Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Putovanje u Vukovar ostavlja neizbrisiv utisak

Novinarka iz Srbije priseća se potresne posete poprištima krvoprolića u Hrvatskoj.
By Iva Martinović
  • Visitors from Serbia laying flowers at a monument to those killed at the Ovcara farm. Yugoslav army soldiers took some 260 patients and staff from Vukovar’s hospital and murdered them here. (Photo: Vladimir Dmitric)
    Visitors from Serbia laying flowers at a monument to those killed at the Ovcara farm. Yugoslav army soldiers took some 260 patients and staff from Vukovar’s hospital and murdered them here. (Photo: Vladimir Dmitric)

Piše: Iva Martinović iz Beograda (TU br. 725, 23. januar 2012.)

Proteklih sam godina čula mnogo priča o Vukovaru – simbolu rata koji je Hrvatska od 1991. do 1995. vodila za nezavisnost od Jugoslavije i gradu koji je u tom sukobu pretrpeo najteže gubitke.

Prema nekim procenama, oko 5,000 stanovnika Vukovara je ubijeno ili nestalo. Devedeset procenata svih građevina uništeno je u tom nekada prelepom gradu.

Najteži pojedinačni zločin počinjen je na obližnjoj Ovčari, 20. novembra 1991. godine, kada je jugoslovenska vojska (Jugoslovenska Narodna Armija, JNA) iz vukovarske bolnice izvela oko 260 ne-Srba i odvezla ih u jednu zgradu na toj farmi, gde su žrtve bile tučene, mučene i, naposletku, ubijene.

Čula sam priče o vukovarskoj predratnoj harmoniji, o užasima kroz koje je taj grad prošao za vreme trajanja sukoba, kao i o tome kako taj grad danas vida svoje rane. Ispričali su mi ih ljudi koji su preživeli opsadu grada koja je izvršena 1991. i koji su potom – kada su u novembru 1991. srpske snage zauzele Vukovar – zarobljeni i odvedeni u zatvorske logore u Srbiji.

Kao izveštač sam mnogo vremena provela prateći suđenje trojici bivših oficira JNA koje je Haški tribunal optužio za zločine počinjene u Vukovaru – Miletu Mrkšiću, Veselinu Šljivančaninu i Miroslavu Radiću. Mrkšić i Šljivančanin su osuđeni na 20, odnosno deset godina zatvora, dok je Radić oslobođen.

Razgovarala sam i sa žrtvama tih zločina, koje su mi podrobno opisale svoja stravična iskustva, tešku situaciju u vukovarskoj bolnici tokom opsade i događaje koji su doveli do masakra na Ovčari.

No, ništa što sam čula od onih koji su zločine u Vukovaru preživeli i onih koji su im bili očevici nije me pripremilo za ono što sam doživela kada sam konačno, u novembru 2011., posetila taj grad. Otputovala sam tamo zajedno sa jednom grupom mladih aktivista iz Srbije koji se zalažu za zaštitu ljudskih prava i koji su – na dvadesetu godišnjicu pada Vukovara – želeli da odaju poštu žrtvama ratnih zločina.

Čim sam ušla u grad, osetila sam blagu mučninu. Bila sam ophrvana krivicom i tugom, što sam osetila i prilikom svoje prve posete bosanskoj prestonici Sarajevu, još jednom gradu koji je pretrpeo ogromnu štetu, tobože u ime srpskog naroda.

Stigli smo rano izjutra i Vukovar je delovao veoma mirno – za razliku od mog Beograda, koji je u to doba dana obično užurban i bučan. Dan je bio hladan i siv, a ostaci srušenih kuća delovali su sablasno, kao da u poslednjih 20 godina vreme nije ni proticalo.

Jedan čovek mi je prišao sa srdačnim osmehom na licu, poželevši dobrodošlicu i meni i grupi studenata iz Srbije sa kojom sam doputovala. Bio je to Danijel Rehak iz Hrvatske udruge vukovarskih branitelja, sa kime sam pre toga u mnogo navrata razgovarala telefonom.

U narednih nekoliko dana, neprekidno sam razmišljala o susretu sa Rehakom i sa vukovarskim gradonačelnikom, Željkom Saboom, koji nas je primio u gradskoj većnici. Ne mogu da zaboravim način na koji su govorili o onome što su doživeli u gradu pod opsadom i pritvorskim logorima u Srbiji u koje su, nakon pada Vukovara, odvedeni kao zarobljenici.

Tokom svoje novinarske karijere, često sam bila u prilici da razgovaram sa žrtvama ratnih zločina ili da slušam njihova svedočenja. Ona su – i to opravdano – bila veoma emotivna, jer su žrtve izražavale osećanja u rasponu od besa do mržnje, od gorčine do tuge. Ali nijedno od tih osećanja nisam zapazila na licu Rehaka ili Saboa, niti bilo kog drugog Hrvata koji nas je dočekao u Vukovaru.

Naši domaćini su nam predočili činjenice, pokazali nam grobove na kojima se vide imena žrtava, spomenike, devastirane zgrade i tragove granata. Proveli su nas kroz skorašnju istoriju Vukovara sa velikim dostojanstvom i mirom, kao da u njoj nisu sudelovali; kao da nisu bili žrtve zločina koji su u tom gradu počinjeni.

Po povratku u Beograd, mnogo sam razmišljala o tome koliko je snage bilo potrebno da bi se na taj način govorilo o o nečemu što ste lično doživeli.

Dok smo se vozili u pravcu bolnice, Rehak mi je pričao o tome kako je svoju ranjenu suprugu na rukama odneo tamo dok su oko njih pljuštale granate. Na sreću, preživela je.

Išli smo istim putem kao i oni tada, a dok sam ga posmatrala, na njegovom licu nisam mogla da vidim ništa izuzev mira.

Poseta bolnici bila je za mene, kao i za najveći broj mladih ljudi iz grupe u kojoj sam bila, najteži deo čitavog putovanja. Nije mi bilo dozvoljeno snimanje prilikom obilaska podruma u kojem je za vreme opsade Vukovara bilo smešteno više stotina ranjenih vojnika i civila. Ali, zahvaljujući toj činjenici,  mogla sam se usredsrediti  na lične utiske. Dok sam se spuštala niz hladne, vlažne hodnike, ruke su mi drhtale, a pogled mi je lutao od jednog do drugog ugla, jer sam pokušavala da pojmim činjenicu da je toliko mnogo ljudi na tom mestu više meseci živelo u nehumanim uslovima, izloženo svakodnevnom granatiranju i teroru.

Nakon što sam odatle izašla u hladan novembarski dan, bio mi je potreban predah kako bih se pribrala i počela normalno da dišem. A kada sam videla bleda i zbunjena lica mladih ljudi kojima sam bila okružena, shvatila sam da mi uopšte neće biti lako da uradim ono zbog čega sam tu došla – da napišem priču o ovoj veoma značajnoj poseti studenata iz Srbije Vukovaru.

Zadubljeni u svoje vlastite misli i duboko uznemireni onim što su videli, ti mladi ljudi nisu bili raspoloženi da sa mnom podele svoje impresije. Naposletku sam odustala, jer je i meni jednako teško bilo da postavljam pitanja.

I dok je tišina koja nas je preplavila po izlasku iz bolnice još uvek trajala, približili smo se Ovčari.

Tamo smo ušli u hangar u kojem su zatvorenici i ranjenici iz vukovarske bolnice bili zatočeni pre pogubljenja. Unutra je bilo mračno i tiho. Bez daha smo posmatrali fotografije koje prikazuju lica ubijenih Hrvata, koja su poput zvezdi sjala sa hangarskih zidova, kao i njihove lične stvari, pronađene u masovnoj grobnici više godina po okončanju rata.

Potom nas je Rehak odveo niz put do mesta na kojem su zarobljenici bili pogubljeni. Niko od nas nije bio u stanju da izgovori niti jednu jedinu reč. Tek pošto su studenti iz Srbije položili cveće na spomen-obeležje masovne grobnice i uputili se ka autobusima, skupila sam snagu i postavila im neka pitanja.

Studenti su mi dali iste one odgovore koje bih i ja dala da je meni neko ta pitanja postavio nakon dana koji sam provela u Vukovaru. Rekli su mi da taj dan nikada neće zaboraviti.

Ni ja ga neću zaboraviti. Bio je to jedan od najtežih dana koje sam doživela u svom ličnom ili profesionalnom životu.

Međutim, iz Vukovara sam otišla sa malim osećanjem olakšanja, jer sam znala da će moj izveštaj mladim ljudima u Srbiji pomoći da shvate šta je sve taj grad pretrpeo tokom rata. Bilo je važno da oni čuju utiske svojih vršnjaka koji su posetili Vukovar i poklonili se žrtvama.

Pronašla sam utehu i u činjenici da posle ovog putovanja te studente niko više neće moći da ubedi u to da u Vukovaru nisu počinjeni ratni zločini.

Iva Martinović je obučena novinarka IWPR-a iz Beograda.