Rambuje i Posle: Kosovesk Protivrenost
Kao i Bosna, Kosovo je na vise nacina bila zamka koju je Zapad sam sebi namestio. Resavanje protivrecnosti u njegovom pristupu problemu trebalo bi da bude prvi korak koji bi omogucio napredak u mirovnom procesu.
Rambuje i Posle: Kosovesk Protivrenost
Kao i Bosna, Kosovo je na vise nacina bila zamka koju je Zapad sam sebi namestio. Resavanje protivrecnosti u njegovom pristupu problemu trebalo bi da bude prvi korak koji bi omogucio napredak u mirovnom procesu.
Zapadne diplomate se nadaju da ono sto je sada dobilo naziv "Rambuje proces" doneti neku vrstu resenja kojim bi se kosovskim Albancima dala znacajna autonomija. Medjutim, iako se dogovor na kraju postigne, osnovna pitanja sukoba ce ostati neresena. Kao sto je bio slucaj sa Dejtonskim dogovorom za Bosnu, slozena formula zapadnih napora na stabilizovanju konflikta samo je prikrila fundamentalne protivrecnosti u njegovom pristupu.
Kao i u slucaju Bosne, ove protivrecnosti su na vise nacina bile zamka koju je Zapad sam sebi namestio. Jednostavno, glavni problem je odsustvo odlucnosti. Kosovo je bilo najcesce predvidjan konflikt ove decenija, medjutim u toku dugog trajanja jugoslovenskih kriza na njega je najmanje obracena paznja.
Da budem precizniji, igraci u regionu su ispustili priliku da podrze alternativne politicke pristupe kako u Srbiji uopste tako i medju kosovskim Albancima. Nedostatak ozbiljnih posrednickih napora od trenutka kada je Beograd nasilno ukinuo autonomiju Kosova 1990. godine dozvolio je radikalizaciju politickih pozicija i emocija i medju Albancima i medju Srbima.
Dok je Milosevic nastavio da igra na Kosovo kao na svoju kljucnu nacionalisticku kartu, i umereno i radikalno krilo kosovskih Albanaca su jednoglasno podrzali nezavisnost. Mnogi analiticari navode da je potpuno iskljucivanja Albanaca sa mirovnih razgovora u Dejtonu bilo kljucno za izbijanje njihovog novog nasilnog radikalizma. I kada je doslo do neprijateljstava u prolece 1998. godine, Zapad je ostao neodlucan. Ponekad je upucivao crvste pretnje, a ponekad je izgledalo kao da podrzava srpske napade na Oslobodilacku vojsku Kosova (OVK).
Drugi problem je konceptualne i pravne prirode, i na svoj nacin je isto tako stetan. Posle raspada socijalisticke Jugoslavije, Zapad je odobrio nezavisnost svim onim republikama u federaciji koje su to zatrazile: Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Makedoniji. Crna Gora (broj stanovnika 600,000) je ostala jedina republika koja je vezana za Srbiju u okviru Federalne republike Jugoslavija, i koja sada pazljivo izlaze svoje argumente u korist nezavisnosti i koja uziva precutnu podrsku. (Vidi "Beograd protiv Podgorice: Novi hladni rat", Ljubinka N. Cagorovic, Izvestaj o krizi na Balkanu, Br. 1) Status svih republika utvrdjen je jugoslovenskim ustavom iz 1974. godine.
Na osnovu tog istog Ustava, Kosovo je uzivalo nemalo identicna prava kao i sve ostale federalne jedinice. Medjutim, kao ustupak srpskom politickom raspolozenju u to vreme, Kosovo je (kao i drugi region - Vojvodina) proglaseno "pokrajinom". Dakle, jedino pravo koje nije uzivalo bilo je teoretsko pravo na otcepljenje. Zapad je potpuno prihvatio ovu razliku. Stoga Zapad gleda na nezavisnost Kosova ne kao na pretvaranje starih unutrasnjih jugoslovenskih granica u medjunarodne granice (sto je bio slucaj sa republikama), vec kao na "prekrajanje" samih medjunarodnih granica. Ova razlika je od sustinske vaznosti: kada bi bila ocenjena kao potvrda postojecih granica, nezavisnost Kosova mogla bi da predstavlja faktor stabilnosti a ne novi konflikt. Medjutim, takvom scenariju se protive druge drzave, kao i organizacije sastavljene od drzava kao sto su Ujedinjenje nacije i Evropska unija, koje su i same suocene sa slicnim problemom.
Na ovaj nacin i Kosovo je upalo u bosanski zivi pesak: Ako Kosovo moze da ima nezavisnost, tvrdi realisti pitaju, zasto to ne mogu da imaju srpske i hrvatske teritorije u Bosni? (Kao ilustraciju ovog primera vidi komentar Tomasa Fridmana od 5. feburuara u Njujork Tajmsu koji cesto citira primedbe Lorda Dejvida Ovena, na www.nytimes.com) Medjutim, ovakav argument zanemaruje kljucno pitanje: takve "etnicke teritorije" nisu zasnovane na postojecim politickim jedinicima/granicama a formirane su u ratu vodjenom od 1992. do 1995. godine putem genocida. Medjutim, ovo se uzima kao negativan primer da bi se jos vise podrzao argument protiv nezavisnog Kosova.
Zabrinutost povodom moguceg "prelivanja" sukoba u susednu Makedoniju - koja takodje ima veliki procenat albanskog zivlja -- i potencijalne implikacije za Albaniju, Grcku, Bugarsku i mozda Tursku takodje su ubedili Vasington i London da ne podrzre maksimalni zahtev Albanaca. Medjutim, isto tako bi se moglo trvditi da bi mir na Kosovu -- bez obzira pod kojom je on zastavom - mogao mnogo vise da doprinse demokratiji i stabilnosti u Makedoniji nego sukob u okviru Federalne republike Jugoslavije.
Zapadna politika, tako, podrzava albanske humanitarne ciljeve ali isto tako daje crvstu potporu Milosevicevim politickim ciljevima za odrzavanjem suvereniteta Jugoslavije. Ovakav protivrecan pristup samo je doprineo nasilju na obe strane. To je takodje znacilo i da je zapadna politika tokom veceg dela 1998. godine bila u ozbiljnom corsokaku, kao sto je bila i u Bosni. Na zavrsnoj konferenciji za stampu u Rambujeu, zapadni ministri su nevesto okrivili "obe strane" za nasije - dok se ubijanje nastavja. (Obe strane su koristile nasilje, medjutim red velicine na srpskoj strani je fundamentalno drugaciji).
Kada se posmatra na duzi rok, izvesno je da ce Srbija izgubiti Kosovo. Cinicni posmatraci u Beogradu smatraju da se Milosevic odavno pomirio sa cinjenicom gubitka Kosovo - i Albanaca koji ga samo nerviraju - a da sada samo pokusava da dobije sto vecu cenu, ukljucujuci i ponovni pristup Ujedinjenim nacijama i ostalim medjunarodnim institucijama. Ako to znaci da mora da izdrzi i nekoliko bombi NATO-a to ce jos samo povecati njegov ugled kao patriote.
Izgleda da nedavni diplomatski angazman - barem zapadnim posrednicima i Srbiji - iskljucuje nezavisnost. Medjutim, on ipak pruza kosovskim Albancima prvi korak u tom pravcu, a neki cak tvrde da to jeste nezavisnost samo se tako ne zove. (Vidi Robert M. Hayden, "The State as Legal Fiction" (Drzava kao pravna fikcija), East European Constitutional Review, Vol. 7, No. 4, Fall 1998, www.law.nyu.edu/eecr)
Jedan praktican rezultat Rambujea je to sto su naznake plana koje je formulisao Ambasador SAD-a u Makedoniji Kristofer Hil prerasle o ogroman nacrt dogovora koji sadrzi 85 strana. Medjutim, njegovi osnovni detalji su ostali isti. Dok se raspravlja o detaljima koji se ticu rasporedjivanja srpskih, albanskih i medjunarodnih snaga, na osnovu bilo kakvog dogovora, smanjivanje srpske kontrole i ogranicavanje pokreta srpskih policijskih i vojnih snaga su izesni. Detalji albanske kontrole nad ekonomskim i ostalim kljucnim administrativnim pitanjima su takodje predmet ostrih rasprava, ali ce osnivanje kosovske administracije, ukljucujuci i Ustavni sud, predstavljati kljucnu promenu. Isto to vazi i za mogucu zapadnu podrsku reformisanoj i obucenoj OVK koja bi bila osnova albanskih snaga bezbednosti kao sto je bilo pomenuto. Ako je Beograd prihvatio ove osnove dogovora, onda su mozda ministri Kontakt grupe u pravu kada tvrde da su zaista dobili znacajnu obnovljenu vlast za pokrajinu. Ali, da li je zapadna podrska za autonomiju odrziva?
Protivrecnosti ce ostati, pogotovu u slucaju obnavljanja sukoba, politickih podela i ostali kriza u nedeljama koje dolaze, i tako izazvati nove napetosti. I Beograd i Albanci ce videti prednost u tome da nateraju Zapad da napravi izbor izmedju nezavisnosti Jugoslavije i nezavisnosti, ali i po pitanju velicine svoje obaveze. Resavanje protivrecnosti u svom sopstvenom pristupu trebalo bi da bude prvi korak ukoliko Zapad zeli napredak u mirovnom procesu.
Antoni Borden je izvrsni direktor IWPR-a.
