Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

POČELO SUĐENJE ZA HERCEG-BOSNU

Tužioci su započeli dokazni postupak protiv šestorice bosanskih Hrvata koji se terete za etničko čišćenje Muslimana.
By Michael Farquhar
Otvarajući dokazni postupak protiv šestorice Hrvata optuženih za etničko čišćenje Muslimana tokom rata u Bosni, tužioci su ove sedmice započeli suđenje koje će, kako se čini, biti jedno od najsloženijih pred Haškim tribunalom.



Jadranko Prlić, Bruno Stojić, Slobodan Praljak, Milivoj Petković, Valentin Čorić i Berislav Pušić zauzimali su visoke pozicije u političkim i vojnim strukturama Herceg-Bosne, oblasti koju su hrvatski lideri još 1991. proglasili zasebnom „zajednicom“ unutar Bosne i Hercegovine, da bi joj dve godine kasnije dodelili i status republike.



Njih šestorica se terete za ključnu ulogu u širokoj akciji čišćenja Herceg-Bosne od nehrvatskog stanovništva, čiji je cilj – dugoročno gledano – bio njeno pripajanje planiranoj „velikoj Hrvatskoj“.



Svaki od optuženika se po 26 tačaka tereti za zločine protiv čovečnosti, teška kršenja Ženevske konvencije, te kršenje zakona i običaja ratovanja. Radi se o zločinima kao što su deportacije, ubistva, silovanja i progoni.



Samo na još jednom suđenju održanom pred Tribunalom pojavio se toliki broj optuženih. No, u tom slučaju su se sve optužbe ticale napada izvršenog na jedno selo.



U svojoj uvodnoj reči, tužilac Kenet Skot (Kenneth Scott) opisao je konkretne funkcije koje su optuženici obavljali unutar Hrvatskog vijeća obrane (HVO) – tela koje je bilo nadležno za političke i vojne poslove Herceg-Bosne.



Prlić je tokom rata delovao na najvišem nivou unutar HVO-hijerarhije. Tužioci navode da je po uticaju među bosanskim Hrvatima on zauzimao drugo mesto, odmah iza zvaničnika Mate Bobana, te da je potkraj 1993. čak i njega „praktično prevazišao“.



Stojić je bio na čelu ministarstva odbrane sve do pred kraj 1993., kada je navodno preuzeo upravljanje proizvodnjom i prodajom vojne opreme. Praljak i Petković su obojica izvesno vreme bili zapovednici vojnog krila HVO-a. Napokon, Čorić je bio šef policije u Herceg-Bosni, da bi kasnije postao i njen ministar unutrašnjih poslova.



Skot je napomenuo da su se tokom bosanskog rata teritorijalne ambicije herceg-bosanskih vlasti ugrubo poklapale s granicama Hrvatske Banovine – pokrajine koja je postojala u periodu od 1939. do 1941. i koja je uključivala veći deo sadašnje Hrvatske, te delove Bosne i Srbije.



Prema njegovim rečima, u teritorij za kojom je žudeo HVO spadale su i oblasti u kojima Hrvati nisu imali apsolutnu većinu, kao i neke u kojima nisu predstavljali čak ni najveću etničku grupu.



Skot tvrdi da je, u nastojanju da uspostavi hrvatsku prevlast - pogotovo u takvim oblastima - HVO otpočeo kampanju koja je počivala na jasnom obrascu. Opštine su „gotovo kao domine“ redom padale pod kontrolu HVO-a, i činjeno je sve kako bi se Herceg-Bosna „kroatizovala“.



Bosanski su Muslimani bili politički marginalizovani, izbacivani sa posla, te sistematski i masovno pritvarani i proterivani iz svojih domova. U isto vreme su, prema Skotovim rečima, Hrvati iz ostalih delova Bosne bili ohrabrivani da se naseljavaju po Herceg-Bosni.



Skot je izvesno vreme posvetio i tvrdnji da je hrvatska država predstavljala veoma moćan zakulisni faktor. On je pročitao niz citata tadašnjeg hrvatskog predsednika Franje Tuđmana, koji upućuju na to da je on podržavao postojanje Herceg-Bosne, pa čak i prigrlio politiku etničkog čišćenja.



Istovremeno, Skot je naglasio kako se ovde ne sudi Hrvatskoj kao državi, hrvatskom narodu, pa čak ni HVO-u, nego šestorici pojedinaca koji se nalaze pred njim u sudnici.



Drugog dana suđenja, 27. aprila, Praljak je iskoristio pravo da se lično obrati sudu na početku procesa i bio je jedini od optuženih koji je to učinio.



Osoba impozantnog stasa i s impresivnim maljama na licu – kojima duguje nadimak Brada – čuveno ekscentrični Praljak potkovan je u filozofiji, sociologiji i elektroinženjerstvu, a pre rata je radio na televiziji, filmu i u pozorištu.



Njegova uvodna reč, za koju je obećao da će biti „uzbudljiva“, nije izneverila očekivanja.



Nakon kraćeg izlaganja o prirodi istine, on je sudije upozorio na rizik od „upotrebe hiljade komadića slomljenog ogledala, izvađenih iz konteksta“ kako bi se izgradila slika koja neizbežno previše pojednostavljuje tako ekstremnu situaciju kao što je rat.



Započinjući izjavu pričom o potčinjavanju Hrvatske od strane Venecije u 12. veku, on je potom prešao na multimedijalnu prezentaciji sa mapama, kako bi sudsko veće proveo kroz nekoliko stoleća ugnjetavanja koje su Hrvati trpeli sve do raspada Jugoslavije početkom devedesetih.



Praljak tvrdi da se hrvatski nacionalizam javljao isključivo kao reakcija na ugnjetavanje, te da je uvek nestajao čim bi se takav pritisak smanjio. Insistirao je i na tome da obnavljanje takozvane Hrvatske Banovine nije nikako mogla biti ambicija hrvatskog rukovodstva tokom devedesetih, pošto taj entitet iz vremena Drugog svetskog rata nije uključivao neke Hrvatima veoma važne teritorije.



Praljak je podvukao da Hrvatska i bosanski Hrvati početkom devedesetih nisu bili agresori. Tu svoju tezu obrazložio je tvrdnjama da je Hrvatska bosanskim Muslimanima pružila ogromnu pomoć, uključujući isporuke naoružanja i humanitarne pomoći, negu ranjenih muslimanskih vojnika i snabdevanje Bosne električnom energijom.



On je obećao da će sudu predočiti više hiljada dokumenata kako bi pokazao da govori istinu.



Praljak je ipak priznao da su izvesni Hrvati tokom rata u Bosni počinili „zlo“. Ali je ostao pri tome da se radi o pojedinačnim činovima osvete, te da su vlasti učinile sve što je bilo u njihovoj moći kako bi – pod izuzetno teškim uslovima – sprečile takve slučajeve.



On je ukazao i na pljačku koja je u Sjedinjenim Državama usledila nakon uragana Katrina, na nedavne pobune u Francuskoj, zločine počinjene u Iraku, te silovanja nemačkih žena od strane pripadnika savezničkih trupa u Drugom svetskom ratu. Ako ni moćne zemlje nisu kadre da spreče takvo kriminalno ponašanje, on se zapitao kakve je šanse u tom pogledu imalo rukovodstvo bosanskih Hrvata, usred haosa izazvanog raspadom Jugoslavije.



Praljak je takođe insistirao na tome da je njegova vlastita uloga u ratu bila časna. Da bi to i dokumentovao, on je pred sudom emitovao video-zapis, u kojem se dokumentarni snimci kombinuju sa igranima, pri čemu su glumci oživeli atmosferu i uslove koji su u to vreme vladali.



Oduvek se, kako je rekao, uzdržavao od hvalisanja vlastitim smernim ponašanjem tokom ranih devedesetih, jer smatra da to nije „pristojno“.



„Ali sada, kada sam optužen, ukloniću sa sebe tu zabranu“, nastavio je Praljak, dodajući: „Niko u Evropi na mom mestu ne bi učinio više od mene.“



Sudije su ove sedmice odlučile da će tužiocima za izlaganje dokaza biti stavljeno na raspolaganje 400 sati, u šta nije uključeno vreme namenjeno proceduralnim pitanjima i unakrsnom ispitivanju svedoka od strane odbrane. U svetlu tog ograničenja, očekuje se da će dokazni postupak optužbe – tokom kojeg bi trebalo da bude saslušano oko 200 svedoka – biti okončan do kraja godine.



Sudije su do sada odbijale da precizno odrede koliko vremena će šest timova odbrane dobiti za unakrsno ispitivanje. Te odluke su se do sada obično zasnivale na proceni da braniocima treba dati istu količinu vremena koja je tužiocima bila potrebna da saslušaju svedoke. A timovi odbrane su već zatražili da ta količina vremena bude dodeljena svakom od njih.



Prvi svedok optužbe biće izveden 2. maja.



Michael Farquhar je izveštač IWPR-a iz Londona.