Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

PORICANJE ZLOCINA

Uprkos brojnim dokazima o pocinjenom zlocinu, mnogi Srbi odbijaju da prihvate cinjenicu da se masakr odigrao.
By Stacy Sullivan

Milos Milovanovic, stanovnik Srebrenice i bivsi komandant srpske paravojne jedinice "Srpska garda", govori smrtno ozbiljnim tonom u kafe baru jednog od hotela u gradu.


"Taj masakr, to je laz", kaze bivsi vojnik, koji sada predstavlja Srpsku demokratsku stranku, SDS, u opstinskom vecu. "To je propaganda ciji je cilj da predstavi srpski narod u losem svetlu. Muslimani lazu. Oni manipulisu brojkama. Preuvelicavaju ono sto se desilo".


Podsecajuci na kratak period 1993. godine, kada je komandant srebrenicke enklave Naser Oric predvodio bosanske oruzane snage u jednom broju upada na neprijateljsku teritoriju – navodno ubijajuci mnoge srpske vojnike i civile – Milanovic insistira da je "znatno vise Srba smrtno nastradalo u oblasti Srebrenice nego Muslimana".


Ostali prisutni u kafe baru – "njegovi ratnici" – se slazu.


"Spoljni svet odbija da vidi istinu o 1995. godini", kaze Cvetin Petrovic. "Tamo u svetu, svi kazu da smo mi, Srbi, ubijali ljude ovde. I mi smo nemocni protiv takve propagande".


Mada je proslo deset godina od kada su snage bosanskih Srba osvojile Srebrenicu i usmrtile vise od 7.000 muslimanskih muskaraca i decaka u najgorem masakru na evropskom tlu od Drugog svetskog rata, i uprkos mnogim dokazima o pocinjenom zlocinu – koji obuhvataju masovne grobnice, ispovesti oficira koji su izvrsavali egzekucije i video snimka ubistava – cini se da jos uvek nema priznavanja tog zlocina.


Milovanovicevo vidjenje – da je Srebrenica laz, da su Srbi zapravo prave zrtve rata i da su demonizovani usled medjunarodne zavere ogromnih razmera – rasireno je i uobicajeno u Republici Srpskoj, RS.


Prvobitno negiranje zlocina bilo je jednostavno.


"Nijedna od ovih optuzbi nema cvrsto utemeljenje", rekao je Jovan Zametica, portparol tadasnjeg predsednika bosanskih Srba Radovana Karadzica, neposredno posle masakra.


Nakon sto su preziveli poceli da iznose svoja svedocenja, i kasnije, kad su novinari pronasli delove tela na mestu jedne od grobnica, vodjstvo bosanskih Srba pocelo je da siri pricu o navodnoj zaveri.


U novembru 1995. godine, Karadzic je odbacio navode o srebrenickom masakru kao "propagandni trik uoci pregovora u Dejtonu" – mirovnih pregovora kojima je okoncan rat, posle cega su uspostavljena dva entiteta koja danas cine Bosnu i Hercegovinu.


Kada su timovi strucnjaka sudske medicine iz Haskog tribunala poceli da otkopavaju brojne masovne grobnice sirom Republike Srpske, RS, sto je dovelo u pitanje aktuelnu teoriju zavere, iznete su nove teorije.


Muslimani su uglavnom poginuli u borbi, bilo je uobicajeno objasnjenje. Prema drugoj teoriji, Muslimani su se zavadili i medjusobno poubijali. Neki su cak tvrdili da je Muslimane poubijala grupa francuskih, bosanskih i drugih placenika kako bi se diskreditovali Srbi.


U martu 1996. godine, bivsi vojnik vojske bosanskih Srba, koji je sluzio u 10. diverzantskom odredu, Drazen Erdemovic, priznao je da je ucestvovao u egzekuciji 1.200 muskaraca u polju poljoprivrednog dobra u Pilici, na putu izmedju Bijeljine i Zvornika.


Iako je Erdemovic dao veoma detaljno priznanje, opisujuci metke kalibra 7,62 milimetra koji su korisceni pri egzekuciji, i mada je njegovo svedocenje potkprepljeno forenzickim dokazima, time nije srusen zid poricanja zlocina koji opasuje i Republiku Srpsku i Srbiju.


Erdemovic, cesto se pominjalo, je nepouzdan. On je etnicki Hrvat, a postavljala su se pitanja i o njegovom dusevnom stanju. Stavise, Srbi su cesto tvrdili, Hag je sastavni deo medjunarodne zavere ciji je cilj da se Srbi prikazu u losem svetlu u svetu.


Ili, kao sto je to rekao jedan 32-godisnji bivsi vojnik vojske bosanskih Srba u srebrenickom baru "Venera" jedne subote: "Hag insistira na Srebrenici samo da bi bio popularniji. Mozda se nesto lose zaista desilo, ali oni od muve prave slona".


Ovaj isti argument koristio se kada su sudije u Haskom tribunalu odlucile u avgustu 2001. godine da je general vojske bosanskih Srba Radislav Krstic, desna ruka generala Ratka Mladica, kriv za genocid u Srebrenici.


Ovo sudjenje, optereceno emotivnim svedocenjem prezivelih i ozaloscenih, uz potporu u vidu forenzickih dokaza iz masovnih grobnica, predstavljalo je pravosudnu prekretnicu. Iako je odluka o genocidu bila kontroverzna, i mada je potom podneta zalba na presudu da je Krstic "pomagao i podsticao izvrsenje genocida", nije bilo nikakve sumnje u pogledu razmera ovog masakra.


Ipak, godinu dana kasnije, u septembru 2002. godine, kancelarija vlade Republike Srpske za odnose sa Haskim tribunalom je zakljucila u poglavlju pod naslovom "Navodni masakr" da su snage bosanskih Srba ubile manje od stotinu Muslimana, te da su vojnici koji su izvrsili ubistva to ucinili iz osvete ili zbog nepoznavanja medjunarodnog prava.


Nadajuci da ce suzbiti poricanja i opravdanja za zlocine, visoki predstavnik medjunarodne zajednice lord Pedi Esdaun je 2003. godine nalozio Republici Srpskoj da osnuje komisiju za masakr u Srebrenici. Republika Srpska je to i ucinila, ali se u izvestaju ponavljaju najgore verzije poricanja i negiranja zlocina.


Lord Esdaun je bio veoma besan. Nazvao je ovaj izvestaj "skandaloznom optuznicom" protiv same Republike Srpske, "zataskavanjem", i nalozio je komisiji da ponovo zaseda.


Dok je komisija iznova istrazivala zlocin, dogadjaji u Hagu su se ubrzali. U maju 2003. godine, dvojica visih oficira vojske bosanskih Srba, Momir Nikolic, bivsi nacelnik za bezbednost Bratunacke brigade, i Dragan Obrenovic, bivsi nacelnik staba Zvornicke brigade, izjasnili su se krivima u pogledu uloga koje su odigrali u masakru i pristali su da svedoce protiv bivsih kolega.


U svom priznanju, Nikolic je izjavio: "Vojno sposobni muslimanski muskarci medju muslimanskim civilima bi bili izdvojeni od ostalih... i ubijeni ubrzo posle toga. Receno mi je da je moje zaduzenje da pomognem u koordinaciji i organizaciji ove operacije".


Po prvi put, visoki oficiri vojske bosanskih Srba, ljudi koje su sugradjani postovali u njihovim zajednicama i cija nacionalisticka orijentacija nije dovodjena u pitanje, su ne samo priznali da se masakr odigrao vec su i izneli jezive detalje o operaciji prikrivanja zlocina koja je potom usledila.


Mesec dana kasnije, komisija Republike Srpske koje je istrazivala srebrenicki zlocin je izdala svoj izvestaj i, ovoga puta, Esdaun je dobio ono sto je zeleo.


Najzad, vlasti u Republici Srpskoj su prihvatile odgovornost za Srebrenicu. Komisija je ustanovila da je "izmedju 10. i 19. jula 1995. godine, nekoliko hiljada Bosnjaka likvidirano na nacin koji predstavlja ozbiljno krsenje medjunarodnog humanitarnog prava".


Predsednik Republike Srpske, Dragan Cavic, nazvao je masakr "crnom mrljom u istoriji srpskog naroda".


Nista slicno se nije desilo ranije – u tom smislu, medju brojnim zlocinima pocinjenim sirom Bosne, Srebrenica ima posebno mesto – ali uprkos tome, poricanje ovog zlocina, ili njegovo opravdavanje, jos uvek je veoma prisutno. Nije neuobicajeno za Srbe da u isti mah negiraju i opravdavaju ono sto se desilo u Srebrenici.


Ako se masakr desio, insistiraju mnogi Srbi, Muslimani su to zasluzili. To je bila odmazda za sve Srbe koje su pobili.


Mada je malo njih spremno da prihvati istinu – da su snage bosanskih Srba izvrsile egzekuciju hiljada muskaraca i decaka prosto zato sto su bili Muslimani – javljaju se naznake da se ovaj zid poricanja zlocina urusava.


U srebrenickoj srednjoj skoli – koja je ukrasena srpskim nacionalnim simbolima, reprodukcijama pravoslavnih ikona i slikama srpskih junaka – ima oko 600 djaka, od kojih je 48 Muslimana.


Direktor skole Milan Jovanovic sedi za svojim stolom na kome istaknuto mesto zauzima simbol srpskog nacionalizma – grb sa krstom i ocilima.


Umornog izgleda, oprezan, Jovanovic, inace ljubitelj Dostojevskog, zivi pod teretom simbola koji ga okruzuju, ali nesumnjivo i njegovog ministarstva obrazovanja.


"Ne predajemo istoriju onoga sto se ovde desilo", objasnjava on. "Treba dosta vremena da prodje pre nego sto budemo mogli da to uradimo. S obzirom da je puno razlicitih verzija onoga sto se dogodilo – nismo sigurno sta se desilo 1995. godine, a Hag nije jos uvek priveo kraju svoje krivicne predmete. Cekamo da istorija ustanovi sta se desilo ovde pre nego sto pocnemo da to predajemo u skoli".


U medjuvremenu, Jovanovic insistira da "ne zeli da razgovara o politici".


Ipak, dok prica, cini se da su ga duboko pogodila pocinjena ubistva u Srebrenici.


"To sto se desilo ovde je bilo tako uzasno da nemam reci da to opisem", kaze on. "Ne govorim, niti razmisljam o tim stvarima, cak ni kada sam sâm u sumi gde me niko ne slusa... [i] hvala Bogu sto nisam umesan u to sto se desilo".


Upravo su, u ovakvom kontekstu – delimicnom priznavanju zlocina, poricanju pomesanom sa opravdanjima, nagovestajima koje potiskuje strah – ugledali svetlost dana sada vec zloglasni snimci na kojima se vide pripadnici srpske paravojne formacije "Skorpioni" kako ubijaju sest muslimanskih muskaraca i decaka iz Srebrenice.


Haski tribunal je 2. juna prikazao odlomak od nekoliko minuta iz ovog filma koji je dostavila Natasa Kandic iz Fonda za humanitarno pravo iz Beograda.


Ovi snimci su potom prikazani na srpskoj televiziji, sto je sokiralo mnoge gledaoce.


Tokom dana koji su usledili posle emitovanja snimaka, srpske vlasti su uhapsile deset ljudi za koje se veruje da su umesani u ubistva.


"Srbija je u dubokom soku", rekao je srpski predsednik Boris Tadic nakon prikazivanja snimaka.


"Svi koji su pocinili zlocine moraju odgovarati. Samo se na taj nacin mozemo okrenuti buducnosti. Ne smemo da zatvaramo oci pred brutalnoscu koja se dogodila".


Odjednom, ucinilo se da je postalo nemoguce cak i za one koji su odbijali da veruju u ono sto se zaista dogodilo u Srebrenici da to i dalje cine.


Medjutim, poricanje zlocina je jos uvek prisutno. Pre nego sto su snimci prikazani, istrazivanja javnog mnjenja su pokazivala da oko pedeset odsto stanovnistva nije verovalo da su Srbi izvrsili zlocine tokom rata. Rezultati istrazivanja koje je sprovedeno nakon objavljivanja snimaka pokazali su da se ovaj procenat znatno smanjio, ali je i dalje jedna trecina ispitanika tvrdila da su snimci lazni.


U danima posle objavljivanja snimaka na srpskim televizijama, neki u srpskom parlamentu su pokusali da izglasaju rezoluciju o ratnim zlocinima, ali su morali odustati od toga zbog nekoliko nacionalistickih lidera koji su odbili da osude srebrenicki masakr bez pominjanja zlocina koji su izvrseni nad Srbima.


"To bi bilo neodgovorno... ne pomenuti sve zlocine jer su jednako teski i uzasni", kaze Milos Aligrudic iz vladajuce Demokratske stranke Srbije, DSS, dodajuci da su Srbi "najvece zrtve" sukoba.


Pa ipak, cini se da neki koji su prihvatili cinjenicu da su Srbi cinile zlocine ne vide neki problem u tome. Neposredno nakon emitovanja snimaka zlocina, i u Srbiji i u Republici Srpskoj pojavili su se grafiti – "Skorpioni – srpski junaci".


Nerma Jelacic je menadzer IWPR/BIRN projekta u Bosni. Stejsi Saliven je visi urednik u Njujorku. Ed Vulijami je dopisnik dnevni list "The Guardian".