Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Psihicki oziljci kosovskog sukoba

Oni koji su preziveli sukob na Kosovu s teskom mukom prevazilaze posleratnu depresiju
By Fatos Bytyci

Mrsavo lice bez osmeha Labinot Gashija govori sve o posleratnoj traumi kojoj su i dalje izlozeni mnogi na Kosovu. Rane na nogama koje je zadobio tokom proslogodisnje kampanje etnickog ciscenja sprecavaju ga da se slobodno krece. TV gleda iz kreveta, a stake leze odbacene na podu.


Labinotova porodica kaze da ga redovno obuzimaju napadi depresije. Kada do toga dodje, on uporno ponavlja samo dve reci: "Rexhe, Rexhe, ik, ik (bezi, bezi)." Labinot je video kad su pripadnici srpskih paramilitarnih jedinica ubili njegovog bliskog prijatelja Rexe dok je pokusavao da im umakne. "Jos uvek ne verujem da je Rexe mrtav. Cesto mu vidim lik i onda razgovaram s njim, ja..." Suze teku niz uspaniceno lice, a onda iz njega izleti: "O, Boze! Zasto je morao da umre? Sta je ucinio?"


Nakon sto je izbegao i s jednom grupom ljudi se krio po planinama koje okruzuju selo Obrije, zapadno od Pristine, Labinota su u aprilu 1999. uhapsili pripadnici srpskih paramilitarnih jedinica, koji su kasnije ubili njegovog prijatelja. "Odvlacili su nas na bojiste da izvlacimo njihove mrtve policajce i sahranjujemo ih. Takodje smo morali da sahranjujemo i mrtve Albance koje su Srbi nazivali "crkotinama", rekao je ovaj osamnaestogodisnjak. Labinot se nasao u manjoj grupi muskaraca koju su Srbi prilikom povlacenja poveli na streljanje. Ali, Labinot je pogodjen u noge i njegove rane nisu bile smrtonosne. On i jos jedan covek iz istog sela preziveli su zahvaljujuci tome sto su se pretvarali da su mrtvi, nakon cega su im utociste pruzili mestani.


Posleratna depresija je jedan od manje ociglednih problema s kojim moraju da se nose oni koji su preziveli ratne strahote. Na Kosovo je stigla nevladina Organizacija za medjunarodna prava deteta koja radi na pruzanju pomoci velikom broju Albanaca mladjih od 20 godina koji su bili izlozeni ratnim traumama. Njihov prvi zadatak je da nagovore ljude da im ispricaju svoja iskustva, kako bi psiholozi mogli da pocnu da rade sa pojedincima. "Neki ljudi su komunikativni, ali vecina njih se boji i strepi. Ne zele da pricaju o onome sto su iskusili, nastoje da to zadrze za sebe", rekla je Kathy Brocks. Namera ove nevladine organizacije je da sa klijentima radi tokom duzeg perioda kako bi mogla da proceni rezultate svog rada.


U selu Orbiju je posle rata ostalo samo oko deset odsto nerazrusenih kuca. Mestani veruju da je njihovo selo tako mnogo granatirano zato sto u njemu nikad nisu ziveli Srbi. Jos uvek ne postoji zgrada za skolu, ali je ovog proleca UNHCR ucionice smestio u satore. Od ukupnog broja stanovnistva koji je iznosio 2000, preko 50 ljudi je umrlo, a mnostvo ih je nestalo za vreme srpskih napada na selo.


Jedan od pristupa u radu Organizacije za prava deteta jeste da podstice zrtve da razmotre mogucnost donosenja odluke da oproste napadacima. Jednu majku, cija su dva sina, jedan od 19 i drugi od 23 godine, odvedena i ubijena, razljutila je i sama pomisao da neko moze od nje da trazi da oprosti Srbima. "Jeste li poludeli? Krili smo se u jednoj dolini kad su maskirani srpski vojnici dosli i odveli moje sinove. Treba li da oprostim onima koji su mi ubili decu? Nikada!", rekla je. Jedino sto joj je sada ostalo je da place za svojim mrtvim sinovima.


Drugi problem lezi u tome sto mnogi kosovski Albanci jos uvek nisu spremni da oproste ni onim Srbima koji nisu pocinili nikakve zlocine protiv njih, niti su spremni da sa ovim Srbima zive. "Ja nisam iskusila ovaj rat i mozda nemam prava da ga komentarisem, ali znam da je pre mnogo godina i Engleska imala neprijatelje, ali je sada u prijateljskim odnosima sa tim zemljama, a proslost je zaboravljena. To bi trebalo da ucine i balkanske zemlje. Znam da je tesko zaboraviti rat, ali sadasnjost i mir su vazniji", kaze Brocks.


"Tacno, ali je to bio dugotrajni proces, zar ne? A sta je sa Balkanom? Koliko vremena ce morati da prodje pre nego sto to ovde bude moguce?" bio je odgovor jedne grupe Albanaca.


Uz pomoc jedne humanitarne organizacije, Labinot Gashi je ponovo podigao krov na svojoj maloj kuci u kojoj zivi njegova sestoclana porodica. Prezivljava uz pomoc novca koji mu salje brat iz Nemacke. "Da oprostim Srbima?", pita on, dok mu se vecito mracan izraz lica na trenutak menja u izraz iznenadjenja. "Ne znam da li mogu da im oprostim. Vidite sta su mi ucinili", kaze on, izbegavajuci da me pogleda u oci dok sa mnom razgovara. "Mozda mogu, ne znam".


Fatos Bytyci je student "Faik Konica" skole za novinare u Pristini.