Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Ponašanje dobojske policije pod lupom

Pred sudom je rečeno da je srpska gradska policija bez diskriminacije istraživala zločine nad Bošnjacima i Hrvatima.
By Velma Šarić

Piše: Velma Šarić iz Sarajeva (TU br. 689, 25. april 2011.)

Suđenje Mići Stanišiću i Stojanu Župljaninu nastavljeno je prošle sedmice pred Haškim tribunalom svedočenjem Andrije Bjeloševića, nekadašnjeg šefa Centra Službi bezbednosti (CSB) u Doboju (severna Bosna).

Stanišić je optužen za ubistvo, mučenje i okrutno postupanje prema nesrpskim civilima, kao i zbog toga što nije sprečio ili kaznio zločine koje su počinili njegovi potčinjeni. Izjavio je da je u aprilu 1992. bio imenovan na mesto ministra u novoformiranom Ministarstvu unutrašnjih poslova (MUP), te da je samim tim ušao i u vladu bosanskih Srba.

Sudi mu se zajedno sa Župljaninom, koji je 1994. postao savetnik tadašnjeg predsednika bosanskih Srba i haškog optuženika Radovana Karadžića, a tereti se za istrebljenje, ubijanje, progon i deportaciju ne-Srba u severozapadnoj Bosni u periodu od aprila do decembra 1992.

Obojica su navodno sudelovala u zajedničkom zločinačkom poduhvatu, čiji je cilj bilo trajno raseljavanje ne-Srba sa teritorije koja je trebalo da bude obuhvaćena srpskom državom. Optuženi su za zločine koji su u 20 opština širom Bosne – uključujući Doboj – počinjeni u periodu od aprila do decembra 1992.

Na pitanje Stanišićevog branioca, Slobodana Zečevića, svedok je rekao da je policija u Doboju 1992. činila sve što je mogla da uradi svoj posao i da sve žrtve zločina tretira kao ravnopravne. „Ono što se tada dešavalo sa lokalnim političkim i vojnim vlastima, bilo je izvan naše kontrole i nadležnosti“, kazao je on.

Kao svedok odbrane, Bjelošević se pred sudom pojavio kako bi potvrdio navode Stanišićevih advokata prema kojima je policija zločine koji su 1992. u Doboju počinjeni nad Bošnjacima i Hrvatima istraživala bez ikakve diskriminacije.

„Nije bilo diskriminacije na etničkoj osnovi – niti kada su u pitanju žrtve, niti kada su pitanju počinitelji“, rekao je Bjelošević.

Da bi potkrepila svoju tezu, odbrana je predočila nekoliko kopija zvaničnih policijskih obaveštenja, ili zapažanja, koja je CSB prosledio kancelariji opštinskog tužioca u Doboju. U većini tih obaveštenja žrtve su bile bošnjačke ili hrvatske nacionalnosti, dok su počinitelji bili ili Srbi, ili nepoznati.

Tokom davanja iskaza, branilac je svedoku pokazivao obaveštenja tražeći da potvrdi njihovu autentičnost, autore i navodne primaoce. Svedok se kratko osvrtao na sadržaj, nakon čega bi Stanišićeva odbrana zatražila da se ta obaveštenja uvrste u zapisnik.

Sudija Gi Delvoa (Guy Delvoie) zamolio je svedoka da objasni zbog čega se radilo o „obaveštenjima, a ne o dokumentima kojima se direktno podižu optužbe“.

„Koliko ja mogu da se setim, u jednom od tih slučajeva se pominje požar u kojem je jedna osoba poginula, tako da je prvi korak bio taj da se sačini službeno obaveštenje, da bi se tek potom nastavilo sa zvaničnim optužbama.

„U drugim slučajevima, iskreno rečeno, zaista ne mogu da se setim, ali mislim da je tužilaštvo od nas tražilo pouzdane podatke pre no što podignemo tužbe, kako bi se pojasnilo da li je u pitanju nezgoda ili nije – ali, kao što sam rekao, zaista ne mogu da se setim precizno, sve se to dešavalo vrlo davno.“

A kada mu je pokazan dokument koji nosi datum 24. avgust 1992., svedok je potvrdio svoj potpis na njemu i rekao kako bi, ukoliko bude neophodno, po rukopisu mogao utvrditi čak i osobu koja ga je napisala.

„To je dokument kojim se podiže krivična prijava protiv nepoznatog lica koje je počinilo zločin nad Smailom Jukićem, osobom muslimanske nacionalnosti. Slučaj je sa naše strane propisno evidentiran i prosleđen nadležnim vlastima – ali šta se sa time desilo, ne znam“, kazao je on.

Svedok je objasnio da je situacija u Doboju 1992. godine bila „prilično haotična“.

„Bilo je mnogo vojnih jedinica koje su prolazile i odlazile u različitim pravcima . . . Na primer, u jednoj od depeša koje ste pokazali“, kazao je svedok misleći na nedatirani dokument iz CSB-a koji je pokazao branilac, „kaže se da je jedna vojna jedinica počinila zločine . . . a ako pogledate imena onih koji su bili [žrtve], videćete da su u pitanju imena i Srba i ne-Srba, što znači da su ta nedela počinjena u ludilu, bez vođenja računa o [identitetu napadnutih] ljudi. A osim toga, imali smo i priliv izbeglica. Tako da je situaciju bilo prilično teško kontrolisati.“

Stanišić se Haškom tribunalu predao u martu 2005. Župljanin se skrivao sve do juna iste godine, kada je uhapšen u gradu Pančevu (severna Srbija).

Suđenje je počelo 14. septembra 2009. godine, a biće nastavljeno ove sedmice.

Velma Šarić je obučena novinarka IWPR-a iz Sarajeva