lice mog voljenog grada, pobiti na hiljade Sarajlija i raniti još mnogo više.
Šteta koju sam toga dana posmatrala na Baščaršiji predstavljala je tek delić razaranja koje će Sarajevo pretrpeti pre no što rat bude okončan. Sada mi je drago što nisam znala šta sledi, jer mislim da ne bih imala snage da to sve podnesem.
Dejmon je bio u pravu – ponovna izgradnja grada nakon rata bolno je dug i skup proces. Ali sada, 15 godina kasnije, uprkos svim problemima sa kojima se zemlja suočava – neefikasna vlada, međuetničko nepoverenje i slaba ekonomija – pomalja se jedno novo, modernije lice Sarajeva.
Promene su naročito vidljive u zoni duž zloglasne Snajperske aleje u srcu Sarajeva. Reč je o ulici koja svoj naziv duguje činjenici da su se tokom opsade na okolnim planinama nalazila snajperska gnezda bosanskih Srba, iz kojih su sve vreme gađani automobili i prolaznici.
Područje oko te ulice, poznato kao Marijin Dvor, bilo je jedno od najoštećenijih u gradu i snimljeno je u mnogim televizijskim reportažama koje su strani novinari načinili tokom rata.
Snimak ranjenih civila koji se od snajperske vatre skrivaju iza vozila Ujedinjenih nacija postao je slika koja je godinama simbolizovala bespomoćnost grada pod opsadom.
Zgrada parlamenta – kao najupadljivija na Marijinom Dvoru – i dva obližnja nebodera bili su spaljeni na samom početku rata; hotel Holidej In (Holiday Inn), u kojem su za vreme rata odsedali novinari iz inostranstva – često spavajući u kadama da bi se dodatno zaštitili od snajperske paljbe – takođe je bio teško oštećen.
Nekoliko lepih zgrada koje datiraju iz austro-ugarskog perioda – uključujući i nacionalni muzej, vojnu kasarnu i srednju školu – bile su naizgled nepovratno uništene.
No, uprkos pesimizmu Sarajlija, koji su – poput mene same – na kraju opsade mislili da je grad toliko oštećen da se nikada neće oporaviti, sve te zgrade su polako, brižljivo iznova izgrađene ili obnovljene, tako da su povratile stari sjaj.
Zgrada parlamenta - sada zgrada zajedničkih institucija – je velelepno zdanje načinjeno od belog kamena i plavog stakla, manja verzija njujorške zgrade Ujedinjenih nacija. Nacionalni muzej ima novu, bleštavu fasadu. Američka ambasada, najveća na Balkanu, nalazi se upravo preko puta muzeja, gde je nekada bila kasarna.
Iz pepela i ruševina koji su se tu nalazili na kraju rata, doslovce su posvuda nikle ultra-moderne poslovne zgrade i šoping-centri.
Naravno, većina Sarajlija smatra da je tempo tih promena nepodnošljivo spor. Želimo da vidimo veća poboljšanja i da ona budu znatno brža.
Iako su milioni eura nakon rata uloženi u rekonstrukciju Sarajeva, širom grada su na mnogim zgradama još uvek vidljivi ožiljci od sukoba.
Desilo se ono što mi je Dejmon nagovestio onog junskog popodneva: bez obzira koliko silno nešto želiš, ne znači da će se to i desiti, barem ne onoliko brzo koliko priželjkuješ.
Dakle, ključ je u strpljenju. Ipak, lepo je videti da je čitavo područje oko nekadašnje Snajperske aleje, koje je ne tako davno bilo jedno od najrazorenijih i najopasnijih u Sarajevu, danas jedno od najlepših i najprestižnijih mesta u gradu.
Merdijana Sadović je voditeljica IWPR-ovog programa za MKSJ.
