Mladi iz Srbije u istorijskoj poseti hrvatskom gradu koji je bio pod opsadom

Tuesday, 22 November, 2011

The link has been copied

Iva Martinović

IWPR-trained reporter and outreach assistant

Piše: Iva Martinović iz Beograda (TU br. 719, 22. novembar 2011.) 

U Vukovaru je hladan i sunčan dan. Toplo obučen postariji čovek sedi na obali reke Dunav i peca. Malo dalje od njega grupa mladih ljudi pažljivo sluša jednog sedog čoveka koji se priseća događaja koji su pre 20 godina zauvek izmenili ovaj grad u istočnoj Hrvatskoj. 

„Dva miliona granata je palo na Vukovar u periodu od avgusta do novembra 1991.“, govori  hrvatski ratni veteran Danijel Rehak grupi mladih koja se okupila oko njega. „Nebo je uvek bilo crno, jer je neprekidno granatiranje dan pretvorilo u noć.“ 

Pokazujući barokne fasade iza sebe, od kojih mnoge još uvek nose ožiljke rata, on nastavlja: „Bilo je civilnih žrtava u svakoj od tih zgrada – neki su ubijeni, neki teško ranjeni.“ 

Rehak se obraća grupi od dvadeset mladih ljudi koja je prošle sedmice u Vukovar došla iz  Pančeva u Srbiji, kako bi obeležila dvadesetogodišnjicu pada tog grada u ruke Jugoslovenske Narodne Armije (JNA) i odala počast hrvatskim žrtvama tromesečne opsade. 

Vukovar je danas simbol rata koji je Hrvatska od 1991. do 1995. vodila za nezavisnost od Jugoslavije, i grad koji je imao najveće gubitke u čitavom tom sukobu. Prema nekim procenama, oko 5,000 stanovnika je ubijeno ili je nestalo. Devedeset procenata zgrada u ovom nekada prelepom gradu je bilo uništeno. 

Najteži pojedinačni zločin počinjen je na obližnjoj Ovčari, 20. novembra 1991., kada su snage JNA prisilno izvele oko 260 ne-Srba iz vukovarske bolnice i transportovale ih do jedne zgrade na pomenutoj farmi, gde su bili tučeni, mučeni i, naposletku, ubijeni. 

Haški tribunal je za te zločine optužio trojicu bivših oficira JNA – Mileta Mrkšića, Veselina Šljivančanina i Miroslava Radića. Mrkšić i Šljivančanin su osuđeni na dvadeset, odnosno deset godina zatvora, dok je Radić oslobođen. 

Studenti iz Pančeva, grada u okolini Beograda, stigli su u Vukovar u pratnji Ljiljane Spasić, izvršne direktorke nevladine organizacije Građanska akcija Pančevo. Poseta je organizovana u sklopu projekta Kulturom sećanja protiv kulture zaborava. Reč je o projektu kojim se mladim ljudima u Srbiji želi pomoći da se suoče sa prošlošću. 

„Odavno imam tu ideju, ali sam se uvek plašila da ljudi neće želeti da mi se pridruže na ovom putu sećanja“, kazala je Spasićeva. „Većina ljudi u Srbiji još uvek odbija da se suoči s prošlošću, a srbijanske vlasti nisu zainteresovane da ubrzaju taj proces.“ 

Posetioce je pozdravio gradonačelnik Vukovara, Željko Sabo, koji je sa njima podelio svoja sećanja na rat. 

„Vukovar je 1991. izgledao kao Hirošima“, kazao je on. „Bilo je stravično – ne daj Bože da se to ikome ponovi!“ 

Većina mladih iz Srbije je Vukovar posetila po prvi put. Ćutke su sledili Ruhaka koji ih je odveo u bolnicu. 

Podrum vukovarske bolnice je danas muzej, koji je ostao nepromenjen od 1991. Plafon te slabo osvetljene prostorije još uvek je pun kratera. Na jednom od zidova prikazuje se video-snimak iz 1991. godine. 

Prostorija je ispunjena bolničkim krevetima i osnovnom opremom koju je koristila šačica lekara koja se starala o ranjenima, pre nego što su ih srpske snage odvele na Ovčaru. 

Povređeni zatočenici, deca i medicinsko osoblje prikazani su u obliku belih figura u ljudskoj veličini, a neke od njih su bez udova. 

Imena žrtava, uključujući i bolničko osoblje, ispisana su na zidovima hladnih i vlažnih hodnika bolnice. 

Rehak onjašnjava studentima iz Srbije kako je, uprkos ogromnoj zastavi Crvenog krsta koja je visila izvan bolnice, između 500 i 700 minobacačkih granata svakoga dana padalo na zgradu. 

Bolnička dokumentacija, koju je nakon pada Vukovara preuzela JNA, još uvek se nalazi u Srbiji i nikada nije vraćena Hrvatskoj, ali se procenjuje da je tokom 1991. kroz bolnicu prošlo oko 3,500 ljudi. 

„Ljudi su se tu rađali i umirali, pod neprekidnim granatiranjem. Mislim da ovaj muzej treba da posete svi“, kaže Rehak. 

Muzej je ostavio snažan utisak na Žarka Jelisavčića, studenta iz Srbije. 

„Sećaću se ovoga dana do kraja života“, kaže on. „Nikada nisam video ništa slično.“ 

Još jedan posetilac iz Pančeva, Filip Milenković, jednako je potresen. 

„Ove slike ću zauvek pamtiti“, kaže on. „U tom podrumu još uvek možete osetiti miris rata. Mogu samo da zamislim kako je bilo živeti pod neprestanim granatiranjem, u stalnom strahu i agoniji.“ 

Obilazak se nastavlja na vukovarskim ulicama. Iako je puno toga obnovljeno, još  uvek se mogu videti srušene kuće, spaljeno drveće i ostali znaci razaranja, koji podsećaju na dane kada je ovaj grad bio gotovo sravnjen sa zemljom. 

Mladi iz Srbije potom sa Rehakom odlaze na farmu Ovčara, udaljenu nekoliko kilometara od Vukovara. Ograđeni hangari su bili korišćeni kao zatvorski logori za Hrvate koje su srpske snage zarobile 1991. Procenjuje se da je tu boravilo između 3,000 i 4000 ljudi, koji su potom bili odvezeni u logore u Srbiji. 

Danas su metalna vrata hangara, u kojem su zatočenici i osoblje čekali da budu pogubljeni, širom otvorena. U središtu te mračne, hladne prostorije, jedna sveća gori u znak sećanja na one koji su pogubljeni pre 20 godina. Posvuda su razasute fotografije žrtava, njihova lična dokumenta i stvari. 

Milenković  je vidno potresen onim što je video. 

„Ovo je mesto na kojem čovek može videti pravu prirodu rata i razmere razaranja koje on uzrokuje“, kazao je on. „Ovo je velika lekcija za sve nas.“ 

Iako je boravak u Vukovaru za njih bio veoma bolno iskustvo, studenti iz Srbije smatraju da i drugi njihovi vršnjaci treba da posete ovo mesto i suoče se sa zločinima koje su počinili njihovi sunarodnici. 

„Treba da se ugledamo na Nemce“, rekao je jedan od posetilaca, Nemanja Kranjc. „Oni bolje od svih drugih znaju koliko je važna kultura sećanja. Poseta Vukovaru treba da bude obavezna za sve mlade ljude iz regiona.“ 

Iva Martinović  izveštava za Radio Slobodna Evropa i IWPR iz Beograda.