Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Reket za nekretnine u Pristini

Kupoprodaja nekretnina u vlasnistvu kosovskih Srba postaje veliki biznis za Albance koji su se u njih bespravno uselili nakon rata iz 1999. godine.
By Lindita Camaj

Aslan, kosovski Albanac, proteklu deceniju je proveo u Nemackoj, ali sada zeli da se vrati kuci. Nedavno je platio 63.000 nemackih maraka za dvosoban stan u centru Pristine. Pravi vlasnik stana, kosovski Srbin, dobio je veci deo ove sume. Ostatak je isplacen bespravnom stanaru ne bi li se iselio iz stana.


"Morao sam to da uradim," kaze Aslan, "da ne bih kasnije imao problema." Da se oslonio na pomoc vlasti pri delozaciji, bespravno useljeni stanar bi mu se kasnije verovatno osvetio. S obzirom na to da mu je novac isplacen, pitanje "duga" reseno je jednom zauvek.


Mada je Aslan uveren da je napravio dobar posao, advokati koji se bave sporovima oko vlasnistva nad nekretninama tvrde da bespravno useljavanje u stanove koje su napustili Srbi ubrzano postaje veoma unosan posao. Pojedina bespravno useljena lica zahtevaju da budu isplaceni za iseljavanje iz stana jer im je novac zaista potreban, ali ima i onih koji na taj nacin zapravo uzimaju "reket".


Avni Djakova, jedan od kosovskih advokata koji se specijalizovao za nekretnine, izjavio je da bespravno useljena lica zahtevaju isplatu jer su njihove sopstvene kuce razrusene tokom rata ili zbog toga sto su bez naknade "odrzavali" stan u kome su ziveli.


U proseku, bespravno useljena lica traze izmedju 10.000 i 12.000 nemackih maraka, ali Djakova tvrdi da je bilo slucajeva u Pristini kada su odbijali da se isele ukoliko im se ne isplati osmostruko veca suma.


Rat je za sobom ostavio oko 12.000 razorenih kuca sirom pokrajine, sto predstavlja skoro trecinu ukupnog stambenog fonda na Kosovu. To je imalo za posledicu priliv seoskog stanovnistva u gradove poput Pristine.


U medjuvremenu, mnogi kosovski Srbi napustili su svoje stanove i kuce, i izbegli u centralnu Srbiju. Samo u pokrajinskoj prestonici, srpska zajednica sada broji 300 dusa umesto nekadasnjih 40.000. Albanske pridoslice su se jednostavno uselile u prazne srpske kuce.


UNMIK je 1999. godine zaduzio Centar za stambena pitanja Ujedinjenih nacija, Habitat, da se pobrine za resavanje sporova oko vlasnistva. Centar je osnovao HPB, telo za stambena i vlasnicka pitanja, ciji je posao da resava takve probleme.


Predstavnik Habitata za pravna pitanja, Erika Cembers, izjavila je da je HPB do danas primio preko 3.000 molbi od kojih se dve trecine odnosi na nelegalno vlasnistvo nad nekretninama. Ipak je dodala da nije upoznata sa slucajevima u kojima su bespravno useljena lica zahtevala novac da bi se iselila iz stana.


"Nisam isao do Habitata," rekao je Gani, koji je dao 15.000 nemackih maraka porodici koja je zivela u kuci koju je nedavno kupio u centru Pristine. "Kako bi mi oni pomogli?" Vecina kosovskih Albanaca koji kupuju stan ili kucu dele Ganijev stav, tvrdi predstavnik lokalne agencije za nekretnine. "Ljudi ne zele da imaju bilo kakvih problema," kaze on. "Radije ce platiti izmedju 10.000 i 15.000 nemackih maraka povrh cene za nekretninu koju kupuju."


Potencijalnim kupcima bespravni stanari cesto prete dok se njihove prijave obradjuju u Habitatu. "Znam da je situacija teska," priznala je Erika Cembers."Radi se o dugom procesu i mali broj ljudi veruje u njega". Ipak, pomenula je tri nedavna slucaja kada je Habitat uspesno intervenisao kako bi delozirao bespravne stanare.


Medjutim, bespravno useljena lica znaju da su u prednosti na trzistu nekretnina, pogotovo ako se ima u vidu cinjenica da kosovska prestonica dozivljava znacajan porast stranih investicija. "Ovo je treca kuca koju sam kupio u Pristini," kaze Aslan koji se vratio iz Nemacke da bi podizao svoju decu na Kosovu.


Pristinski agenti za nekretnine priznaju da su njihovi klijenti uglavnom kosovski Albanci koji zive u inostranstvu, a zele da investiraju svoju ustedjevinu na Kosovu. "Poslovni ljudi su takodje jedan od faktora koji doprinosi rastu trgovine nekretninama," kaze jedan agent.


On priznaje da je prisutan jos jedan faktor u ovom "poslu", a to je strah. "Radije bih dao jednog od svojih sinova nego se odrekao ove kuce bez ikakve naknade," rekao je bespravni stanar kuce u jednom od pristinskih naselja.


Lindita Camaj je saradnik IWPR-a.