„Potpuni haos“ u Zvorniku

Velma Šarić

IWPR-trained journalist

Saturday, 2 October, 2010

The link has been copied

Piše: Velma Šarić iz Sarajeva (TU br. 663, 1. oktobar 2010.)

Bivši član Srpske demokratske stranke (SDS) izjavio je ove sedmice na suđenju Mići Stanišiću i Stojanu Župljaninu kako je zvaničnike bosanskih Srba obavestio o zlodelima koja su tokom 1992. počinjena na području Zvornika.

Stanišić i Župljanin su navodno sudelovali u zajedničkom zločinačkom poduhvatu, čiji je cilj bilo trajno raseljavanje ne-Srba sa teritorije koja je trebalo da bude obuhvaćena srpskom državom.

Optuženi su za zločine koji su u periodu od 1. aprila do 31. decembra 1992. počinjeni na području 20 opština širom Bosne, uključujući i Zvornik.

Župljanin je 1994. postao savetnik bivšeg predsednika bosanskih Srba i sadašnjeg haškog optuženika, Radovana Karadžića, a optužen je za istrebljenje, ubijanje, progon i deportaciju ne-Srba u severozapadnoj Bosni, u periodu od aprila do decembra 1992.

Stanišić je optužen za ubistvo, mučenje i okrutno postupanje prema nesrpskim civilima, kao i zbog toga što nije sprečio ili kaznio zločine koje su počinili njegovi potčinjeni. U optužnici protiv Stanišića se navodi da je on u aprilu 1992. bio imenovan za ministra u novoformiranom Ministarstvu unutrašnjih poslova (MUP), te je samim tim ušao i u vladu bosanskih Srba.

Svedok optužbe ST-215 je iskaz dao bez otkrivanja vlastitog identiteta. Radi se o bivšem članu opšinskog odbora SDS-a iz Zvornika, koji je rekao da su za ubijanje i mučenje Muslimana u tom gradu znali svi, uključujući i Stanišića.

Na početku svog svedočenja, ST-215 je izjavio da je, nakon što su 8. aprila 1992. vlast u Zvorniku preuzeli Srbi, „nastao potpuni haos na gradskim ulicama“.

Svedok se prisetio kako su stanovnici grada govorili o tome da su pripadnici paravojnih trupa upadali u stanove, pri čemu bi Muslimane koje bi tamo zatekli opljačkali i ubili, ili odveli u zatvor.

On tvrdi da je čuo za to da su zatvorenici bili držani u obližnjem selu Diviču, u kulturnom centru u Čelopeku, kao i na farmi Ekonomija.

ST-215 je kazao kako su u Zvorniku svi znali za ubistva, mučenja i pljačke koje su vršile paravojne grupe poput Žutih osa, na čijem je čelu bio Dušan Vučković, poznatiji po nadimku Repić.

Vučkovića je Vrhovni Sud Srbije kasnije osudio za ratne zločine, uključujući i zlodela počinjena nad civilima u opštini Zvornik.

Svedok je rekao da je Stanišić o tim zlodelima bio obavešten na sastanku koji je u proleće 1992. održan u Šekovićima (istočna Bosna), i na kojem je osim Stanišića bio prisutan i Momčilo Mandić, visoki partijski zvaničnik SDS-a koji je u vladi bosanskih Srba obavljao više funkcija.

Mandića je u februaru ove godine bosanski državni sud oslobodio krivice za ratne zločine počinjene nad civilima, kao i za zločine protiv čovečnosti.

„Jeste li razgovarali sa g. Stanišićem i g. Mandićem, jeste li im dali bilo kakve informacije o situaciji u Zvorniku?“, pitao je tužilac Tomas Hanis (Thomas Hannis).

„Da, vrlo kratko sam im ispričao šta se dešava“, kazao je ST-215, dodajući da im je „objasnio da su se u Zvorniku nalazili pripadnici paravojnih formacija i da su oni na svoju ruku izvodili pretrese i akcije, pljačkajući i ubijajući“.

„Kakva je bila njihova reakcija?“, pitao je Hanis.

„Oni su nas obavestili da su ministri još uvek u početnoj fazi rada . . . da ne raspolažu nikakvim resursima, da pokušavaju da formiraju ministarstva, da nemaju ljudstvo, ni snage, da u tom trenutku nisu u stanju da pomognu pojedinačnim opštinama“, odgovorio je svedok.

„Sećate li se da li g. Mandić u to vreme bio povezan sa ministarstvom unutrašnjih poslova?“, pitao je Hanis.

„Oni su se predstavili kao ministri odbrane i pravosuđa – mislim da je Mandić u to vreme govorio u ime ministarstva pravosuđa, a Stanišić u ime ministarstva odbrane“, uzvratio je svedok.

ST-215 je rekao i da se sastanak u Šekovićima odigrao samo nekoliko sedmica po izbijanju rata.

Na pitanje tužioca da li je o zločinima koji su u Zvorniku počinjenu u aprilu i maju 1992. obavestio još nekoga, svedok je odgovorio da je na sastanku koji je održan u skupštini na Palama, i kojem su prisustvovali Karadžić i Momčilo Krajišnik – bivši visoki zvaničnik bosanskih Srba koji se trenutno nalazi na odsluženju dvadesetogodišnje zatvorske kazne za ratne zločine – razgovarao sa potpredsednikom [skupštine bosanskih Srba] Brankom Simićem, koji je obećao da će učiniti sve što je u njegovoj moći da to prenese dalje“.

Kasnije je svedok ispričao kako je u aprilu 1992. sudelovao na sastanku koji su lokalne srpske vlasti održale sa Muslimanima u selu Đulići, kako bi im preneo poruku gradskog komandanta iz Zvornika, Marka Pavlovića, i predsedavajućeg kriznog štaba, Brane Grujića.

Pavloviću je pravo ime Branko Popović i trenutno mu se u Beogradu zajedno s Grujićem sudi za ratne zločine koje je 1992. godine navodno počinio nad civilima u Zvorniku.

ST-215 tvrdi da su Pavlović i Grujić rekli kako „treba da im kažemo da se mogu osećati bezbedno i otići, ukoliko to žele, u Srbiju – ali nigde drugde. Mogu sa sobom poneti ličnu imovinu i otići, što nije bilo naređenje, nego se ticalo samo eventualne njihove želje da to učine“.

Svedok je ispričao da je bio u grupi od „sedam ili osam“ srpskih predstavnika, dok su sastanku prisustvovala trojica ili četvorica Muslimana. Muslimanski predstavnici su ispričali „da ih je pre rata bilo 7,000, a da ih je ostalo samo 2,500, da su bez posla, hrane, lekova i da žive u očajnim uslovima“.

Takođe su se požalili na to da se „njihove kuće svakodnevno ruše, da ljudi dolaze, da ih hapse. Tako da su dodali i da su spremni i voljni da odu“.

Tužilac je pitao šta je bilo posle.

„Rekli smo im, kao što su nam naložili Brane Grujić i Marko Pavlović, da mogu da odu ukoliko to žele“, odgovorio je svedok, objašnjavajući da su im kazali kako područje Zvornika treba da napuste u autobusima i da otputuju u pravcu Srbije, a da svu svoju imovinu ostave novim zvorničkim vlastima.

„Ako sam dobro razumeo, poruka je bila da mogu da odu samo u Srbiju, samo sa ručnim prtljagom, u autobusima koji su im stavljeni na raspolaganje?“, pitao je tužilac.

„Da“, odgovorio je svedok.

Na pitanje tužioca šta se dogodilo ljudima koji su ostali, svedok je rekao da u to doba nije boravio u Zvorniku.

„Ali mogu da kažem ono što sam čuo od ljudi koji su bili u Zvorniku kada su oni odlazili. Desilo se nešto jezivo. Marko Pavlović je naredio da izvestan broj muškaraca bude odvojen od drugih. Ostale je poslao u Srbiju, a grupu koju je izdvojio u tehničku školu u Zvorniku. Tehnička škola je bila pritvor koji je čuvala teritorijalna odbrana“, nastavio je svedok.

Svedok je rekao da mu je Pavlović kazao kako je planirao da te ljude iz škole, koja se nalazila u zvorničkom mestu Karakaj, razmeni za srpske vojnike koji su bili zarobljeni u Tuzli. Do razmene, međutim, nikad nije došlo. Sudeći po onome što je svedok u to vreme čuo, pripadnici paravojnih grupa bi došli u školu u Karakaju, izveli i pretukli zatočene civile, od kojih su mnogi bili i ubijeni.

Stanišić i Župljanin se u optužnici, pored ostalog, terete i za ubijanje velikog broja muškaraca u tehničkoj školi u Karakaju (na području Zvornika), u periodu od 1. do 5. juna 1992.

„Jeste li išta čuli o tome šta se desilo muškarcima koji su bili zatočeni u tehničkoj školi u Karakaju?“, pitao je Hanis.

„Oni nisu bili razmenjeni“, odgovorio je svedok. „Svake noći bi banule neke druge jedinice – Repićevi momci, Žute ose i ostali. Čuo sam da su tamo mučili ljude, da su ih odvodili ko zna kuda, i da su mnogi tako i nestali. Marko Pavlović je verovatno želeo da se to zaustavi i organizovao je njihovo prebacivanje u Srbiju, ali je paravojska bila moćnija i ti ljudi su ubijeni.“

Stanišić se Haškom tribunalu predao u martu 2005. godine, dok su Župljanina, nakon što je 13 godina proveo u bekstvu, srbijanske vlasti uhapsile 10. juna 2008.

Optužnice su im spojene u septembru 2008., a obojica su izjavili da se ne osećaju krivima ni po jednoj tački.

Suđenje se nastavlja naredne sedmice.

Velma Šarić je obučena novinarka IWPR-a iz Sarajeva.