Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

RASPRAVA O BUDUĆNOSTI HAŠKOG ARHIVA

Vodeća nevladina organizacija traži da sve zemlje bivše Jugoslavije dobiju kopiju ogromne dokazne građe.
By Aleksandar Roknić
O sudbini ogromnog arhiva Haškog tribunala za ratne zločine – čiji značajan deo čini strogo poverljiva građa – raspravljalo se prošle sedmice na konferenciji u Beogradu.



Organizator konferencije, beogradski Fond za humanitarno pravo (FHP), smatra kako je jedino rešenje da kopije arhiva – izuzimajući zaštićena dokumenta – budu poslate svim državama bivše Jugoslavije.



FHP je takođe podržao stvaranje regionalnog tela koje bi utvrdilo kriterijume za upotrebu arhiva – svejedno da li se radi o akademskom istraživanju, ili o novim istragama ratnih zločina.



Budućnost Tribunalovog arhiva predmet je žestoke rasprave: ko bi trebalo da ga preuzme, kome treba da bude omogućeno da ga koristi, i šta bi trebalo da bude javno, a šta poverljivo?



Za dokaze koje su prikupili tužioci zainteresovane su tri zemlje – Bosna, Hrvatska i Srbija – koje stoga pokušavaju da ubede međunarodnu zajednicu da im, nakon što Tribunal 2010. bude okončao rad, poveri ovaj arhiv.



Sve te zemlje strahuju da bi njihovi susedi, ukoliko budu raspolagali arhivom, mogli da iskoriste tajna dokumenta.



Bosanci kažu da bi arhiv trebalo da bude prebačen u Sarajevo, jer za tamošnje žrtve ti dokumenti imaju i emocionalan, a ne samo istorijski značaj. I Hrvatska želi da preuzme arhiv, pri čemu neki Hrvati ipak predlažu da sve države bivše Jugoslavije treba da imaju njegovu kopiju.



Srbija, pak, najviše brine zbog tajnih dokumenata koje je predala Tribunalu, jer želi da joj oni budu vraćeni i pohranjeni daleko od očiju javnosti. Prema srbijanskim zakonima, svaki zvaničnik ili pripadnik vojnih snaga za kojeg postoji sumja da je zloupotrebio dokumente koji nose oznaku „strogo poverljivo“, mogao bi da bude pozvan na krivičnu odgovornost.



Srbijanski poverenik za informacije od javnog značaja, Rodoljub Šabić, smatra da njegovoj zemlji, kada je u pitanju ovakav arhiv, nedostaje odgovarajuća pravna regulativa.



„Nemamo dobru regulativu za taj arhiv. Važeći zakon [o arhivima] je star 20 godina“, kazao je on na konferenciji održanoj 21. marta.



„U Srbiji je Bezbednosno-informativna agencija (BIA) nedavno u arhiv predala gotovo 300,000 dokumenata i dosijea. Sele ih iz podruma iz podrum. Ne znamo ni da li treba da budu javni ili ne.



„Video sam čak i jelovnik sa oznakom ’tajno’.“



Konačnu odluku o budućoj sudbini arhiva doneće Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija. Radna grupa na čijem je čelu bivši glavni tužilac, sudija Ričard Goldstoun (Richard Goldstone), razmatra pitanje lokacije, kao i uslove pristupa. Njen prvi izveštaj trebalo bi da usledi u avgustu ove godine.“



Direktorica FHP-a, Nataša Kandić, kaže kako srbijanski zvaničnici žele da dokumenta koja su Tribunalu predata pod posebnim uslovima ostanu „poverljiva“.



„Zaštićena dokumenta će ostati nedostupna i čuvana . . . Neće biti načina da se pristupi dokumentaciji koja je predočena na zatvorenim zasedanjima Tribunala. Ali, ostalo bi trebalo da bude dostupno javnosti“, kazala je Kandićeva.



Ona smatra i da bi taj arhiv mogao da pomogne Srbiji da bolje razume prošlost.



„Ko će kontrolisati suđenja za ratne zločine u Srbiji nakon zatvaranja Tribunala – ukoliko sudovi i tužioci pokušaju da utvrde neistinite činjenice? U nekim optužnicama tužioci neprekidno pominju da je rat u Bosni bio građanski, premda se [imajući u vidu presude koje je Tribunal doneo] radilo o međunarodnom sukobu“ kaže Kandićeva.



Predstavnik Tribunala u Srbiji, Matijas Helman (Matias Hellman), ukazao je na to da su mnoga dokumenta već dostupna posredstvom interneta i da je sve zapravo javno, izuzev zatvorenih sudskih zasedanja.



FHP je već počeo da izrađuje kopije dostupnih dokumenata i priprema video i audio arhivu. Tako je, pre no što je Slobodan Milošević 2006. umro u zatvoru, iskopirano 35,000 dokumenata sa njegovog suđenja.



Dokumenti iz arhiva UN-a nose oznake „javno“, „poverljivo“ i „strogo poverljivo“. Ta dokumenta su nedostupna po 20 ili 30 godina. U Srbiji su, pak, sva poverljiva dokumenta zaštićena na 30 godina, i tek ih je nakon toga moguće objaviti.



Aleksandar Roknić je obučeni izveštač IWPR-a.