Razmišljanja o implikacijama presude Prliću u Hrvatskoj i Bosni

Nakon što su donete osuđujuće presude šestorici političkih i vojnih lidera bosanskih Hrvata, analitičari iz regiona su konstatovali da su time pokrenuta neka neugodna pitanja o umešanosti Hrvatske u ratna dešavanja. Uprkos tome, postoji i saglasnost oko toga da se haške presude neće odraziti na trenutno dobre odnose između Zagreba i Sarajeva.

Sudije Tribunala su 29. maja u Hagu proglasile krivima šestoricu optuženika za zločine počinjene nad Bošnjacima (bosanskim Muslimanima) – uključujući ubijanje, silovanje, deportaciju i bezobzirno razaranje.

Jadranko Prlić je bio najznačajnija politička ličnost Herceg-Bosne, odnosno samoproklamovanog hrvatskog entiteta u Bosni, koji više ne postoji. On i njegovi saoptuženici – Bruno Stojić, Slobodan Praljak, Milivoj Petković, Valentin Ćorić i Berislav Pušić – proglašeni su učesnicima u zajedničkom zločinačkom poduhvatu (ZZP), čiji je krajnji cilj bilo uspostavljanje teritorijalnog entiteta koji je trebalo da postane ili deo Hrvatske (ukoliko se država Bosna raspadne) ili „nezavisna država unutar [Bosne], direktno povezana sa Hrvatskom“.

Prlić je osuđen za nezakonitu deportaciju, raseljavanje i pritvaranje civila, nehumano postupanje, progon, silovanje, seksualna zlodela, pljačku, prisilan rad, te uništavanje i prisvajanje imovine. Osim toga, Prlić je proglašen krivim i za nezakonite napade na civile i vršenje terora i okrutno postupanje prema njima.

Prliću je dosuđena kazna od 25 godina zatvora, u koju će mu biti uračunato i vreme koje je u Tribunalu proveo otkako se 2004. predao. Stojić, Praljak i Petković su osuđeni na po 20 godina zatvora, u šta im je uračunato i vreme provedeno u pritvoru. Ćorić je osuđen na 16 godina, dok je Pušiću izrečena desetogodišnja zatvorska kazna, uključujući vreme u pritvoru. (Više o tome vidi u tekstu „Šestorica lidera bosanskih Hrvata proglašeni krivima“.)

Za zvaničnike u Zagrebu, najproblematičniji deo osude tiče se direktne umešanosti hrvatskih lidera u aktivnosti vojske bosanskih Hrvata, poznatije pod nazivom Hrvatsko vijeće obrane (HVO).

U presudi se kaže da je ZZP trajao približno od januara 1993. do aprila 1994., te da su – osim šestorice okrivljenih, kao i predsednika Herceg-Bosne, Mate Bobana – među pojedincima koji su u njemu učestvovali bili i tadašnji hrvatski predsednik Franjo Tuđman, ministar odbrane Gojko Šušak i vojni general Janko Bobetko.

„Učesnici ZZP-a su obezbedili ljudstvo i koordinisali operacije na terenu prilikom vršenja zločina“, zaključile su sudije.

Veće je zaključilo da su ciljevi ZZP-a trebalo da budu ostvareni „činjenjem zločina od strane snaga HVO-a u kampanji etničkog čišćenja protiv nehrvatskog stanovništva“. Prema zaključcima veća, u većini slučajeva zločini nisu bili počinjeni „na nasumičan način, od strane nekolicine nedisciplinovanih vojnika“.

„Suprotno tome, oni su bili rezultat plana koji su sačinili učesnici ZZP-a, u cilju uklanjanja muslimanskog stanovništva Herceg-Bosne“, saopštilo je ono.

Kao hrvatski advokat koji je svojevremeno radio za Haški tribunal, Anto Nobilo tvrdi da je zaključak po kojem su Tuđman, Šušak i Bobetko sudelovali u ZZP-u – značajan.

„To znači da su oni sudelovali u planiranju i naređivanju zločina, te da su uključili zločine među metode koje su koristili za ostvarivanje svojih političkih ciljeva u Bosni i Hercegovini“, rekao je on. „To je zastrašujuće, i to treba shvatiti ozbiljno u procesu prevrednovanja hrvatske istorije ranih devedesetih godina“.

Govoreći za lokalne medije neposredno po objavljivanju presude, hrvatski premijer Zoran Milanović je izjavio da je svestan politike koju je njegova zemlja vodila prema Bosni tokom prve polovine devedesetih, ali da očekuje da će zakljuci sudskog veća o umešanosti Hrvatske u ZZP biti odbačeni u žalbenom postupku.

„Hrvatska jeste načinila neke greške u Bosni i Hercegovini, ali je bila njen partner, njen saveznik i mnogo joj je pomogla [za vreme rata]“, kazao je Milanović.

U samoj Bosni, bivši ministar odbrane Herceg-Bosne, Vladimir Šoljić, kaže da je bio veoma iznenađen nečim što je nazvao „političkom“ presudom.

„Sve što ja znam je to da je u Hercegovini bila najniža stopa ratnih zločina“, kazao je on, misleći na jug Bosne i Hercegovine, čiji je deo tokom rata postao Herceg-Bosna. „Ovde nema masovnih grobnica. Zbog čega? Činjenica je da su Hrvati bili oni koji su najviše proganjani . . . mi smo imali najmanje vlasti, bili smo brojčano nadmoćniji, i nismo imali drugog izbora nego da se organizujemo.“

A predsednik hrvatskog parlamenta, Josip Leko, jedan je od onih koji su izrazili uverenje da odnosi sa Bosnom neće biti narušeni zbog ovih presuda.

„Moramo poštovati Haški tribunal, nezavisno od toga da li nam se njegove odluke sviđaju ili ne“, kaže Leko. „Hrvatska smatra da svi zločini treba da budu kažnjeni. Što se tiče toga kako će se ova presuda odraziti na odnose Hrvatske i Bosne, nadam se da će se obe zemlje usredsrediti na svoju budućnost.“

Nobilo je rekao kako ne očekuje da će haška presuda imati reperkusije po Hrvatsku – bilo političke, bilo one koje se tiču međunarodnog prava.

„Današnja Hrvatska i ondašnja Hrvatska nisu ista zemlja“, rekao je on. „Hrvatska ne bi ušla u Evropsku Uniju da nije ispunila najviše standarde ljudskih prava. Lideri Hrvatske su izrazili žaljenje zbog svih zločina koji su u prošlosti počinjeni u ime hrvatskog naroda.“

Nobilo smatra da je jednako važna javna osuda zločina iz prošlosti.

„Veoma je važno . . . da smo osudili te zločine, koji su počinjeni u naše ime“, rekao je on. „Oni su zaista bili brojni i teški. Ne možemo promeniti ono što se već dogodilo, ali možemo to osuditi.“

Dekan fakulteta političkih nauka sarajevskog univerziteta, Šaćir Filandra, saglasan je sa time da se nakon sukoba toliko toga promenilo da ove presude neće izazvati veliku uznemirenost.

„Te kazne su bile očekivane. Mislim da će onaj deo bosanskog društva koji je bio na udaru tih akata nasilja biti zadovoljan presudom“, kaže on. „Usled vremenske distance, promenjene političke situacije i ostalih okolnosti, ne verujem da će ova presuda značajnije uticati na politička dešavanja u Bosni i Hercegovini, ili na odnose između različitih etničkih grupa.“

Enis Zebić izveštava za RSE i IWPR iz Zagreba. Tina Jelin-Dizdar i Mirsad Behram izveštavaju za RSE i IWPR iz Mostara i Sarajeva.