Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

PONOVNO RAZMATRANJE MASAKRA NA MARKALAMA

Iskaz svedoka na suđenju srpskom generalu optuženom za opsadu Sarajeva odnosio se na jednu od najšokantnijih epizoda bosanskog rata.
By Merdijana Sadović
Na suđenju generalu bosanskih Srba, Dragomiru Miloševiću, ove sedmice je bilo reči o drugom masakru počinjenom na pijaci Markale u Sarajevu, kada je – u jednoj od najkrvavijih epizoda bosanskog rata (1992-95.) – više desetina ljudi ubijeno ili ranjeno.



Šokantni prizori masakra koji su obišli svet neposredno nakon ovog zločina razgnevili su međunarodnu zajednicu i doveli do NATO-vog bombardovanja srpskih položaja oko grada, čime je napokon okončana troipogodišnja opsada Sarajeva, a nekoliko meseci kasnije postignut je i Dejtonski mirovni sporazum.



Međutim, kontroverze oko istrage Ujedinjenih nacija neposredno nakon masakra – koji se odigrao u centru Sarajeva 28. avgusta 1995. – te međusobno suprotstavljene izjave koje su narednih dana dali zvaničnici UN-a, podstakle su i mnoge teorije zavere, od kojih je jedna bila ta da su bosanski Muslimani sami sebe gađali granatama, u nastojanju da pridobiju međunarodne simpatije i prisile NATO da interveniše i zaustavi srpske napade.



Holandski general Kornelis Nikolai (Cornelis Nikolai), koji je u vreme masakra bio načelnik štaba Zaštitnih snaga Ujedinjenih nacija (UNPROFOR), potvrdio je ove sedmice na suđenju Dragomiru Miloševiću da je čak i on sam bio zbunjen rezultatima UN-ove istrage.



On je izjavio kako je čudno da niko nije čuo nijednu od pet minobacačkih granata od 122 mm koje su pogodile pijacu, te da nijednu od njih nisu registrovali ni sofisticirani radarski sistemi za utvrđivanje pravca iz kojeg dolazi vatra, kojima je u to vreme raspolagao UNPROFOR.



No, bio je odlučan i u tome da su rezultati istrage UN-a, koji su saopšteni 29. avgusta 1995. – na dan kada je počelo NATO-vo bombardovanje srpskih položaja oko Sarajeva – „sa 99-postotnom sigurnušću” pokazali da su granate ispaljene sa srpskih teritorija nadomak Sarajeva.



Dragomir Milošević nasledio je u avgustu 1994. Stanislava Galića na mestu komandanta Sarajevsko-romanijskog korpusa, nakon što je počev od marta 1993. obavljao dužnost šefa njegovog štaba; sumnjiči se za to da je 18,000 vojnika pod njegovom komandom granatiralo, pucalo, terorisalo ili ubilo na desetine hiljada građana Sarajeva dok su obavljali svoje svakodnevne aktivnosti.



Ubijeno je oko 10,500 civila, od kojih su 1,800 bili deca, a 50,000 ih je ranjeno tokom opsade Sarajeva koja je trajala od 1992. do 1995.



Galić je u žalbenom postupku nedavno osuđen na doživotnu robiju za učešće u artiljerijskoj i snajperskoj kampanji.



General Nikolai je na Miloševićevom suđenju ove sedmice rekao da su srpske snage iz okoline grada često pucale „kako bi odgovorile na provokacije bosanske armije“, čiji su se položaji nalazili unutar samog grada, ali je dodao i da je taj odgovor gotovo uvek bio nesrazmeran i suviše žestok.



Rekao je i da se bacanje modifikovanih avio-bombi na gusto naseljene delove grada ne može pravdati provokacijama protivničke strane. „To nisu bili navođeni projektili“, rekao je on, zbog čega niko nije znao gde će oni pasti.



Prilikom unakrsnog ispitivanja svedoka, Miloševićev advokat Branislav Tapušković uglavnom se usredsredio na, kako je rekao, „misteriju“ granata koje su eksplodirale na pijaci Markale, ubivši 37 i ranivši 90 ljudi.



Od ukupno pet granata kalibra 122 mm, četiri su pale blizu pijace, načinivši tek neznatnu materijalnu štetu, dok je jedna, koja je pogodila krov iznad tezgi, bila fatalna.



Njeni geleri su se „poput kiše“ sručile na gomilu ljudi na pijaci, ostavljajući za sobom stravične posledice – rekao je Nikolai.



Tapušković je od svedoka zahtevao da objasni kako je moguće da minobacačke granate tako velikog kalibra nisu registrovane od strane holandskih i britanskh radara instaliranih u Sarajevu, ili da ih niko nije čuo, što su kasnije navodno potvrdili i mnogi svedoci.



„Reći ću ovo otvoreno: tvrdim da te granate nisu ispaljene sa srpskih položaja, već da su aktivirane na samoj pijaci. Šta je vaš odgovor na to?“, pitao je Tapušković.



No, Nikolai je izbegao da direktno odgovori na ovo pitanje. „Mogu samo da kažem kako niko nije čuo da se te granate približavaju, i kako ih nisu otkrili naši radari“, rekao je on.



Dodao je, međutim, kako postoji i mogućnost da su radari u tom trenutku bili usmereni u nekom drugom pravcu, i da su granate ispaljene sa velike udaljenosti, a u tom slučaju se ne bi čule.



Tapušković je potom pomenuo mirovne pregovore između Srba i Bošnjaka, koji su prethodili masakru, i „koji su tekli veoma dobro po srpsku stranu, pogotovo nakon pada Srebrenice i Žepe“, sugerišući da je u interesu Bošnjaka očito bilo da se izazove incident koji bi doveo do vazdušnih udara NATO-a i poboljšanja njihove pregovaračke pozicije.



„To su samo pretpostavke, a ja mogu da govorim isključivo o činjenicama“, rekao je Nikolai.



„Ali, da li se slažete da je, kada su interesi zemlje u pitanju, moguće žrtvovati vlastiti narod kako bi se postigli ti ciljevi?“, nastavio je Tapušković.



„To je mogućnost koju nismo isključili“, odgovorio je Nikolai.



Tapušković je potom svedoku ukazao na to da su na dan masakra i sami istražitelji UN-a rekli kako ne mogu pouzdano da kažu odakle su granate ispaljene. Međutim, nastavio je on, zeleno svetlo za vazdušne udare NATO-a bilo je dato još istog dana, iako su rezultati istrage još uvek bili neodređeni.



Ali, Nikolai je odbacio te tvrdnje i rekao da je NATO-vo bombardovanje bilo odobreno dan kasnije, 29. avgusta 1995., kada su istražitelji UN-a sa „sigurnošću od 99 procenata“ saopštili da su granate ispaljene sa srpskih položaja izvan grada.



Jedan od prošlosedmičnih svedoka optužbe takođe je donekle razjasnio ovu misteriju.



Bivši šef civilnog sektora UN-a u Bosni, Dejvid Harland (David Harland), priznao je odgovornost za tezu po kojoj UNPROFOR nije mogao da utvrdi ko je ispalio minobacačke granate koje su izazvale masakr. On je pred sudom rekao da je komandantu UNPROFOR-a, generalu Rupertu Smitu (Rupert Smith), lično savetovao da izjavi da je „nejasno ko je ispalio granate“, kako time ne bi alarmirao bosanske Srbe i tako ih upozorio na predstojeće vazdušne udare NATO-a.



Merdijana Sadović je voditeljica programa za Haški tribunal IWPR-a.